UČENICA – Osamu Dazai

 

Izdavač : TANESI

prevod s japanskog: Jelena Milenković

pogovor: Susumu Katagava 

 

Pisao sam već ovde, i to vrlo povoljno, o romanu Osamu Dazaija koji je Tanesi preveo kao NEČOVEK, a hvalio sam i mangu Đunđija Ita zasnovanu na njemu, pod naslovom NIKAD ČOVEK. Stoga je bilo logično da, budući da me je Dazai zaintrigirao, proverim i njegovu UČENICU.

 

Šta kaže izdavač?

 

„Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona.

Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici...“

 

Šta kaže Ghoul?

„Učenica“ je zanimljiva novela koja će biti od interesa za proučavaoce književnosti uopšte, a japanske naročito, jer predstavlja jednu vrstu priče „toka svesti“ na japanski način. (Nije to doslovno ta forma, poštuje se pravopis i logični sled i ustrojstvo rečenica, ali ipak tekst se sastoji od niza opažaja i opservacija koji se dešavaju maltene u stvarnom vremenu, od jutra do večeri.) Takođe, biće od interesa za Dazai kompletiste, koji će poželeti da se pobliže upoznaju s njegovim radovima. Najzad, mogla bi poslužiti i kao solidna nadopuna romana NEČOVEK, jer postoje izvesna poklapanja s njim.

Da budem jasan, i da ne stvaram pogrešna očekivanja: naslov i korica upućuju na ikonografiju tipične japanske školske uniforme za devojčice koja je često u novijim japanskim filmovima (ne samo hororima) bila tretirana fetišistički, i sa pedo-perv-lolita konotacijama. ALI, Dazaijeva učenica nije nikakva bezobraznica, niti upada u neke SM-torture situacije. Niti je ona manijak, niti pada u šake drugih manijaka. Čak, kao lik, nije ni blizu tako mračna i nastrana kao protagonista NEČOVEKA.

Ako postoji neka paralela s tim romanom, ona se sastoji u strastvenoj želji da se živi SVOJ život, i na potrebi da se distancira od društva koje nameće pretvaranje, glumu i maske, koje traži poštovanje tradicije i konvencije, koje insistira na bezuslovnoj socijalizaciji i indoktrinaciji, u kojem je jedinka najčešće prinuđena da upadne u unapred stvorene šablone koji je sputavaju ako uopšte pokuša da se zabatrga u ma kojem pravcu izvan onoga unapred zacrtanog. Utoliko gore ako je, kao ovde, ženskog pola, pa onda nosi dodatni teret u napadno patrijarhalnom i muškošovinističkom japanskom okruženju gde se podređeni položaj devojčice i žene podrazumeva.

Zanimljivo je, i za to vreme verovatno prilično smelo, da je Dazai kao muškarac napisao novelu iz ženskog ugla čiji se određeni delovi mogu čitati kao feministički – mada, bizarno, tu su i neki koji zvuče skoro mizogino, mada bi se samo-mržnja i samo-gnušanje koje ta devojčica izražava mogli čitati i kao kulturno uslovljeni.

Dazaijeva učenica nije preterano osvešćena buntovnica: suviše je mlada, i naivna, tek napupela u pravcu cvetanja individue, pa otud ova novela predstavlja samo jedan FRAGMENT, smešten u samo jedan njen ne preterano dramatičan dan, a ne celu PUTANJU kakvu bi, npr. jedan Hese (recimo, u DEMIJANU ili STEPSKOM VUKU) razvio do punog cvetanja i pravaca koji su ovde tek nagovešteni.

Tanesijeva knjiga UČENICA je zapravo zbirka priča, jer osim naslovne novele (65 strana) sadrži i još tri kratke priče, dve meni neupečatljive, i jednu sasvim solidnu, zavodljivo-ambivalentnu i intrigantnu, o devojci koja umire i njenoj sestri koja pokušava da joj olakša i ulepša poslednje dane, pod naslovom „Listovi trešnje i tajanstvena frula“.

Sve u svemu, solidna knjižica ako joj priđete sa pravim očekivanjima (vidi gore), i ako od nje ne tražite da bude nešto što nije (NEČOVEK 2).

Tanesi je izdao još dve Dazaijeve knjige koje za sad još nisam stigao da overim, ali ako ste zaintrigirani, možete to i pre mene, pa javite ovde svoje impresije.

Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona.

Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici...