JOKER (2019)

***(*)

4-

            Svi smo mi, neko manje a neko više, gaženi životom – političarima, šefovima, „kolegama“ s posla, familijom, ljudima u prevozu i na ulici, partnerima (ko ih ima), nemanjem partnera (ko ih nema), decom (ko ih ima), nemanjem dece (ko ih nema) i sve tako, od kolevke pa do groba... Sve nas jebe mikro ili makro kosmos u kojem moramo da se borimo za egzistenciju, i svi smo, neko češće a neko (lucky bastard!) ređe, izazvani da pomislimo ili čak i izgovorimo legendarne reči: „Švima ćšu vam še osšvećiti!“ (mora s vrskanjem; bez toga to nije TO!)

            I nek se prvi baci kamenom u pravcu najbližeg prozora onaj ko nikad nije poželeo, rečima Radovana III, „da pobijem govna i gotova stvar!“

            Pa eto, Džoker je, pored ostalog, film i o tome – o luzeru koga gazi ko stigne, na razne načine ali sa sličnim učinkom, od keve s kojom, mator konj, živi u oronulom stanu, preko šefa i kolega na shitty poslu (klovnovsko majmunisanje na ulici u službi boga konzumerizma) pa do Hispano klinaca na ulici i japi degena u metrou.

            A onda mu se – našem Džokeru (kršteno ime nebitno, u istoriju će ući sa nadimkom, baš kao Tito!) – desi jedna od onih how conveniently crappy sedmica u kojima se, u rasponu od 3-4 dana, desi čitav niz neprijatnih iskustava, gubitaka, razočarenja, premlaćivanja i ostaloga, što – pojačano krizom identiteta koju mu nestabilna i ne baš pouzdana keva usadi u mozak (naime, da je on možda potomak bogatuna koji ga je navodno začeo s kevom dok mu je ova radila kao sobarica) – i tako, sve to na gomili dovede do situacije koju je moj pokojni nastavnik istorije opisivao izrazom: „pa to je da čovek prsne na švajsovano mesto!“

            A naš Džoker i nije baš nešto švajsovan, dapače; od prve scene on je očigledno oronuli i korodirani luzer, jadnik, slabić, jedno od onih stvorenja koja je život toliko često i intenzivno gazio da su donekle i oguglala a odnekle maltene sama kao da prizivaju: „Šljusni me preko face, nisam za bolje!“

            Jasno je kuda to sve (jedino može da) vodi.

            A to čak nije ni spojler, osim ako niste baš doslovno ZALUTALI u bioskop (i u 20. i 21. vek pride).

            Mislim, ima li neko ko ne zna da je ovo „origin story“ o nastanku jednog od najgadnijih Betmenovih zlikovaca? Onoga iz naslova? Kojeg ste već ranije gledali u izvedbama Džeka Nikolsona i Hita Ledžera?

            ---Digresija 1: jedan od problema ubedljivosti ove storije jeste to što je ova verzija Džokera toliko sjebana u startu, toliko nemoćna i jadna i socijalno nekompetentna, toliko robuje svojim simptomima da do pucanja zateže kredibilnost rezultata, naime, da će ovaj ovde sjebani šonja da, preko noći ili dve, izraste u super-vilana koji će ubrzo da zavodi slojevito osmišljene i organizovane orgije terora po čitavom Gotamu, a i šire!---

            Dakle, jedna dimenzija užitka koji ovaj film pruža je katarza u onome kad zadugo-gaženi ustane pa krene da gazi svoje gazitelje.

            Međutim, film je dovoljno pametan da se ne svodi na jeftinu, eksploatatorsku i moralno upitnu „Švima ćšu vam še osšvećiti!“ dimenziju (šta god neki po novinama i internetima kenjali, brinuli i prognozirali).

            Mislim, da, okej, verovatno će biti ugnjetenih jadnika koji će u Džokeru videti svog kućnog sveca i slaviti ga ko krsnu slavu; i možda će u bliskoj budućnosti neki ugnjetavani luzeri po američkim školama zapucati na vršnjake a da im se potom u sobama pronađe dvd ovog filma; ali takve stvari su neizbežne, ma koliko bile žalosne, i ne možemo imati iole vrednu i zanimljivu i relevantnu umetnost ako stalno na umu imamo to kako će je labilne, ionako načete osobe primiti. Jer, kad bi se sve što se peva, piše i filmuje po takvima odmeravalo i upravljalo, ne bismo imali ni TAKSISTU (jedan od očiglednih uzora ovog filma) a kamoli nešto površnije stvari kao što je ovaj ovde DŽOKER.

            Ipak, svaki iole zreo i pažljiv gledalac zapaziće da DŽOKER vrlo jasno i odgovorno tretira svoju pipavu tematiku: da, istina, zahvaljujući pre svega antologijskoj ulozi Hoakina Feniksa (evo da mu odma, sad i ovde, čestitam na Oskaru kojeg će za ovo dobiti!), film nas ubacuje u cipele tog jadnika i tera nas da dobrim delom saučestvujemo sa njim, čak i onda kad je pomalo zločest (prema onima koji su to zaslužili) – ALI nam takođe vrlo jasno, nedvosmisleno pokazuje koliko je taj lik sjeban, poremećen i opasan (npr. u odnosu sa samohranom mamicom malog bebirona u istoj zgradi, s kojom mašta da se spanđa), i koliko su njegove reakcije nekontrolisane i PRETERANE (npr. u iznenađujuće gadnoj splatter sceni s jednim kolegom koju neću spojlovati).

            Film je jasan u povlačenju granice između nužne samoodbrane (kad ovaj upuca dvojicu napadača u metrou koji su krenuli da ga mlate), prekoračenja samoodbrane (kad puca onom trećem u leđa, tj. u dupe, dok ovaj beži) i čistog bolesnog sadističkog ekscesa (kad ga stigne, upuca u leđa, a onda ga još preko toga i overi dok sasvim ne isprazni pištolj). Ko, nakon tog trećeg, i dalje simpatiše Džokera, taj u startu nije bio normalan, i nije ga film „pokvario“.

            Možda neki likovi tu nisu baš najsimpatičniji i moralno najčistiji (npr. komičar kojeg igra De Niro, u svojoj meta-epizodi), ali teško da bi iko normalan kazao da zaslužuju metak u čelo. Možda je i Džokerova (bolesna!) majka malkice kriva za njegovo stanje, ali ipak, come on... Nemojmo preterivati...

            ---Digresija 2: Jedan od oblika užitka koji nudi ovaj film jeste, slično kao kod Tarantinovog HOLIVUDA..., igranje na predznanje s kojim publika ulazi na film, odnosno činjenica da i jedan i drugi film prikazuju relativno „malu“ pripremu za prilično velike docnije stvari. Kod T-a je to „veliko“ masakr Mensonovih degena koji visi nad čitavim filmom kao usud, kao Doom over Sarnath, kao Shadow over Innsmouth, i koji svojim mračnim tonovima (kojih smo unapred svesni) boji i ranije, naizgled nedužne, „male“ scene.

U DŽOKERU je to svest da će Jadnik koga gledamo izrasti u Super-Vilana, da će Šmokljan s kojim osećamo nešto sapatništva i saučešća, za kojeg često i navijamo, ubrzo postati Pomahnitali Zlikovac. I ta svest boji i brojne prethodne, naizgled „male“ scene, kao što je to interakcija sa bogatunskim „tatkom“ Vejnom u klozetu luksuznog bioskopa (gde se, nimalo slučajno, prikazuju Čaplinova MODERNA VREMENA), a još više – u beskrajno simpatično zločesto zabavnoj sceni kada Džoker načas sretne i interaguje sa svojim budućim nemezisom, Brusom Vejnom kao 10-godišnjim dečakom.

---Digresija 3: uzgred, malo mi je čudan tajmlajn ovog filma. Ako Džoker ovde ima preko 40 godina (Hoakin ima 45!), a ako Brus istovremeno ima samo 10, dok mališa izraste u onu razvijotku Betmena (za jedno dve decenije), Džoker će dotad da bude deda u paralitičarskim kolicima a ne Super-Vilan s kojim će mlađahno Betmen-momče kolko-tolko ravnopravno da se maklja. ---

...To sa predznanjem i meta-dimenzijom je, dakle, jedna krupna sličnost koju ova dva ovogodišnja odlična filma dele. Ono gde se bitno razlikuju, za moj groš, jeste sledeće: HOLIVUD je neujednačen film, koji sadrži i dobre, i vrlodobre, i odlične deonice, ali ima i povrh toga nekih 40-ak minuta suve genijalnosti (Span ranč + Šaron u bioskopu + čitava završnica i njen epilog). S druge strane, DŽOKER je mnogo ujednačeniji film, bez digresija, vrludanja, tupljavina, fetišističkih interluda i sumnjivo-relevantnih scena, ALI – nema, zaista, genijalnosti. Ima mestimične odličnosti u svojoj prilično uniformnoj, ravno namazanoj vrlodobrosti, i to je to. Tako mala razlika, reko bi neko površan, ali tako mnogo znači. Ne morate se slagati sa Dr Ghoulovom recepturom ali, za mene, dvije žlice genijalnosti u šerpi, pomešane sa dobrim, vrlodobrim i odličnim sastojcima, više vrede nego pun lonac homogene vrlodobrosti a BEZ one dvije (zlatne) žlice.

Šta je najodličnije u ovoj odličnosti? Odličan je prikaz jednog duboko neljudskog društva: svet ovog filma je bespoštedni kapitalistički exploatatorski svet u kome je iskorišćavanje fabrički ugrađeno, samopodrazumeva se pravo jednih ljudi da koriste druge, da ih ugnjetavaju, pa i da ih ismevaju za tuđu zabavu (kao što to „komičar“ De Niro čini sa zlosrećnim Džokerom). Svi likovi koje vidimo načeti su, iznureni tom pacovskom trkom (pa i doslovno, pošto je grad preplavljen pacovima) a Gotam je prikazan kao Beograd pod Vesićem, jedino što iz vazduha izgleda nešto lepše i pompeznije. Ali kad se siđe dole, među narod – to je ista ta rugoba, štroka, đubre, zaraza i haos, a ni (polu)svet koji dole vidimo nije ništa civilizovaniji i finiji od Beograđanoida i dođoša svih boja što im razrovanim ulicama špartaju.

Ukratko, ono što ovaj film vrlo lepo i pametno prikazuje nije samo puko „društvo me je učinilo takvim“; DŽOKER pokazuje mehanizme koji ne samo što stvaraju nego još i potpomažu i u prvi plan dovode ludake i klovnove. Nije ovo ekranizacija one sumnjive floskule „A HERO will rise!“ (iz GLADIJATORA, ali sasvim prikladne svakom standardnom superherojskom filmu); ovo je naličje toga, mnogo realnije i ubedljivije: „A PSYCHO will rise!“

Sad, psihoa uvek ima i uvek će ih biti kao nužnih nuspojava toga šta smo gde smo i kakvi smo; ALI, DŽOKER nam prikazuje svet u kojem jedan PSIHO može, prilično plauzibilno, da se popne na vrh i postane mastermajnd, zahvaljujući zdušnoj pomoći svih nivoa društva koji ga, svako na svoj način, podupiru i izdižu.

Ovde se, recimo, zločesto parodira lakoća s kojom se daju zloupotrebiti u načelu pozitivni pokreti – mase obespravljenog sveta isprva simpatišu sa klovnom koji je ubio trojicu zlih japija u metrou i rulja sad na face meće klovnovske maske (slično kao što to čini rulja u V FOR VENDETTA, ali i njihovi kopiketovi kasnije, u stvarnom životu). To je ovde naročito pregnantno, jer ovi pioni, ova beslovesna rulja doslovno sebe predstavlja kao KLOVNOVE, nesvesna da njome upravlja spoj slučaja i zlonamernosti. Pokret navodno liberalnih proletera koji misle da se bore za ljudska prava i pravednije odnose u društvu zapravo su izmanipulisana rulja komedijanata. A šala je na njihov račun, ponovo.

Pored solidnih socioloških uvida u ovom duhu, istakao bih psihološki momenat Džokerove neodoljivosti – ono što je pesnik (u međuvremenu postao najbolji drugar Pink bljuzgovizije) kazao antologijskim stihom: „Smejem se, smejem se, smejem se – a plakao bih“. To je scenaristički i rediteljski lepo osmišljeno i inscenirano, ali pre svega i iznad svega superlativno oživljeno Feniksovim performansom – taj lajtmotiv, koji od prve do poslednje scene viđamo: ono, kad ne znamo smeje li se ili plače. Kao ono u hororima ponekad kad niste sigurni da li grcanje i jaukanje koje čujete iza zida potiče od orgazmičkih užitaka ili od samrtnog ropca; tako i ovde, svako malo imate situaciju da čujete pa i vidite čoveka za koga vam nije smesta očigledno da li se grči u smehu ili plaču – ili čini oboje istovremeno.

A to istovremeno smejanje i plakanje je emblematično i za današnji trenutak u svetu, u svetu sve dominantijih lažnih osmeha, u svetu u kojem je veliki greh biti tužan, odnosno neveseo, neoptimističan, ne participirati u globalnom optimizmu i usiljenom veselju pred sve izvesnijim uništenjem, u kojem se ljudima nameće smeškanje i osmehivanje i smejanje baš dok je za to povoda sve manje. To važi naročito za Ameriku koja za predsednika trenutno ima Ludog Klovna kojeg je na tu poziciju iznedrilo nezdravo društvo u kojem se talog odavno skuplja, ali i za današnji trenutak u Srbiji gde, takođe, na vlasti imamo Zlog i Sumanutog Klovna (avaj, hronično operisanog od smisla za humor!) – frustriranog paćenika i neiživljenog šonju koji je, u nezdravom društvu, uz svesrdnu mada nesvesnu i ne uvek i svuda voljnu pomoć svih slojeva društva isplivao iz taloga i zajašio kako bi na sve nas izručio svoje nekontrolisane Simptome.

Nije ni čudo što narodi pod klovnovskim đonovima Ludih Klovnova maštaju o nekim novim Betmenima... ali, avaj, naši Betmeni, if any, trenutno su tek dječarci, i trebaće poprilično vremena dok odrastu i budu u stanju da zgaze govna...

Zašto ocena filmu nije veća?

Zato što stripovska trešoidnost nije baš harmonično spojena sa pokušajima realizma, što je previše naivnosti, jednostavnosti, infantilnosti i sira (cheese) preživelo u ovoj wannabe drami gde se ipak veći naglasak stavlja na sitne ribe Zločina (ulični huligani, siledžije iz metroa, džeparoši i orobljivači po mračnim sokacima...) a nedovoljan se stavlja na Velike Ribe Zločina. Ili, Brehtovim rečima, više se to bavi pljačkašima banaka nego onima koji banke osnivaju (a koji su najveći lopovi)!

Ima nagoveštaja i toga; recimo, lepo je što tatko na Betmena nije idealizovan, čak deluje prilično neprijatno (on čak, baš onako vesićevski gilipterski grubo i glupo ljude koji su neuspešni, siromašni nazove – klovnovima!); takođe ima nagoveštaja kritike medija i industrije zabave (kroz De Nirov lik i kulminaciju u TV studiju), ali trebalo je to još razvijati, još gaziti, za moj ukus više je to skicirano nego što je stvarno elaborirano. Uostalom, sa svojih skromnih dva sata trajanja ovo je jedan od kraćih „superherojskih“ filmova u poslednje vreme: extra pola sata ne bi mu škodilo da bolje razvije svoje mišiće...

Da li je, onda, ovo najbolji film iz Betmenovog univerzuma?

Nije. Tu titulu ipak nosi Bartonov BATMAN RETURNS: za moj groš, TO je savršena adaptacija tog lika i te priče i tih vilana baš zato što je hiperstilizovana i sa jezikom u obrazu. Prećerivanje sa „realizmom“ i „dramom“ u suštinski infantilnim storijama uglavnom vode u grotesku, u pilesisitis (sindrom izrastanja sisa na grudima pileta); i mada je u DŽOKERU to kalemljenje ozbiljnosti na suštinski neozbiljnu priču izvedeno uspešnije nego što inače biva, i sa mestimično zanimljivim i potentnim rezultatima, ipak se ne treba zavaravati da se šavovi ne vide, da je to sve besprekorno i genijalno, jer nije.

Ali lepo je, prijatno vickasto, zabavno, mestimično čak i pametno, i svakako spada u vrh ovogodišnje produkcije.

Ako ćemo iskreno, najveće zadovoljstvo koje DŽOKER nudi je zadovoljstvo u nihilističkom orgijanju, u prikazu kraha svih ideologija i projekata kao i u ogoljavanju onih koji se i dalje kriju iza njihovih maski: jer, svaka ideologija se na kraju svede na privatnu patologiju.

Ludo je verovati u nešto. Džoker veruje u Ništa. To je razlog što naše nesvesno, pomalo s krivicom, oseća užitak u njegovom nihilističkom razaranju svega i najslađe participira u njegovom sumanutom, zlokobnom plesu, u njegovom danse macabre.