Na traženje Mladena Đorđevića da obiđe neka sela u mom kraju dok je gostovao na niškim Filmskim susretima, odvedoh ga u selo Špaj, u kome je rođena moja majka. To je selo u brdima iznad Crvene Reke, a koja je pak na samom magistralnom putu prema Beloj Palanci i Dimitrovgradu. Selo je odavno umrlo prirodnom smrću: starci pomrli a to malo mlađih sišlo bliže putu i gradićima i palankama u okolini.
Imam posebnu vezu za ovo selo jer sam kao klinac često tu obitavao na letnjim raspustima (ređe zimskim, jer ipak - planina je to). Priče o vešticama i čumama koje sam slušao od bake imale su snažan podsticaj za moje zanimanje za takve priče i filmove, kao i spooky vibe koji sam uvek osećao tamo, u toj divljini i 'pustinji' sa vrlo malo ljudi: bez uličnih svetala, bez ikakvog saobraćaja, sa vrlo malo stanovnika, tišina je bila zaista tišina (sa tek ponekom noćnom ticom ili zrikavcima) a mrak je bio zaista crn. Što je najzabavnije, kuća mog dede bila je direktno preko puta groblja prema kome sam oduvek osećao posebnu fascinaciju - strah, ali i privlačnost...
Enivej, to selo je inspiracija za lokaciju mog narednog romana (ZAVODNIK), a na fotkama koje ovde prilažem možete videti dalje tragove vremena na kućama i groblju u tom sada još mrtvijem selu.
Foto: U BRDIMA, HORORI
Foto:
Kuća mojih dede i babe (pokojnih), zarasla u travu - jedna od brojnih 'ukletih' u selu Špaj
Foto: Jedan od dva glavna bunara u selu (vodovod ne radi)
Foto: Stara škola u selu Špaj
Foto: Mladen, Maja i ja na špajskom groblju (začudo, neko je ipak pokosio travu pa je bar jedan deo pristupačan; ipak povremeno i neko živ ovde svrati)
Foto: Stara kuća krvari (zemlja u ovim krajevima je crvena)
Foto: Jedan od brojnih starinskih nadgrobnih spomenika u Špaju
Foto: Mladen i ja ispred jedne od zapuštenih, odavno pustih kuća u selu
Imam posebnu vezu za ovo selo jer sam kao klinac često tu obitavao na letnjim raspustima (ređe zimskim, jer ipak - planina je to). Priče o vešticama i čumama koje sam slušao od bake imale su snažan podsticaj za moje zanimanje za takve priče i filmove, kao i spooky vibe koji sam uvek osećao tamo, u toj divljini i 'pustinji' sa vrlo malo ljudi: bez uličnih svetala, bez ikakvog saobraćaja, sa vrlo malo stanovnika, tišina je bila zaista tišina (sa tek ponekom noćnom ticom ili zrikavcima) a mrak je bio zaista crn. Što je najzabavnije, kuća mog dede bila je direktno preko puta groblja prema kome sam oduvek osećao posebnu fascinaciju - strah, ali i privlačnost...
Enivej, to selo je inspiracija za lokaciju mog narednog romana (ZAVODNIK), a na fotkama koje ovde prilažem možete videti dalje tragove vremena na kućama i groblju u tom sada još mrtvijem selu.
Foto: U BRDIMA, HORORI
Foto:Kuća mojih dede i babe (pokojnih), zarasla u travu - jedna od brojnih 'ukletih' u selu Špaj
Foto: Jedan od dva glavna bunara u selu (vodovod ne radi)
Foto: Stara škola u selu Špaj
Foto: Mladen, Maja i ja na špajskom groblju (začudo, neko je ipak pokosio travu pa je bar jedan deo pristupačan; ipak povremeno i neko živ ovde svrati)
Foto: Stara kuća krvari (zemlja u ovim krajevima je crvena)
Foto: Jedan od brojnih starinskih nadgrobnih spomenika u Špaju
Foto: Mladen i ja ispred jedne od zapuštenih, odavno pustih kuća u selu
da ove slike su mi sve poznate jel odatle poticu moji koreni sa oceve strane... selo tako lepo i puno tradicije...a steta sto propada...pozzz
ОдговориИзбришиPostoje ziva, polupropala i propala (extincted) sela. Zivim u srednjem od ovih, jos uvek je ovo selo ziv organizam ali sa mestimicno nekroticnim tkivom u vidu nenastanjenih mahala, delimicno zgrabljenih od strane okolne divljine, iz cijih rusevnih podruma izviru smukovi i poskoci (tipicne zmije juga Srbije), roje se strsljenovi, kote kune i lasice. Njegov najvitalniji deo je oko seoske crkve i skole koja okuplja taj humani ostatak. Postoje i par zivljih lokacija, koje su poput tumora koji bujaju, uglavnom novosagradjene kuce oko nekih resursa (plavne njive). Ima i povratnika, vracaju se iz grada iz nekih eksploatatorskih razloga, misleci da ce im zarasle njive radjati zlato, koji su se toliko "urbanizovali" da ponesu dzakove kucnog djubreta, zaminu kontejnere i raseju djubre kraj seoskog puta (!?), glumeci neke neoseljake u gumenim opancima koje rado vole da nose kada dodju vikendom. Postoje i moderni dosljaci, mahom hajlenderi, kojima je dojadila sirova drvosecnost i okusali bi se u ovoj pitomoj dolini, idealnu za stocarstvo i solidno ratarstvo. Ovi trajno odumrli delovi su toliko stravicni da coveka prodje jeza da i danju proseta kroz te obrasle i okrnjene mahale, uz sve one lokalne price o turskom zakopanom blagu, znanim i neznanim grobovima hajduka, partizana i Bugara iz novije istorije i ko zna kojih drevnijih nacija. Tu su i price o dolinama u kojima su pocinjena davna ubistva, cedomorstva, lisice koje nocu zlokobno laju i zezaju dzukce na lancu. Uz sve te legende, ispricane iz raznih usta, napravio sam zaljucak da postoje nekoliko lokacija na kojima je, kako da nazovem, visoka koncentracija jeze i demona, sto je vrlo interesantno i daje neku novu boju ovim nasim utmuljenim zivotima. Te lokacije nisu lokalno groblje, gde se hororfilni um odmah zatrci, vec lokacije pored reke, trnje pored puta koja nocu na mesecini daju antropomorfna oblicja, omaje ili satane koje vode coveka brdima do zore. Vampirizam je ovde slabije zastupljen, ima par neanaliziranih slucajeva, ali od elektrifikacije sela kasnih 60-ih, gubi se, narod od sastancenja po kucama uz svecu i rakijicu prelazi pod reflektore u seoskoj prodavnici, dok pod naletima Juznog vetra na seoskim igrankama, pomisao na demone nestaje u beskraju. Predanja o ruralnim legendama su ostala samo u umu svestenika pred penzijom koji je uzivao da opisuje sve sto je slusao kroz narod za decenije svoga rada ili kakvog endemskog starca pastira krajputasa zbog koga skrenes sa puta na jedno polucasovno putovanje u ovom prostoru ali nekom drugom uglu gledanja. Fenomen pasije prema plasenju je doprineo da se ovi tragovi sacuvaju kroz generacije, ali danasnji narod nekako ne ume da prica o tome i na neki nacin uziva, svi su zauzeti egzistencijom (kao da stari nisu bili), ali su stare demone zamenili novi demoni i idoli pecine, kako bi Bekon kazao, a to je sav ovaj trash koji naveliko uvozimo i uniformizuje nas u naciju poslusnih morona dajuci nam laznu predstavu da smo tikve bez korena, a zapravo su nasii koreni duboki, snazni.
ОдговориИзбришиZa kraj ovog izlaganja na paterici (dan posle slave, kada se odlazi na ostatke hrane ili tzv. ogrizinu) Valpurgijske noći, naveo bih najstrašnije horor scene koje sam čuo u lokalnom folkloru, trenutno su mi dve na pameti, mada bi Ognjanoviću mogao da osnuješ temu, gde će ljudi na forumu opisivati najstrašnije (čitaj najoriginalnije) iz svoga kraja, da tvoj blog bude neka vrsta zbirke folklora (predlog), digitalna zaostavština za potonje humanoide. Elem, evo tih scena:
ОдговориИзбриши1. Između glavnog seoskog puta i seoskog potoka postoje njive i šljivaci, gde je u kasnu noć prolaznik ugledao jagnje sa iskolačenim beličastim očima i malom zenicom. Nedaleko odatle je bilo domaćinstvo koje je čuvalo ovce, prolaznik je pomislio da ga namami i vrati ljudima. Jagnje se svo vreme polako kretalo, ali kada mu se priblišio, ukopalo se, uprlo oči u njega i izgovorilo mu par reči, jedan izvor navodi "dobro veče", dok drugi kaže da se odvratno cerilo. Čovek je počeo naglo da beži i kad god bi se okrenuo ono je bilo tu ukopano. Ima nekih informacija da je preplašen upao u tu kuću i tražio vode da se povrati od straha. Na tom mestu sam decembra prošle godine video vuka u prolazu, a autohtono živi kuna, ali ne ponašaju se po Ezopu kao u ovoj priči.
2. Preko polja vraćao se čovek na svom konju kući po mrkloj noći. Konj se sve više zamarao i nekako propadao, da bi na kraju crkao. Čovek nastavio peške kući, navodno umro nedelju dana posle. Meštani kažu da su konja uzjahale nevidljive satane i umorile ga.
ako pod 'forumom' misliš na ovaj blog, nemam ja ništa protiv, dapače, da čujem slične priče od čitalaca, ako ih ima. hm, možda bih mogao da organizujem i nagradnu igru, pa da pobedniku poklonim jednog ZAVODNIKA? inače, ove tvoje anegdote su relativno mlake, mada ova prva liči na razvodnjenu, slabiju verziju jedne koja se nalazi u ZAVODNIKU.
ОдговориИзбришиDa, blog sadrzi teme koje otvaraju diskusije, tj. forume, ukoliko je blog otvorenog tipa, kao sto tvoj jeste.
ОдговориИзбришиLepo bi bilo memorisati te narodne umotvorine, ti si predložio nagradu kao dodatni stimulans, dobra ideja.
Inače, ne bih rekao da su priče mlake, pre bih ih nazvao šturim, nedorečenim, original skraćen i okrnjen raznim improvizacijama od usta na usta, samo pisana reč ostane nepromenjena. Prepričane su tako razblažene bez editovanja i kinđurenja, verovatno imaju dobru osnovu za dobru fabulu. Nisam još čitao tvog "Seducera" ali eto, to su te pričice koje od sela do sela dobiju neku svoju verziju i grvitiraju oko bogatog nam folklora. Prvu priču u vezi sa jagnjetom sam čuo od jednog čiče pre deceniju i jače, zidao je neki potporni zid kod mene, onako ležerno uz cigarku i rakijicu, tada sam se nakostrešio od te priče, jer atmosferske okolnosti su bile nekako avetinjske, a i čiča je imao nit da to ispriča sa puno žara.
Proveo sam puno vremena u Spaj selu davne 1977me kao vojnik.
ОдговориИзбришиOstalo mi je u secanju jer je i u to doba bilo skoro napusteno,tek pokoji mestanin.Spavali smo u napustenoj skoli.Lepo se setiti!