izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 16. фебруар 2012.

THE NEW YORK RIPPER (1982)


Lo Squartatore di New York
---Njujorški trbosek---

***
3

 Ovaj kontroverzni i mnogo-zabranjivani/skraćivani film, pored ostalog, sadrži i najidiotskiju 'ideju' u istoriji loših slasher ideja. Tajanstveni ubica koji brutalno kolje mlade Njujorčanke oglašava se isključivo glasom Paje Patka, i svaku rečenicu izgovorenu tim glasom prati oponašanjem pačećeg ljubavnog zova!
            Italija pokazuje da konje za trku sa Savinijevim krvoliptanjima ima u delima čitavog niza majstora za maske, pa ovde možemo uživati u hiper-realističkim zločinima Franka di Đirolama, Đermana Natalija, Mauricija Tranija i Rozarija Prestopina. Fulčijeva podgrejana mizantropija i mizoginija osnažuju ove scene i pružaju im autentično zločesti naboj kakvog nema u rutinski sprovedenim američkim slash-seckanjima za tinejdžere pravljenim u to doba. 
 
Vredi istaći da italo slasheri (sa apoteozom u NJUJORŠKOM TRBOSEKU) nisu svedeni na zabavu iz Luna Parka za budalaste adolescente, već su nabijeni autentičnim nihilizmom; njihov erotizam nije infantilno američko draškanje kroz banalne petinge i soft scene tuširanja, već odiše bojama zrele (makar i patološke) seksualnosti. Ko bi se ikada, u američkom slasheru, usudio da ponudi galeriju likova kakvu nam Fulči, sa bestidnošću vrednom divljenja, zafrljači u lice ovim nepokolebivo ogavnim filmom? 
            Američki angry young men mogu da se penzionišu, jer im čika-dekica Fulči, u svojoj 55-oj godini, pokazuje šta znači punk attitude prema kojem je Ferarin UBICA BUŠILICOM (napravljen prethodne godine, takođe u Nujorku) puka detinjarija. Jedan od glavnih likova je žena koja, sa znanjem supruga, odlazi u porno bioskope i sakuplja švalere za jednu noć. U antologijski gnusnoj sceni, u prčvarnici za polusvet, umesto da ulovi nešto muško ona sama postaje lovina, što kulminira jedinim slučajem foot fuckinga (sic!) u celokupnoj meni poznatoj istoriji horora.  
Policijski inspektor koji istražuje slučaj lagodno koristi usluge prostitutki dok se cinički podsmeva ostatku ljudske rase. Psiholog koji mu pomaže u psiho-profilu ubice je homoseksualac koga u jednoj sceni vidimo kako kupuje gay magazin. Patolog koji analizira posmrtne ostatke žrtava nehajno komentariše: ''Koristio je sečivo. Nabio joj ga je u rupicu za đokicu, i rasporio je skroz. Mogao je da odradi malo bolji posao da je imao više vremena. Ali sve u svemu, bilo je to dobro, efikasno kasapljenje.'' To su dobri momci (i devojke) u ovom filmu. Što se tiče lošeg, nameće se zaključak da, u njujorškom Babilonu, Trbosek nije izuzetak – on je neminovnost. 
            Inscenacija horor scena odrađena je efektno, sa smislom za suspens retko viđenim kod Fulčija: u njima se vidi sposobnost asimilacije tuđih postupaka (pozajmljenih od Arđenta, de Palme, Karpentera, pa i od Kaningema), i njihova vešta primena za sopstvene svrhe. Fulči isporučuje dobre scene proganjanja, bežanja, skrivanja, te tako u formuli stalk'n'slash podjednako naglašava prvi (ganjanje) kao i drugi element (klanje).  
A kad se govori o slashu – skoro svako od ubistava je nedvosmisleno seksualno motivisano: nema tu američke hipokrizije, u kojoj se mizoginija ovog pod-žanra maskira ponekom muškom žrtvom, 'da se Vlasi ne dosete'. Ovaj Trbosek mrzi žene, i direktno napada njihovu seksualnost: prvu žrtvu (na trajektu, u odlično izvedenoj sceni) ubada u grudi i seče joj vrat, drugoj (izvođačici iz seks-šoua) slomljenu flašu nabija u međunožje, trećoj nožem para goli stomak, a u kulminativnoj, zloglasnoj sceni, žiletom secka vezanu kurvu, prvo joj zasecajući grudi, posred bradavice, a onda metodično prelazi i na očnu jabučicu (wink-wink: It's Fulci Time!)… 
            Nema opravdanja za sve ovo; nema smisla. Motivacija ubice, kada se otkrije, banalna je i bezvezna, ubačena sa simpatično-bezobraznim nehajem prema ikakvoj logici. Fulči kao da kaže: ''Hej, došli ste na film o koljaču koji se iživljava nad polugolim ženama – šta sad hoćete, psiho-dramu? Motivaciju? Studiju karaktera?!'' Na bizaran način, ovakav postupak je u skladu sa skoro-pankerskim prezirom prema konvencijama; a ako ste voljni da TRBOSEKA posmatrate kao senzacionalističko ogoljavanje muško-šovinističke voajerističke mizoginije inherentne filmu uopšte, a hororu posebno, a slasheru još i itekako, onda se ovaj završetak može videti kao šamar hipokriziji koja pokušava da eksploataciju seksa i nasilja opravda višim ciljevima i kvazi-ozbiljnim pričama. Otvoreni bezobrazluk Fulčijevog TRBOSEKA, na toliko mnogo nivoa, njegova je najveća tekovina, i mora se poštovati čak i ako vam se sve ostalo u vezi s njim (opravdano?) gadi.

---Ovaj tekst predstavlja deonicu iz moje analize filmova Lučija Fulčija (i italo horora) koja se može naći u magazinu ZNAK SAGITE br. 18. Iz istog teksta potiču i druge kritike Fulčijevih filmova koje već možete čitati ovde na blogu:





2 коментара:

Dreamscape је рекао...

Nisam Fulčijev fan ali ovo obavezno mora da se pogleda! Kakvo mišljenje imaš o njegovom "Don`t torture a duckling"? Skoro sam ga gledao i prilično mi se dopao, pa reko da vidim koliko zvezdica ima u tvom tefteru.

Dejan Ognjanovic је рекао...

svi fulčijevi đalo triler-horori od mene imaju 2+/3-, pa tako i PAČE i 7 CRNIH NOTA i CRNA MAČKA (koja mi je ponajbolja od njih).