izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 10. октобар 2011.

THE INNKEEPERS (2011)


**(*)
3-

Moj stav prema reditelju Taj Vestu dobro je dokumentovan na ovom blogu – od mrzovoljne smorenosti njegovim debijem ROOST preko prijatne iznenađenosti besprekornom re-kreacijom onog najboljeg iz horora s kraja '70-ih i početka '80-ih u najboljem mu filmu THE HOUSE OF THE DEVIL (2009) pa do skrnavog uživanja u njegovoj osvežavajućoj tezgi koju su mu producenti na kraju zakenjali u simpatičnom sikvelu CABIN FEVER 2.
Kredite koje je kod mene zaradio sa HOUSE… nije bitnije potrošio u CF2, jer čak i taj film svedoči o ozbiljnim potencijalima reditelja koga i dalje smatram jednim od retkih mladih američkih filmmejkera u koje se uzdam i od kojih očekujem dobre stvari. U tome me nije bitnije poljuljao ni INNKEEPERS: iako ga ne smatram naročito uspelim filmom, njegovi kvaliteti i promašaji zanimljivi su i respektabilni, a u čemeru koji se danas američkim hororom zove, čak i ovaj grešni filmić izdiže se kao dašak svežine i polu-okrepljenja.
Zaplet je jednostavan, sačinjen od sledećih elemenata: veliki hotel pred zatvaranjem, 4-5 gostiju, dvoje poslednjih preostalih nameštenika i duh koji se navodno javlja u hodnicima. Zaplet je nebitan. Duh je nebitan. Predistorija "duha" je nebitna. Nažalost, čak i strava je nebitna. Sve što je Vesta ovde zanimalo jeste da kreira dvoje simpatičnih, blago otkačenih mladih ljudi, i da ih prati dok se oko njih skoro ništa naročito ne dešava.
INNKEEPERS je produžetak Vestove Poetike Smaračine ™ koju je dosledno sprovodio u svojim ličnim projektima (promašenom ROOSTu i vrlo uspelom HOUSE…) – ali mu producenti mudro nisu to dopustili u, ipak, fun-loving CABIN FEVERU. Vest je učenik i sledbenik Larija Fesendena, koji mu je producirao oba autorska dela, a sada i ovo treće, a inače je patrijarh i najdosledniji (+ najdosadniji) praktičar vrste napornih horor-dramurdi u kojima se ništa naročito ne dešava, ima mnogo međuljudskih interakcija između pretežno nezanimljivih likova, sve ostaje dvosmisleno (ali naginje ka napadno psihološkom) i koje se obavezno završavaju frustrirajućim antiklimaksima. Srećom, Vest je ipak zabavniji, duhovitiji i talentovaniji Fesendenov učenik, i za njega još uvek ima nade.

U suštini, ako se pažljivije zagleda, INNKEEPERS počiva na BLEFU: iako, navodno, želi da bude drama, da prati karaktere, da se bavi psihologijom – ovaj film zapravo nema karaktere. Umesto toga, imamo dva entiteta krajnje jednodimenzionalno svedena na sitne pošalice i (uistinu životne, ubedljive) vickaste interakcije, ali – iza toga ne samo što ne postoji nikakva dubina, nego ne postoje ni likovi iole složeni i vredni tog imena. Na tom izolovanom mestu gledalac ne sazna ama baš ništa o tome ko su ti ljudi, odakle dolaze, kuda idu, šta planiraju kad se hotel zatvori za koji dan; zašto žive, what makes them tick?! Imaju li neke nade, strahove, traume iz detinjstva, sjebane familije, sex disfunkcije, egzistencijalne ili metafizičke nelagode…?
Ništa od toga.

Umesto bilo čega sličnog, imamo da zdravo za gotovo prihvatimo Njegovu ciničnu indiferentnost prema Njoj, hotelu, duhovima i univerzumu, kao i Njenu opsesiju da se kamerama vrzma po pustim hodnicima u nadi da će uloviti duhicu davno umrle devojke. Ova zamerka ozbiljna je po sebi, ali u načelu nije fundamentalna; avaj, u ovom konkretnom filmu ona to JESTE – zato što završetak filma u potpunosti zavisi od toga ko su ti ljudi, i zašto rade to što rade.
SPOJLER (select to read): Temeljna dilema filma sastoji se u tome – da li u hotelu postoji prava duhica, ili su njene mlitave "manifestacije" plod slučaja, prirodnih dešavanja i poremećene psihe. INNKEEPERS se sve do samog kraja poigrava sa "možda jeste, možda nije, moje srce tajnu krije" ali to njegovo koktiziranje sa "daj ćaći dinju" pristupom, nakon izvesnog vremena, postaje kontraproduktivno i frustrirajuće – jer ipak, tu smo zbog dinje, zar ne, a ovaj nam stalno maše njome pred nosom, a nikako da nam je da! Drugim rečima, Vest prećeruje sa anderstejtmentom i sa svojim golicanjem "šuška se, šuška, da tu ima duška". A kada se na kraju ispostavi da duška gotovo sigurno nema, i da je psihologija bila glavni činilac – to je em neubedljivo dramaturški (zato što Taj Lik nismo upoznali dovoljno da bismo imali ikakav stav o njegovoj/njenoj psihi) em je prazno i antiklimaktično dramski, jer nameravana tragičnost završetka nema rezonancu tragedije – opet iz istog razloga: mi taj lik uopšte nismo upoznali!

Ono što valja u filmu: simpatični glumci, a naročito preslatka Sara Paxton, i njihove zabavne (mada irelevantne) zajebancije; dobra lokacija, solidno iskorišćena; Keli MekGilis ovde ima jaču i bolju ulogu nego u promašenom STAKE LAND, iako je i njen lik medijumke prilično besciljan i u krajnjem saldu nesuštastven za film; nekoliko solidnih spooky scena (od kojih je najstrašnija: kad nakon dugog tizinga dirka klavira 'sama' lupne jedan glasan ton! brrrr! sve vam je jasno!); izvanredan, pompezni, orkestralni skor (kao u najboljim danima horora) – i to mu je to.
To sve nije dovoljno za zaista dobar film: naime, dobri su to sastojci, i od njih je mogla da ispadne memorabilna poslastica, ali umesto da ih stručno pomeša, zamuti, ispeče, skuva i aranžira u masterpis, Vest se zadovoljio time da nam ih poređa na stolu. Da, teletina je mlada i sveža; da, lukac je zelen i ekološki; da, krompirići su mladi i lepi; da, svi začini su na broju. Ali – jelo nije spremljeno; samo smo koktizovani tim sastojcima, koje smo pogledali, pomirisali, voda nam je krenula na usta, i taman kad su crveca krenula da krče a želudac da mljacka – Taj Vest je rekao: "Okej, to je sve za danas: pušćaj odjavnu špicu!"

INNKEEPERS savršeno ilustruje razliku koju su engleski romantičari pravili između WIT (dosetka) i IMAGINATION (stvaralačka imaginacija). Vest je nesumnjivo witty, i površnu publiku lako će da zavede svojim simpa likovima i njinim vickastim priključenijima, ali zahtevniji gledalac neće ovde zaista naići na IMAGINATION u njenom ozbiljnom, kreativnom smislu. Naravno, budući da je 98% današnjeg američkog horora lišeno čak i WITa, po principu "daj šta daš" i ovakav film se ističe.
Zaista šteta.
A bio je tako blizu tome da napravi nešto značajno. Umesto toga, INNKEEPERS jedva nudi dovoljno za pod zub, dok čekamo od Vesta neku promišljeniju i do kraja dokuvanu poslasticu.

P.S. Ovaj film gledao sam na SLASHFESTU u Beču. Trenutno nije dostupan za skidanje uobičajenim piratskim kanalima.

1 коментар:

Dejan Ognjanovic је рекао...

ovaj film se sada može skinuti širom interneta, pa eto, ko želi, nek se proveseli. nije loš, a mestimično je čak i dobar.