izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 30. јун 2011.

STAKE LAND (2010)

**(*)       
2+
            Ovaj bi hteo da nas "kupi" time što na samom početku jedna beba strada od strane vampira. "Opa, bato!" mislite naivni vi: "Pa ovo je nekakav žestok horor u kome nema milosti! Niko nije siguran! Zaključajte svoju babu, sakrijte mamu, zatvorite ćerke, sklonite i Džekija i zlatnu ribicu, jer evo nama najzad žestokih mamojebačkih vampira a ne onih TWILIGHT seka-persi! To, bato, bring it ON!"

            Đavola. Ono što usledi posle toga je jeftinija i neopisivo dosadnija varijanta ZOMBIELANDA (zapažate sličnost u naslovima?) – smušenog omladinca uzima pod svoje stari iskusni vuk, lovac na vampire i obučava ga za borbu s krvopijama tokom njihovog road tripa s kraja na kraj Amerike. Tačnije, ovde im je odredište Kanada, a ne Kalifornija: kao, u toj nedođiji (i hladnoći) vampira ima manje.

            Svi vi koji ste kukali na ZOMBILEND – pravićete ga od blata posle STAKELANDA, ako samo znate šta valja.
            Mlitavi omladinac je tanak sa harizmom, ali ajde, ako on donekle i treba da bude metiljav (na početku), ovo mnogo više smeta kod njegovog "gurua", vampire-killera, koji nema ni pojavu, ni body language, ni memorabilne replike koji bi ga stavili bilo gde u komšiluk Vudija Harelsona. Ili bilo kakvog cool dude-a, kao kakav ovaj Nik Damići (inače, i koscenarista ovoga) uzaludno pokušava da pozira.

U filmu se, bez većeg razloga, pojavljuje i ostarela, iz naftalina izvučena Keli MekGilis (!), a tu je i Danijela Haris sa svojom urođeno-podignutom obrvom, kao nekakav jeftini izgovor za heroinu.

            Stvari koje se njima "dešavaju" (ako je to prava reč?) izrazito su nezanimljive, i najmanje veze imaju sa vampirima: mnogo više se vremena troši na redneck zajednice (i bande) kojekakvih postapokaliptičnih kretena, a vampiri iskoče tek u 2-3 navrata, reda radi, da malo ožive beznadežno mrtvosani izgovor za zaplet. Film se više bavi prvoloptaškom eksploatacijom straha današnje Amerike od potpunog društvenog sloma i vladavine fundamentola – i to je sasvim okej i, što bi reko debeli degenerik, legitimno: ali u pogledu dometa tih trzavih pokušaja nekakvog društvenog angažmana, STAKE LAND na jedvite jade dobacuje do novih, jadnih, karikaturalnih filmova Džordža Romera, dok su mu i pamet i društvena svest i zabava (!) iz njegovih vintage klasika potpuno nedostižni.

Maske vampira su dobre – to su nakaze vrlo slične zombijima, nema tu mesta za emo-manekene – a scene vamp-akcije su solidne, ali zaista ništa za pamćenje. Klasična prebrza montaža, skakanje, bečenje, režanje, abre-ubre, trt-mrt-ide-smrt, nešto krvi prsne --- a onda se opet vraćamo u melodramu. Koja je otrcana i nezanimljiva do bola.

            Ukratko, ovaj film izgleda kao da je Lari Fesenden uzeo da reimaginira ZOMBILEND, kojom prilikom je zombije zamenio vampirima, a scenario očistio od svake primese duha, zabave, horora ili skoro bilo čega vrednog gledanja, ubacivši umesto njih dajdžest poviku na fundamentaliste, patetično neuverljivu dramu između fejk "likova" i obilate doze tišine, pogleda u daljinu i sličnih "dramskih" budalaština.

            Ili, ako ovo gore nije dovoljno jasno, recimo ovako: STAKE LAND je kao da je Oto Oltvanji uzeo da skript-doktoruje priču Darka Tuševljakovića, pri čemu je Darkova osnova a Otova mestimična nadgradnja (ako je to prava reč).

Нема коментара: