I COME WITH THE RAIN (2008)

**

2

uvek sam se pitao KO su ljudi koji do mog bloga dođu guglaći fraze kao što su "ejakulacija po licu", "boško drljić gandor" ili "farme koza u nemackoj". naravno, sve su ovo savršeno racionalni upiti iz ugla onih koji traže. to sam shvatio juče kad sam se i sam pridružio legiji apsurdnih guglaša ukucavši frazu "armpit symbolism". a krivac za to je - I COME WITH THE RAIN.

film počinje tako što džoš hartnet upadne u legalo serijskog ubice (elias koteas u još jednoj psiho ulozi). ovaj ga iznenadi, zanesvesti, skine mu košulju i – ujede ga za mišicu odmah ispod pazuha. man, that's just plain weird! to što ovaj isti ubica zamišlja da je umetnik i pravi skulpture od mesa svojih žrtava – to je biznis ez južual u filmovima o serijskim ubicama, ali – ovo! what the fuck?!

…2 godine kasnije, džoš je privatni detektiv. unajmi ga neki bogatun da mu nađe otuđenog i nestalog sina koji se smucao po aziji, što je povod za bezbrojne nove scene u kojima džoš naglašeno paradira svojim pazuhom a kamera ga slika kao da je taj detalj mnogo važan (iako se ožiljak od onog ujeda ne vidi!). prvo sam pomislio da je reditelj gej i da mu je to neki fetiš, ali kratka istraga ustanovila je da je čiča oženjen, i to vrlo jebežljivom curicom koja actually igra glavnu žensku ulogu u ovom filmu – još jednu nestalu dušu, mafijašku kurvu čiji se put ukrsti sa onim nestalim momkom.

na žalost, gugl mi nije mnogo pomogao, jer se rezultati pretrage uglavnom tiču simbolizma sanjanja pazuha, a ovo je sve na javi. oh, well, možda to ima neke veze sa mučenikom sv. sebastijanom, često prikazivanim u toj pozi (seti se filma KUĆA NASMEJANIH PROZORA!)? reditelj koristi svaku priliku da naglasi krhkost i ranjivost ljudskog tela, što je povod sa orgiju sadomazohizma sa čestim religijskim natruhama a što kulminira u jednom bukvalnom razapinjanju – ne na krst, no na veliku dasku, ali sa šakama propisno zakucanim a la jesus & co.

počinilac ovog zlodela je izvesni TRAN ANH HUNG – jedan od onih azijata školovanih na zapadu što je –kao i kod kim ki duka - rezultovalo u opsesiji SM-om i naglašenoj sklonosti ka snimanju opskurnih, hermetičkih i često smaračkih artsy-fartsy filmova. no, dobro, hvala mu na SM-u jer to malo krvavo-bolesnih scena je jedino što će mi ostati iz ovog filma, otherwise nesnosno prepotentno prenadrkano umetničarskog koketiranja sa žanrom, po krajnjem učinku (smaranje) bliskom ovde već prikazanom filmu NANG MAI aka THE NYMPH.

znači, nakon tog početka koji liči kao na neko pričanje priče, film se potpuno raspadne kad džoša tragovi navedu u hong kong (negde oko 25. minuta). počev od tog trenutka, njegova 'istraga' se sastoji od toga da sedi u sobi i posmatra kolaž od fotki izranjavljenih delova tela momka koga traži (naime – ispadne da su to stigmate, koje ovaj na svom telu proizvodi hrišćanski preuzimajući boljke i bol drugih) i viče tom kolažu: 'pokreni se! mrdni!' –ili istražuje tako što sa svog balkona dvogledom bulji okolo. ili, prosto, tako što tripuje flešbekove na sudbonosni susret sa koteasom. sve to je filovano zaista nesnosnim količinama tugaljivo plačne radiohead muzike, i narativ devoluira u artsy-emo video spot koji traje bar 20-30 minuta usred 'filma'.

za to vreme se izdešavaju neke koincidencije putem kojih odbegla krimi-fufa završi kod ovog azijskog hrista (!), pri čemu je jedina memorabilna scena – kazna za krivca što je ova uspela da umakne. naime, tog nesrećnika zatvore u beli plastični džak a onda ga lupaju čekićem dok džak ne pocrveni a ovaj se nepokretno ne skljoka na pod. zaista gnusno sadistička scena.

kraj je patetičan kako to samo azijati školovani na zapadu mogu da proizvedu, i bezveze mi je da se uopšte bavim tim završnim razapinjanjem kao i prethodnom hrišćanskom ikonografijom nasilno ubačenom tu. ovo je samo jedan patetičan, žešće promašen (misguided) filmić. kritike nisu lagale, ali morao sam da proverim, nadajući se da je tu ipak bilo nešto što rivjueri nisu shvatili. avaj, u ovom slučaju bili su u pravu, i ovaj film s pravom na zapadu praktično nije ni viđen.

inače, odlično-gnusne skulpture ser. ubice inspirisane su slikama frensisa bejkona. to je nadahnut detalj – na žalost, protraćene su u ovom kontextu.

PS: niko ovde ne dolazi s kišom. ne znam dal je naslov neki citat iz biblije ili iz neke pesme radioheada – prosto, film me je suviše smorio da bih još i to risrčovao. onaj neprosvetljujući "armpit symbolism" bio mi je sasvim dovoljan.