CURANDERO (2005/13)

***(*) 

3+

             Nema više dobrih horora, kažete? Nema šta čovek da pogleda kad se uželi dobre strave, a da ne vadi iz naftalina neki klasik iz prošloga veka? E pa, evo da načas prekinemo s jadikovkama: film koji uzaludno jurim, proganjam i okapavam po raznim opskurnim mestima na internetu već godinama – najzad je postao dostupan! Zagrejao sam se za njega čim je bio prikazan na Fantaziji ili tako nekom festivalu još 2005. a onda je, nakon što je dobio još par hajp-rivjua, bukvalno nestao sa radara.

Nije ga bilo na DVD-u, nije se nigde prikazivao, nije se znalo šta je s njim… Kako izgleda, retardirala ga je kupovina Miramaxa od strane Diznija i nestao je u procepu između stare i nove uprave. I evo, punih 8 godina nije se mogao nigde, nikako pogledati. Istog časa kad je CURANDERO procurio, budući da je bio u samom vrhu liste mojih most wanted filmova, smesta je overen, i mogu s radošću reći da ovog puta hajp-balon nije bio izduvan: naprotiv, uživao sam u CURANDERU više nego što sam svih ovih godina smeo da maštam!

            Šteta što su neki sasvim vanfilmski razlozi toliko dugo ovo činili nedostupnim, jer čak se i ne radi o nekakvom jeftinom opskuritetu, već o delu s kojim su povezana neka sasvim marketabilna imena. Pre svega, scenario je pisao Robert Rodrigez (nije nikakav rod reditelju, koji se zove Eduardo Rodriguez!), glavnu i naslovnu ulogu igra originalni marijači (pre nego što je to rimejkovano kao DESPERADO sa Banderasom) a vanredno dobre efekte maske i kreatura dizajnirao je Patrik Tatopulos (SILENT HILL, RESIDENT EVIL: EXTINCTION, STARGATE, GODZILLA, PITCH BLACK, SOLOMON KANE…)!

            Radi se o priči natopljenoj crnom magijom, demonolatrijom, okultizmom, obilatom krvlju, žestokom pucnjavom pa još začinjenom ljutim meksičkim papričicama, što sve zajedno daje bogat, ukusan i jak paprikaš prema kome se uobičajene američke "teens in Satanic peril" bljuvotine razotkrivaju kao veštački plastični bezukusni komadići hot doga. 

            Kurandero je meksikanski vrač, moderni urbani ekvivalent šamana: ukratko, osoba u kontaktu sa onostranim, obdarena time da vidi i skida magiju, a ako zatreba – i da je "baca". Njega angažuje zgodna policajka kao ispomoć u rešavanju okultno-zločinačkog slučaja. Naime, samo što su uhapsili jezivog ćelavog satanistu, pošto su mu u avliji pronašli desetine zakopanih leševa, iskasapljenih u ritualne svrhe, a ovaj im već umakne iz ćelije, ostavivši za sobom posetnicu u vidu iskasapljenog tela čuvara i zidova išaranih krvlju. Pajkani bez mane i straha drhte pred ovim mađijama usred svoje stanice, a šef policije je doslovno zalepljen za stolicu i dva dana ne sme da digne dupe od nje, dok se stanica ne "očisti"…

            A to je samo početak istrage koja vodi kroz svet podzemlja Meksiko Sitija, čiji haosi i mrakovi kao da pripadaju mestu gde se SVAŠTA može dogoditi, a često se upravo i događa. Pre svega, uživanje je posmatrati film o realnom, a opet egzotičnom "satanizmu" smeštenom tamo gde ljudi još uvek veruju u njega – oni sa ulice kao i oni iz policijske stanice – sa obiljem ikonografskih detalja osvežavajuće drugačijih od uobičajenih pentagrama i devica iz američkih filmića. 

            Jarci; lebdeće device; magijska upotreba jaja; magija kostiju, krvi i rogova; slikovita katolička groblja sa još slikovitijim lokalnim magovima što tu ordiniraju; leševi žrtava zakucani na plafon, rasporenih i ispražnjenih trbuha, poređani u oblik zvezde; satanska opsednutost; nadahnuto prikazana demonica u full-body make-up kostimu… i još mnogo toga sličnog. Pravcati eye candy za sve ljubitelje ove vrste slikovnosti!

            CURANDERO vas grabi samim početkom, i ne posustaje sve do kraja, uprkos pomalo kilavom i nedorađenom glavnom junaku, odnosno glumcu koji prećeruje sa underplayom. Zato je tu mega-zanimljiva priča izneta u jakom ritmu, bez gnjavaže i vrludanja; stalno se nešto zabavno, memorabilno, vizuelno-nadahnuto dešava, a opet je dovoljno nepredvidivo da gledaoca drži u napetosti i neizvesnosti, i svako malo desi se neki WOW payoff koji golica za gledanje dalje…

            Da li sam nekada pomenuo koliki fetiš odmalena imam za telesa zakucana ili zalepljena za plafon? Jezivi potencijali te slike ne nalaze se u hororu dovoljno često, a dobrodošli su kadgod ih bude (čak i u bulšitu tipa END OF DAYS!). Kad sam kod toga, CURANDERO može da se prči jednom od nadahnutijih i gadnijih scena te sorte.

            A da li sam vam pričao koliki fetiš imam na ljudska tela koja levitiraju i kojima se nešto ludo i krvavo dešava u vazduhu – još otkad sam prvi put gledao Palminu FURIJU, pa nadalje preko STRAVE U ULICI BRESTOVA itd? E, i ovde imamo jednu lepu i krvavu sliku iz tog žanra – nažalost, prekratku, u flešbečkim fleševima, ali svejedno efektnu.

            A znate li, slučajno, koliko me pale dobro napravljene full-body man-in-suit kreature? Nema veće radosti nego kad me horor počasti jednim monstrumom koji nije sakriven mrakom ili nekom vrstom odeće, nego mu je vascela mutirana bradavičasta nabubrela fizionomija ogoljena. A ako ima i rogove… Pa još sve to urađeno praktičnim efektima, u lateksu i srodnim materijalima: ništa jebeni CGI, ništa crtani filmovi, ništa kompjuteri – sve je na licu mesta, u kameri, stvarno, plastično, mesnato, kao u zlatnim danima Stiva Džonsona i kompanije (pominjem baš njega jer ova demonica neodoljivo podseća na onu rogatu iz HIGHWAY TO HELL).

            O mojoj ljubavi prema satanističkoj ikonografiji neću da trošim reči, a i sklonost nadahnuto i obilato prosutoj krvi (naročito u ritualnom kontekstu) dovoljno je ovde dokumentovana. Ako sve to znate, biće vam jasnije da je CURANDERO morao da mi legne kao kec na desetku. Nije mi smetala fotografija u ipak prejakom kontrastu, pa ni mestimično preterivanje sa BU!!! efektima (donekle opravdano, zbog vizija koje naš kurandero ima na mestima zločina, a i šire). Uostalom, ima ovde ceo jedan šok koji nisam predvideo, i baš me je lepo trgnuo. Lepo je znati da i to može (još uvek) da mi se desi tokom gledanja filma!

            A da ne pomisli neko da je ovo samo goli krvopljus za obožavaoce rasporenih trbuha, ima u ovom hororčetu više nego solidna količina strave! Uz svu stilizaciju zapleta i ambijenta, zadovoljan sam količinom realističnih detalja koji svu ovu sve fantastičniju priču ipak glatko ukorenjuju u to okruženje, u odlično ostvarenu atmosferu nadrealnog i natprirodnog usred svakodnevnog, što je postignuto između ostalog i odličnim smislom za detalje i jezive nagoveštaje. Kad sam kod toga, početak filma kao da aludira na stvarni slučaj santerijskih crnomagijskih zločina u okviru jednog narko-kartela, o čemu sam ovde već kačio sken novinskog članka, u okviru serijala SATANIZAM MEĐU SRBIMA (klikni, pa vidi text "13 žrtava ukletog ranča").

            CURANDERO se može pohvaliti najmanje jednom nadasve uspelom, baš-baš jezivom scenom čistog horora, za izazivanje žmaraca i trajno uznemirenje. U pitanju je onirička scena kao iz čistih košmara, u kojoj genijalno odabrani, mega-jezivi ćelavac i tatko na satanisti dolazi u policijsku stanicu usred bela dana i vodi preteći razgovor s našim kuretom, potpuno neopažen, kao da se sve dešava u jednom zamrznutom trenutku u odvojenoj stvarnosti. Možda nije slučajno što se zloćko zove Kastanjeda!

            Ovo je, sve u svemu, zamalo pa odličan čistokrvni horor u kome čak ni izdašne količine pucnjave, akcije i mahanja pištoljima ne rasplinjavaju stravu, nego joj najčešće i doprinose, ili se s njom nalaze u skladnom zagrljaju. Recimo, najžešća pucnjava, na ulicama grada, usred dana, prirodno se razvija u još jednu oniričku scenu zlokobne vizije, i ta prožetost ovozemaljskog i mističnog retko je kada na horor filmu bila ovako uspešno i ubedljivo izvedena.

            Film bi svakako bio bolji da je jači glumac u glavnoj ulozi, i da je taj lik malo bolje i detaljnije osmišljen i životnije prikazan: njegove muke sa neželjenim "darom", kao i odnos sa pokojnim (?) ocem, takođe kuranderom, prisutni su samo kao rutinski motivi u zapletu, za guranje priče napred; moglo je tu da se unese više duha i duše. Takođe, zaplet ima nekoliko rupa ili bar nedorečenosti u temeljnim postavkama. 

Kao prvo, nejasno je kako je i zašto demonica uopšte stekla svoju demonsku prirodu, odnosno "opsednutost". Postoje sugestije da se radi o nekakvoj crnomagijskoj mešavini Makenovog VELIKOG BOGA PANA i Lavkraftovog DANIČKOG UŽASA – ali to je previđe mutno sugerisano, i ostaje nejasno ko je, kako i zašto opštio sa kojim demonom, i s kojim ciljem, da bi proizveo ovu konkretnu curicu.

Kao drugo, Kastanjeda navodno ganja demonicu kako bi zahvaljujući njoj stekao besmrtnost. Problem je samo što, em je nejasno kako će mu baš ona omogućiti baš to, em njega vidimo u jednoj sceni kako doslovno izbegava metke: kad nekakvi konkurenti pucaju na njega, on učini da meci završe u njihovim telima, a on se samo ladno smeje, kao – nije mi ništa. Šta će mu onda demonica kad već može da izbegava metke?

Kao treće, anđeoska (?) priroda jednog sporednog lika, otkrivena na kraju, deluje neopravdano, niotkuda nakalemljeno, i mada lepo izgleda, nejasno je šta bi tačno trebalo da znači i kuda da vodi. 

Najzad, iako je kraj filma, uopšteno gledano, zadovoljavajući, ipak ostavlja utisak da smo gledali prvi deo neke veće sage, kao da smo tek zagolicani i da prave stvari i još veće borbe tek predstoje. Ko zna, možda je tako i trebalo da bude, možda su oba Rodrigeza planirala nastavke, ali – sudba im nije dala. Bilo kako bilo, svakako je kvalitet kad vas jedan horor na kraju ostavi gladnim za JOŠ.

Eduardo Rodrigez je odradio odličan posao kao reditelj, film prosto pršti od energije i vizuelnog nadahnuća, od maštovite upotrebe kamere, od rafalne montaže, od efektnih rešenja. Da je CURANDERO dobio adekvatnu distribuciju 2005. kada je bio napravljen, mogao je da stekne barem kultni status i reditelju obezbedi solidnu karijeru. Avaj, umesto toga, ovaj je do danas potpisao samo nekoliko TV radova i par B-C akcijaša, od kojih EL GRINGO zapravo zvuči kao nešto što bi se možda moglo pogledati.

Šteta je što se ovaj manje izvikani Rodrigez, za sada, nije vraćao hororu, jer očito je da ima ono što treba za taj žanr. Dokaz toga je ne samo CURANDERO, nego i njegov prilično jeziv kratki studentski (!) film DAUGHTER, koji obavezno morate pogledati dole.