izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 27. август 2009.

SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU (2009)


VODITE LJUBAV A NE RAT!
Dejan Ognjanović

SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU
Režija: Srđan Dragojević
Scenario: Dušan Kovačević
Uloge: Milutin Milošević, Lazar Ristovski, Nataša Janjić, Bora Todorović...

SVETI GEORGIJE je film koji pokušava da, gledajući u prošlost, objasni sadašnjost. Konkretno, smeštajući svoju radnju na sam početak I svetskog rata, on bi da nam objasni čitav mračni XX vek po kome je Srbija bauljala, bez cilja, stalno se osipajući, dok nije došla do ovoga u čemu je sada.
To je zanimljiva, svakako hvale vredna ambicija. Ali, zašto nam se onda ta tema servira u pozadini jedne neubedljive, klimave melodrame?
Glavni junak je Gavrilo (Milutin Milošević), mladić koji se iz Srpsko-Turskog rata vraća bez jedne ruke, zbog čega odbacuje ljubav Katarine (Nataša Janjić) koja se zato okreće Đorđu Džandaru (Lazar Ristovski). Stara ljubav tinja, ali tinjaju i tenzije koje će dovesti do I svetskog rata, što eksplodira u prvoj velikoj bici tog rata, na Ceru. Kao što se iz ovoga može videti, paralelno sa pričom o ratnicima, film govori i o ljubavnicima – zapravo, implicira da su Srbi oduvek od ljubavi više voleli da vode rat.


Pouke koje ovaj scenario izvlači iz istorije krajnje su sumnjive: prema prikazu Gavrila Principa (Dušan Mazalica), reklo bi se da je I sv. rat izazvao samotni smušenjak koji ne bi bio u stanju ni pertle da veže a kamo li da ubije jednog Cara. Istorija se, pri tom, ukazuje kao nepojmljivi fatum u kome su pojedinci i mali narodi bespomoćni da kroje svoju sudbinu, ali se, istovremeno s plačnim struganjem u ćemane nad zlehudom srpskom sudbinom, nagoveštava da su nekako Srbi sami krivi za "mrak" koji ih je snašao zato što su umesto puta ljubavnika – odabrali put ratnika. Pa dobro, autori, opredelite se: jesmo li u "mraku" zbog sudbe klete, ili svojom krivicom?
Ali, da li je izbora zaista bilo?
Dilema koju SVETI GEORGIJE... upriličava je – lažna dilema. Njegovi zaključci ne proističu iz njegovih premisa, pored ostalog i zato što melodramska potka nije uverljiva po sebi, niti je na ubedljiv način spojena sa širim, istorijskim planom. Gavrilova odluka da se odrekne Katarinine ljubavi zato što više "nije ceo čovek", i kasnije ljubavisanje sa tom istom Katarinom, sada udatom ženom, čine ga tragikomičnim, i čak prezira vrednim likom koji ne zna šta hoće, i predomišlja se kao neko đače, a ne kao zreli, tragični lik. Tu nimalo ne pomaže jednodimenzionalna gluma Milutina Miloševića, koji tokom celog filma ima jedan te isti namršten izraz lica, kao da pati od lošeg varenja ili, daleko bilo, hemoroida.
Pored toga, njegovog takmaca u ljubavnom trouglu igra Lazar Ristovski, što kasting čini dodatno problematičnim: iako se ovde Ristovski, za promenu, ne krevelji kao u većini svojih novijih filmskih pojava, već podseća na svoje davno pokazane i pomalo zaboravljene dramske potencijale, problem je u godinama. On je prestar za ovu ulogu, i u scenama sa njegovom nevernom ženom, koje bi trebalo da budu melodramatične, gledalac teško može da se saživi s njim. Mnogo prikladnija reakcija bila bi pomisao: "Pusti je, čiča, može ćerka da ti bude!"
Isto kao što je neubedljiva na nivou pojedinačne, drama je neubedljiva i na planu nacionalne sudbine.
Kakva se slika htela ostaviti o srpskoj borbi u I sv. ratu stavljanjem u prvi plan anegdote o slanju na prvu liniju fronta nenaoružanih invalida iz ranijih ratova – ostaje nejasno. Zbog čega baš taj detalj, zašto baš ta epizoda, koju znakovitost ona nosi da bi bila paradigmatična ne samo za I svetski rat, nego i za dalju srpsku sudbinu tokom XX veka? Najzad, ako je tragedija tih invalida nešto što bi trebalo da nosi najveće emocionalno ulaganje i znakovitost u filmu, zašto su nam njihove sudbine prikazane tako da nas nije nimalo briga kada na kraju stradaju u gotovo patetično neveštim scenama "kulminacije"?
Neujednačenim osciliranjem između karikature (tokom većeg dela filma) i patetike (na kraju) njihovo stradanje ne ostavlja jači utisak, a isto važi i za Katarinino besno udaranje po grudima dvojice stradalih ljubavnika na samom kraju. Da li bi svetski rat možda bio izbegnut da su se obojica sakrila ispod njene suknje? Da li su njih dvojica (kao i toliki drugi njihovi savremenici) imali ikakvog izbora po pitanju odlaska u rat? Film kao da nam poručuje da su Gavrilo i Džandar nekako "krivi" što su otišli da ubivaju austrougarsku "aždahu", umesto da sede kod kuće sa ženama, nadajući se da im aždaha na prag neće doći. Drugim rečima, ispada da je i G. Principu trebalo samo naći zgodnu devojku pa da se spreči izbijanje rata.
Reklo bi se da je priča o svetskim ratovima i srpskoj ulozi u njima ipak mnogo složenija od ove nefokusirane i nedomišljene tragi-komedije. Uprkos velikom budžetu (od koga se vrlo malo vidi u samom filmu), SVETI GEORGIJE nam svoju priču iznosi na filmski vrlo siromašan način, bez jasne autorske vizije ili energičnosti i emocionalnosti ranijih Dragojevićevih filmova. Najveći promašaj ovog filma je to što je toliko prosečan, i u krajnjoj instanci – nebitan. On je irelevantan i na lokalnom nivou, gde samo naduvava i očiglednijim čini standardne boljke srpskog filma, dok o međunarodnom značaju ovog nesuđenog epika ne može ni biti govora.
Umesto sa eksplozijom (kvaliteta), priča o najskupljem srpskom filmu završila se – ćorkom. Na žalost, ne i "ćorkom" za one koji su protraćili narodne pare za jedan idejno i estetski sumnjiv i nepotreban film.

3 коментара:

vilja је рекао...

Ja volim tragikomedije. Šteta što je SGUA toliko loš, tako da ipak neću da ga gledam...

Ghoule, od kad si to postao hipik?
"VODITE LJUBAV A NE RAT!"

Dejan Ognjanovic је рекао...

hipik?
oćeš reći - cinik?

vilja је рекао...

Šala u pokušaju, naravno da si cinik. Nesumnjivi, osvedočeni, autentični :)