THE HOUSE OF THE DEVIL (2009)

***

3+

ovo mi je najprijatnije iznenađenje u ovoj horor godini još od PARASOMNIJE. a malo je falilo da ga i ne pogledam: svojevremeno, kad sam čitao najave, 2 faktora su uticala da smesta zaboravim na ovaj naslov.

1) potpisuje ga TI WEST, reditelj filma ROOST, koji me je iznervirao i smorio do suza. čak i ja, koji sam sklon raznim nežnostima i dobroćudnostima na najmanji znak bilo čega intrigantnog u nekom filmu, tom sočinjeniju dao sam ocenu 1+ koju zaista retko dajem.

2) THE HOUSE OF THE DEVIL je najavljivan kao još jedan 'povratak hororima iz 1970-ih'. ta moda rimejkovanja ili barem ejpovanja nekog kao rough stila iz te decenije (inače, najbolje u istoriji horora, da to ponovim po 200-ti put) zaista mi ide na jetra. dajte, ljudi, malo neke originalnosti i sopstvenog stila: čemu će se u ovoj jebenoj deceniji vraćati filmmejkeri kroz 20 godina ako ona nije proizvela ništa svoje, nego se samo bavila recikliranjem prošlosti?! što me još više nervira, vrlo retki noviji filmovi su uopšte postigli da uhvate duh 1970-ih da bi to uopšte vredelo truda: DEVIL'S REJECTS, WOLF CREEK... i? ne pada mi na um ništa drugo vredno pomena i hvale.

a onda mi je aca radivojević sugerisao da možda ipak vredi filmu pružiti priliku, pa –nakon što videh da rivjui i nisu tako loši- reših da mu dam šansu.

wow!

mislim, ČOVJEČE!

zavoleo sam film već tokom najavne špice, čiji font, boja i čitava režija (sa friz-frejmovima) savršeno hvataju šmek 1970ih. a nastavio sam sa ljubavlju kad je uveo glavnu junakinju - Jocelin Donahue, takođe u duhu 70ih: krhku, skoro žgoljavu devojčicu krupnih očiju kao kod vintage Arđenta. čak sam zavoleo i njenu extrovertniju drugaricu, a i kratka pojava njene promiskuitetne cimerke (koja hrče!) je vrlo zabavna. kao retko kad u novom usa hororu, zavoleo sam tu curicu i sa zanimanjem pratio njenu sudbu – muke s nedostatkom para, očaj s kojim se javlja na oglas za bebisiterku, nesigurnost kada ode u pustu kuću kraj groblja u šumi i ispostavi se da uopšte nema deteta koje bi čuvala, nego da zapravo treba (navodno) da pričuva nekakvu babu...

bezvezni natpis na samom početku govori o satanskim kultovima, pa i nije neki spojler ako kažem da je taj oglas bio samo mamac za žrtvu u satanističkom ritualu, sa ciljem da... videćete. ništa originalno, the usual stuff, ali sva čar je u tome kako je sve to prezentovano.

pre svega, westova sklonost ka sporom tempu ovog puta mi nimalo nije smetala. filmovi iz 1970ih nisu ni bili montirani seckalicom za salatu, i slobodnije su koristili vreme koje im je bilo na raspolaganju, bez straha od nestrpljivih, MTV-jem i video igricama hiperaktiviranih gledalaca koji će da napuste film ako im sve ne bude telegrafisano u sitno-seckanim parčićima i ako nema po jedno ubistvo na svakih 8,5 minuta. znači, ok, ovde se vreme troši malo liberalnije, ali bez ikakvog smaranja. jednom kad me neko veže za glavni lik kao što je ovde slučaj, nemam ništa protiv da se s tim likom družim i šetam polaganim tempom. a pošto je ovde horor u pitanju, west savršeno dobro prikazuje kako se omča polaaagaaaaano steže oko njenog tankog vratića, i mada je potpuno jasno od samog starta (fuck: znamo da gledamo horor!) da je njena odluka da se javi na taj oglas pogrešna, ipak west za nas čuva sasvim dovoljno iznenađenja tako da – jednom kad se ona nađe u toj kući, i ostane sama – ne znamo šta će tačno, kada i kako da joj se desi.

gluma je daleko iznad proseka za ovaj nivo B-filma: di valas je prekratko u filmu (nadao sam se njenom povratku na kraju, avaj, ništa od toga), ali je zato tom nunan maximalno upotrebljen kao creepy poslodavac, a vala i meri voronov kao njegova žena u crnom. džojslin pokazuje zašto je manekenka za leviske, a ispoljava i hvale-vredan talenat za igranje (!).

da sumiram: west je ovde pokazao izvanredan (tj. dosad neviđen) dar ejpovanja perioda (kraj 70ih, početak 80ih), ne samo površinski (kola, odeća, muzika...) nego i dubinski (tema, tretman teme i likova, kadiranje, režija...), i u tome je daleko uspešniji nego, recimo, tarantino. potonji bi, zbog svoje sklonosti bombastičnom predimenzioniranju i egomanijačke potrebe da se razmeće svojim poznavanjem epohe, ovde nakrcao brdo audio-vizuelnih referenci, aluzija i izdrkavanja iz kojih bi se iz aviona videlo da ovo nije film iz te epohe. niko i nikada neće tarantinov DEATH PROOF ni u ludilu pomešati sa nekim akcionim treš filmom iz 70ih. to je zato što se on upušta u 'dijalog' sa tim uzorima, i oseća potrebu da ih šminka svojim farbama i svojim opsesijama. ok, legitimno, ali često rezultat toga bude travestija, poput pomenute.

s druge strane, ti west ima skromnije ambicije: ništa on ne preispituje, ne komentariše, nema agendu izvan toga da napravi jedan pošten, zlokoban, stravičan hororčić kakvi su se 70ih štancovali, a danas ih nema ni za lek. i u tome 100% uspeva. i na tome sam mu zahvalan.

THE HOUSE OF THE DEVIL deluje kao neki zaboravljeni, izgubljeni biser iz 70ih koji je neko tek sada iskopao u nekoj arhivi, restaurirao ga i izbacio na dvd po prvi put. uživao sam u svakom trenutku, uključujući i osvežavajuće efektno krvoliptanje, a čak i pomalo cheesy kraj je sasvim u skladu sa duhom filmova na koje se nadovezuje. drugim rečima, ne očekujte duboku filozofsku đavolijadu a la ROSEMARY'S BABY – ovo je pre negde u B-rangu, a la DEVIL'S BRIDE. što je sasvim respektabilno, budući da je taj nivo uspešno dostignut.

za razliku od –isto tako u prošlost-zagledane- a neujednačene i pred kraj razularene PARASOMNIJE, THE HOUSE OF THE DEVIL egzemplira savršenu i potpunu kontrolu tokom celog svog trajanja, te je stoga, barem meni, prijao za nijansu više, i kako sada stvari stoje, sigurno će mi biti u top-10 horora za 2009. možda čak i u top-5...