izabrana dela

izabrana dela

уторак, 11. октобар 2011.

Ghoul obrađuje Beč (5): Ukleti dvorac Šenbrun

            Slashfest je meni, kao gostu i učesniku programa, platio put – i smeštaj u hotelu za 4 dana. Pošto su moji apetiti bili nezajažljivi kao i rešenost da overim Beč, po prvi put u životu, onako kako takvom mestu dolikuje, u svojoj režiji sam se snašao za preostale dane trajanja festivala. Konkretno, od ponedeljka 26.09. uveče, pa do subote 01.10. u podne, na legalu sam bio kod ljubaznog wannabe reditelja, austrijanca argentinskog porekla po imenu Huan Karlos Rekalde, koga sam upoznao na Grosmanu 2007.

            Ne mogu reći da smo se tada ne znam koliko snažno sprijateljili, ali valjda sam tokom tog druženja pokazao dovoljno svojih kvaliteta da me ovaj, 4 godine kasnije, i 3 godine posle poslednjeg razmenjenog mejla, bez zazora primi na stan, poveri mi ključeve i totalno poverenje – zapravo, da mi prepusti stan u potpunosti, pošto je zbog nekakvih svojih snimateljskih poslova u bliskoj Nemačkoj, iz stana izbivao tokom većeg dela mog boravka tamo, od srede do petka.

            Karlos je vrlo drag lik prema kome sam se u svom izveštaju sa Grosmana '07. možda malo ogrešio, nazvavši ga "najjebežljivijim gejem koga sam ikada video". Kako ispade, on je ipak samo najjebežljiviji strejter koga sam ikada naživo sreo (devojka mu živi i radi u Nemačkoj), a gejoliko ponašanje koje je ispoljavao na Grosmanu, sa svojim bratom, kako ispade, bilo je samo oblik njihovog specifičnog humora. U svakom slučaju, krajnje pozitivan lik – ne znam baš mnogo Srba koji bi ostavili svoj dom i ključeve i sve nekom površnom poznaniku koga su sreli jednom, nakratko, i pustili ga tu da vršlja po svom nahođenju nekoliko dana.

            Iz moje razmaženo-povlašćene perspektive (da! čak i sada, kada sam na Birou!) meni je kao oličenje Pakla Na Zemlji zvučalo to kako on ovih zadnjih meseci živi i radi. Naime, fanatično je rešen da snimi film u sopstvenoj produkciji, bez fondova i konkursa i producenata sa strane, i sve njegove akcije usmerene su ka tome da namakne dovoljno para za to. 
A pare zarađuje tako što 1) radi u nekakvim turističkim turama po Beču, valjda kao vodič ili takvo nešto; 2) dežura noćne smene u hotelu, na recepciji i 3) najvažnije i najunosnije: snima, montira i režira turističke filmove posvećene nizu Zamki za Turiste u Austriji i Nemačkoj, i to prodaje s jednim kompanjonom.   

Prosto rečeno: radi, nesrećnik, kao crnac, cima se, juri, vozi satima do datih destinacija, tegli stative i kamere, tamo sve sam snima, onda dođe kući, jedva dremne a već mu je vreme za noćnu smenu, pa kad to odradi, nekad dođe kući na par sati sna a nekad direktno otuda ide, prepodne, da voda turiste po gradu... 
Ukratko, posvećenost kojoj se divim do imbecilnosti, i na kojoj pomalo i zavidim: iako sam ja vredan na svoj način (čitanje, pisanje, gledanje, predavanje, promovisanje...), težak fizički rad i odricanje od sna i dobre hrane duboko su mi strani i odvratni i bežim od njih kao Đavo od krsta, te stoga sa mešavinom respekta, zavisti i sažaljenja posmatram one koji u prolongiranim intervalima, a zarad pretpostavljenog višeg cilja, ovako surovo žrtvuju ne samo svoje vreme, nego i ozbiljno ugrožavaju sopstveno zdravlje (brza, loša hrana; nedovoljno sna, nezdravo isprekidanog; iscrpljivanje do krajnjih granica, itd). Svaka čast – i neka mu je sa srećom, i u bogaćenju, i sa filmom koji potom sprema.

Pošto se srećno zalomilo da Karlos stanuje na par stotina metara od čuvenog zamka Šenbrun (Schonbrunn = Lepi izvor), upravo on mi je bio vodič po predivnom parku i lepotama u okolini ove austrijske kopije Versaja. 
Iskoristili smo, praktično, jedini ceo dan u kome je on bio u Beču, i on je i tom prilikom bio nesebičan domaćin, strpljiv vodič i umešan fotograf, kao i zanimljiv sagovornik, tako da je i moje vrludanje po okolini ovog zamka bilo ispunjeno i svrhovito izvedeno.

Pošto on vrlo dobro poznaje to mesto, znao je gde da me vodi i šta da mi pokaže, uključujući neke kipove, fontane i lokacije koje turisti koji tu bazaju napamet uglavnom preskoče.

            Dakle, sve ovo obišao sam i uslikao u utorak, 27.09. po još jednom u nizu predivnih, sunčanih, prijatnih dana bez žege – toplih taman kako treba za jednu prilično zahtevnu šetnju uz i niz bregove oko Šenbruna.

            Od samog starta ideja je bila da me ne zanimaju ložnice ni kupatila svih tih Franja-Jozefa i njinih konkubina: apsolutno ništa mi ne znači da zveram u skupocene porculanske noćne posude i u pozlaćenu drvenariju ili u "krevet u kome je jednom zanoćio Napoleon". 

            Dakle, na pamet mi nije padalo da bauljam po unutrašnjosti Šenbruna, sve i da je to džabe (a nije)!
            S druge strane, iz ljubavi prema arhitekturalnim, floralnim i kiparskim majstorijama, sa uživanjem sam napjio oči i dušu svim ovim krasotama okolo dvorca, kojima moje reči nisu ni potrebne – slike dovoljno govore. 

            Kao što se na njima može videti, čak i usred tog finog i slatkog i ljupkog mesta našlo se sasvim dovoljno monstruozno-fantastično-hororičnih čuda, da ne ostane sve na raskoši, cveću i sunčevom sjaju!

            Naročito je bilo zabavno otkriti, na vidikovcu iznad zamka, tačnije na njegovom frizu, tragove koji nedvosmisleno ukazuju na štovatelje drevnog Kulta Mitre.
Ovaj kult inače nevidljivim nitima spaja Beč sa malim slovenačkim mestašcetom, Ljutomerom, i njegovom znamenitom Kino-Mitrom, koja je podignuta na mestu drevnog žrtvenika gde su se volovima na žrtvu prinosili ljudi (ili obrnuto, nisam siguran).

            ...Pošto sam napario oči tom lepotom, sa Karlosom odoh u knjižaru takođe okultnog naziva - SATYR, koju mi je nekoliko prijatelja preporučilo da overim. Zaista, radi se o jednoj od najbolje snabdevenih knjižara po pitanju literature o filmu (pretežno na engleskom) koje sam video. Avaj br. 1: Ponuda je za moj ukus previše mejnstrim, i nađoh jedva tuce knjiga koje bi me navele da se mašim za džep; Avaj br. 2: Cene su previše presoljene za moj džep, tim pre što neke od njih mogu bez problema i smesta da naručim onlajn, da mi dođu na kućni prag, za doslovno dvostruko nižu cenu. Uprkos tome, proveo sam oko sat i po cunjajući po tom divnom mestu koje, pored knjiga, nudi i odličan izbor gigantskih filmskih postera – samo zbog izbegavanja gnjavaže sa transportom toga do Srbije odustao sam od bacanja para na neke od njih. 

            Posle toga rastao sam se od Karlosa, koji ode svojim poslom, a ja se bacih na skeniranje još jedne obližnje prodavnice starih knjiga na engleskom, ali ni tu ne nađoh ništa vredno da teglim sa sobom u avion. I uopšte, moram reći da sam tokom ove posete svoje uobičajene knjižarske perverzije sveo na minimum i nisam se mnogo ni trudio da traćim dragoceno vreme na proklete knjižurine. Tih par sati nakon obilaska parka Šenbrun behu jedini koje sam potrošio na potragu za knjigama. Tokom celog boravka u Beču uspeo sam da kupim jednu jedinu knjigu, a i nju samo reda radi, da se ne vraćam kući baš bez ijedne. Naime, u jednoj antikvarnici kraj koje sam slučajno prošao na putu ka nečem drugom, našao sam WHY I AM NOT A CHRISTIAN by Bertrand Russell: odlično očuvan hardcover sa zaštitnim omotom, baš lepo izgleda, za 7 E. Iako to imam u e-izdanju, i nije baš ni neki veliki prioritet, ipak je to lepo izdanje imati. Kupovina te knjige bila je praćena jednim genijalnim komentarom. Naime, u tom trenu je sa mnom bio i Edgar Pera, portugalski reditelj o kome ću tek pisati. Videvši šta kupujem, ovaj veseljak primeti: "WHY I AM NOT A CHRISTIAN? Ha! That's obvious! Why would you buy a book about that? WHY I AM A CHRISTIAN – now, that would be a book worth reading!" Naravno, složio sam se s njim, ali knjigu ipak kupih, pored ostalog i kao suvenir, pošto konvencionalnije suvenire iz Beča ionako nigde i ni za koga nisam pazario.


---Nastaviće se---

Нема коментара: