I SAW THE DEVIL (2010)

***(*)

4-

            I SAW THE DEVIL je čist, vrhunski primer gran ginjola. ni manje ali ni više od toga.  

negde usput je ubačena tema obezljuđenja koje osveta nosi sa sobom, ali ne očekujte ni velike ideje ni studije karaktera ni krupne moralne dileme. ovo je, kao što rekoh, pre svega i iznad svega jedan vrhunski izveden, mega-preterani granginjolski melodramatično-barokni splatterfest. ili, još prostije rečeno, torture porn urađen sa daleko više talenta, truda i para nego što je to do sada bio slučaj. 

ipak, ne dajte se zavesti površinom – samo zato što ga režira jedan od najzabavnijih današnjih korejskih reditelja, kim dži vun (A TALE OF TWO SISTERS (trojka), A BITTERSWEET LIFE (3+), THE GOOD, THE BAD, THE WEIRD (3-)…), i što u njemu igraju dvojica sada najpopularnijih korejskih glumaca (čoi min sik, iz OLDBOYA, SHIRI, CRYING FIST, i li bjung hun, znan iz naslova kao što su JSA, A BITTERSWEET LIFE, itd), i što sve to – zahvaljujući izdašnom budžetu, obilju lokacija, statista, kranova, slupanih auta itd. – ima znatno jači sjaj, ne znači da u srži ovo ipak nije jedan B-movie u A-pakovanju. i ništa tu loše nema, jednom kad raščistimo sa očekivanjima.

gran ginjol, dakle. ali izveden u nacionalnoj operi.

sadizam, krvopljus, neukus, melodrama, preterivanje svake vrste – u nasilju, u patnji, u krvi, u mučenju, u tučama, u ludačkim situacijama, u odnosima… sve, ali SVE je ovde OVER THE TOP. i sve je krajnje, krajnje jednostavno, jednodimenzionalno, površno, skicirano i dato na prvu loptu: zlikovci su, prosto, ZLI, i nema tu ni pokušaja nekog profilisanja ili složenijih odnosa. lik psihopate koga igra čoi min sik je kliše viđen milion puta u jeftinijim i slabijim filmovima, zao je zato što je zao, otima, siluje i kasapi cure zato što mora, i to je sve. nevolje (i zaplet) krenu kada ubije verenicu jednog spec. agenta koji počne kao dobrica – u jednoj tipično korejski prezaslađenoj sceni na početku, on čak preko mobilnog svojoj ženici peva nekakvu otužnu ljubavnu pesmicu (!) – ali čim žena strada, on istog časa postaje sadistički manijak rešen da navata ubicu po cenu bilo kakvog bola ili štete nanesene svima na putu ka njemu, i tu nema dalje priče, razvoja niti nijansi. a kamo li pak suptilnosti. 

na primer:

nije dovoljno da psiho isecka ženicu na parčiće, nego ona mora da bude i trudna.

nije dovoljno da njeno raskomadano telo pronađu pred desetinama okupljenih radoznalaca, nego moraju i da pronesu njenu glavu u kutiji a zatim se spotaknu i istresu tu glavu - pravo pred noge njenog oca!

nije dovoljno da psiho ima neki podrumčić ili šupu za svoja tranžiranja zgodnih korejki, nego mora da ima nekakav super-staklenik koji bi, realno, moralo da opslužuje bar 3-4 radnika, a samo troškovi za sav onaj grdni neon (tj struju) u njemu višestruko prevazilaze bilo kakve moguće prinose iz njega. ali nema veze, lepo izgleda, kao na filmu.

nije dovoljno da ovaj 'naš' psiho operiše u kraju, nego je tu u komšiluku, nema ni sat vožnje odatle, njegov drugar, koji radi to isto – otima i kasapi žene. i niko da posumnja, niko da ih nahvata. a nije baš da čuvaju niski profil. jok, jer:

nije dovoljno da psihov drugar ima neku finu vikendicu za svoja klanja, nego to izvodi u baroknoj, ogromnoj kućerini sa bogatim sobama, podrumima, hodnicima. nema to smisla ni ekonomski niti je u skladu sa profilom uobičajenih serijskih ubica, ali nema veze – lepo izgleda. ima se, može se (mislim na budget).

čak ni dva psiha koja operišu (sa istim modus operandijem) u bliskoj okolini nisu dovoljna – kad se čoi nađe u ulozi autostopera, u tom kraju, prvi auto koji ga pokupi vozi ne jedan nego dvojica psiho-ubica koji u tom kraju savatavaju stopere. reko bi čovek, u ovoj koreji svaki drugi stanovnik – nekakav serijski ubica! samo sam gledo, kad čoi posle ode u apoteku, dal će i apotekar da ispadne neki trovač il kasapin!

i sve u tom stilu, da ne spojlujem sva grdna prećerivanja do kraja koji je preterivanje po sebi (u jednom trenu sam se ponadao da će da ode u SKOT TENERMAN MORA DA UMRE teritoriju – ali ipak nije! jebeš sve kad jedan SAUT PARK uspeva da pruži savršeniju i u svakom smislu krvaviju osvetu u svojih 24 minuta od prenabudženog splater-horora iz koreje koji traje 2 sata i 24 minuta!)

s jedne strane moje šizofrene ličnosti, moj mr hajd je uživao u svem tom preterivanju i krvopljusu i iživljavanju, ali je dr džekil istovremeno gunđao kako ga sav taj comicky & gimmicky pristup izvlači iz filma, ubija mu dramu i saspens, jer je nemoguće poistovetiti se sa likovima, motivacijama, postupcima i situacijama TOLIKO izdvojenim iz bilo kakve realnosti, pa čak i filmske. aj min, i OLDBOY ima over-the-top barokno preteran zaplet, ali ipak u njegovim okvirima ti likovi i ponašanja imaju smisla, pa se čak i neka (melo)drama provuče: a ovo ovde, eh, mnogo je bliže nekoj super-epizodi DILANA DOGA, recimo (minus metafizika, melanholija, paralelni univerzumi, neshvaćeni patetični monstrumi i ostali sklavizmi). ili jedan drugi primer: ni CHASER nije baš sa likovima i zapletima prepisanim iz novina i večernjih vesti, pa me je opet uvukao u svoj stilizovani zaplet, i postigao saspens kakav odavno nisam osetio tokom filma. 

            I SAW THE DEVIL je, međutim, u najvećoj meri lišen saspensa: vrlo rano, već u prvoj trećini, nakon krupne odluke gl. junaka da se ne osveti odmah kad može, nego da to odloži i prolongira, sve ovo ode toliko daleko i duboko u fantaziju koja nema ni najpribližnije blage veze sa bilo kakvom prepoznatljivom psihologijom i karakterima i svetom kakav poznajemo da čoveku ostaje samo da se zavali, opusti, i da nagađa – who will survive & what will be left of them, ali bez ikakvog emocionalnog ili intelektualnog investiranja, više onako iz jedne indiferentne, blage radoznalosti, tipa 'kolko li će daleko ovi da odu?'

            kim dži vun režira ko mator i sve scene imaju impakt kakav se vrlo, vrlo retko viđa – bez obzira da li se radi o makljanju, pesničenju i nožekanju (među muškima: dakle, akcija) ili o testerisanju, klanju, udaranju čekićem i drugim tupim predmetima po glavi (uglavnom sa ženskim primaocima: dakle, splatter), to je sve žestoko, gadno i ponegde inovativno inscenirano – naročito je dobro što u scenama treskanja u glavu vun ne reže tamo gde smo navikli da se reže, nego prolongira kadrove i impakt i ubedljivost tog čekićanja po lobanjama. svi tehnički aspekti filma su na vrhunskom korejskom standardu – kamera, muzika, efekti maske, itd. – a glumački dvojac daje svoj nezanemarljivi maximum da oživi, koliko se može, ove papirnate, stripovske likove.

            znači, film sadrži vanrednu količinu prizora nanošenja bola – pesnice, čekići, cevke, celofani, udice, satare, noževi, skakavci, kidanje donje vilice golim rukama itd. itd. – i sve je to prikazano sa popriličnom explicitnošću i obilatim krvopljusom, te stoga ovo definitivno može da šokira ili zgadi i neke fanove horora, a o 'normalnoj' publici da i ne govorim. god bless those sick koreans!

            ko voli gran ginjol – uživaće. ko očekuje MAGBETA ili FAUSTA – ili čak nešto ranga SEVEN ili SILENCE OF THE LAMBS – bolje neka malo opusti svoja očekivanja. ovo je, za moj groš, ispod CHASERA, ali čak i kao takvo, definitivno najbolji korejski film koji videh ove godine.

            tehnička primedba: ovaj film odavno iščekujem i skinuo sam ga pre 7 dana, istog sekunda čim je procurio. bila je to verzija u mkv formatu, veličine 3,9 Gb. nisam žalio vremena da to ipak skinem;  a pošto je mkv hiper-šugav format koji mi ide na jetra (jer ga nijedan moj video plejer ne čita kako valja) morao sam da skinem i instaliram program za prebacivanje mkv u avi (što je potrajalo nekih 12ak sati) i u tom izdanju ga najzad odgledao, na savršenom dvd ripu, sa zvukom i ostalim kako valja. titl je odličan. u međuvremenu se možda pojavilo nešto manje i humanije za skinuti, ali linkove tražite sami. od mene – dovoljno.

 PS: korejci su ovo nešto čak i sekli i skraćivali za svoj release: ovo što sam ja gledo je verzija od 144' i trebalo bi da je uncut.