Srećan praznik svima koji su noćas
slavili Baltein (poznatiji u nemačkom narodu još i kao Das Walpurgisnacht). Za
te vernike – evo jedne prelepe i prigodne čestitke u vidu korice/najave
evergrin klasika u novom, pingvinskom izdanju.
Za one ostale vernike Kulta Gula evo
jedne druge čestitke, odnosno zavodljive fotke koju mi je poslala jedna
čitateljka i (valjda) poštovateljka.
I ova jaja i ovo dupe i obrnuti
krst, pa i današnji praznici, savršena su pratnja za jedan sasvim prikladan
film – zasnovan na izuzetnim knjigama našeg omiljenog sodomita i velikog
hrišćanina, Klajva Barkera, pisca opsednutog motivom telesnog vaskrsenja. Nažalost, film baš i nije neki, ali šta da se radi.
Ne može se sve imati.
Kome se ne sviđa BOOK OF BLOOD (a ima li neko da mu se
sviđa?) – može da uživa u drugim filmskim adaptacijama priča iz ovih zbirki: u remek-delu
CANDYMAN
(prema priči “The Forbidden”), ili u sasvim pristojnoj low-budget verziji priče
DREAD
(2009), ili u solidnoj splatter verziji The Midnight Meat Train, a ako
ste raspoloženi za malo braindead trasha za gledanje s pijanim društvom dok vam
je mozak obnevideo od prvomajske prasetine, može da prođe čak i RAWHEAD REX.
U svakom slučaju, evo šta sam pre
jedno 7-8 godina napisao o ovoj poludupastoj verziji Barkerovih KNJIGA KRVI
(tj. njihovog prologa i epiloga) za danas pokojni, tj. arhivirani sajt Popboks.
BOOK OF BLOOD (2008)
OBEĆANJE LUDOM RADOVANJE
**(*)
2+
Režija: John Harrison
Scenario: John Harrison, Darin Silverman
Scenario: John Harrison, Darin Silverman
Uloge:
Jonas Armstrong, Sophie Ward, Paul Blair, Doug Bradley...
Kada
je Stephen King pročitao Knjige krvi
tada mladog i slabo poznatog engleskog pisca, uskliknuo je: "Video sam
budućnost horor žanra - njegovo ime je Clive Barker." Za film Knjiga krvi niko neće izjaviti da
predstavlja budućnost horora
Kingov
blurb je dugo krasio korice Barkerovih knjiga; avaj, sa svakom narednom je
obećana "budućnost" bivala sve neizvesnija, a proročke moći g. Kinga
sve sumnjivije. Iako je bilo zanimljivih naslova u ranoj fazi Barkerovog opusa
(Utkani svet, Igra prokletstva, pa čak i Kabal),
ništa što je napisao nakon Knjiga krvi
ne može se smatrati revolucionarnim.
Početna subverzivnost i mrak raspršili su
se u konvencionalnosti bestselerskog pisanja cigla-romana od po 800-ak strana,
a tragovi nekadašnje inovativnosti ostali su samo u epizodama i odjecima.
Sada kada se njegov najpoznatiji
naslov našao na filmu, teško da će iko biti iznenađen njegovim skromnim
dometima. John Harrison je svoj zanat ispekao na televiziji, a jedini
bioskopski film mu je solidan omnibus Tales
from the Darkside: The Movie (1990). Knjiga
krvi je režirana kao starinski TV film, sporog ritma, konvencionalne
dramaturgije i svedenog stila. Žestina koja je Barkerovo krvavo mastilo činila
tako gustim i neizbrisivim ovde je razvodnjena.
Za one koji još nisu uronili u krvavi, nastrani,
fascinantno-dekadentni, barokno-poetični, fantastično-realistični svet
Barkerovih Knjiga krvi, ukratko o
zapletu: film je zasnovan na vinjetama "Knjiga krvi" i
"Postskript: U ulici Jerusalem". One služe kao prolog i epilog gde se
opisuje kako su se u kožu jednog medijuma našle urezane stravične priče.
Evo
kako: profesorka Mary Florescu (Sophie Ward) istražuje "psihičke
fenomene" i u te svrhe odlazi u kuću za koju se sumnja da je ukleta
zajedno sa tehničarem zaduženim za mašine koje čine "Ping!" i mladićem
koji tvrdi da ima medijumske sposobnosti. Sledi ogoljavanje, kako telesno, tako
i (para)psihološko, sa krvavim rezultatima.
Glavni problem sa korišćenjem ove dve vinjete je
sledeći: one imaju funkcionalnost kao uvod i odjava unutar zbirke priča; same
po sebi, one nemaju dovoljno "mesa" da izdrže dugometražni film, niti su događaji u njima dovoljno originalni da
bi zaseban film uopšte zasluživale.
Sudar tehničara, medijuma i zlih sila u
ukletim zgradama opšte je mesto žanra, odavno apsolvirano u nekim vrlo dobrim (Princ tame) ili barem solidnim (Amitvil III) hororima. Knjiga krvi toj tematici nema šta novo
da doda, već nogu-pred-nogu, pešački hoda utabanim stazama kao da ništa slično
nikada nismo videli.
Što je još gore, tanki materijal predloška popunjen
je pogrešno: ili rastezanjem postojećih scena, ili ubacivanjem irelevantnih
snova, vizija ili drugih scena bez smisla u datom kontekstu. Među potonjima,
šnjur nosi seks u koji se vrla profesorka upušta sa svojim studentom (!) u sobi
za koju vrlo dobro zna da je na meti kamera (!) koje je sama naredila da se
postave (!) i u koje zna da njen tehničar upravo zuri (!) očekujući
horor-duhove a ne hopa-cupa u krevetu!
Jonas Armstrong (igrao u TV seriji
"Teachers", a trenutno je naslovni junak serije "Robin
Hood") jedini ima nešto što se može nazvati "likom", ali usred
dramaturški sumnjivog i mlitavo režiranog projekta ima malo prilike da pokaže
svoje potencijale. Pošto je Barker poznat po homoerotskim detaljima u svojim
delima, Jonas –za one koje to zanima- pokazuje celo svoje telo, kako u erotskim
tako i u horor scenama, u kojima njegovo telo naživo postaje knjiga krvi!
Ipak,
Harrison uspeva da čak i te scene liši jačeg udara, i sveopšti osećaj deža vija
(kome se pridružuju i asocijacije na novije japanske horore o duhovima, a la Kletva) u krajnjem saldu utapaju ovaj
gledljiv, ali nebitan film u močvaru mediokritetizma.