Danas
tzv. pravoslavni hrišćani slave tzv. Svetog Nikolu. Strogo gledano, i ja sam
prinuđen da učestvujem u toj poposveštanoj travestiji. Tim pre mi je u sećanje
navrla jedna nedavna malo drugačija ali zapravo slična "slava" koja se,
za razliku od ove, barem nije ni pretvarala da ima neke veze s tzv.
hrišćanstvom.
Naime,
neću vas sad i ovde nadugačko podsećati na paganske korene obožavanja tzv.
svetaca i orgijastičkih "slava" koje se među Srbima održavaju
nominalno u njihovu čast, a zapravo uglavnom kao alibi za nimalo hrišćansko
obžderavanje i opijanje te za druge, još gore, i još manje hrišćanske
sentimente i ponašanja.
Umesto
toga, na dan ove tzv. slave, evo slikovitog izveštaja sa jedne od najstarijih
slava za koje čovečanstvo uopšte zna – slave poznate kao Sveta Jesenja Ravnodnevnica. Elem, ove godine sam se baš u to vreme,
negde oko 20. septembra, zadesio u Istri, u gostima kod drage lavkraftovke a,
kako se ispostavilo, pomalo i vikanke (eng. wicca).
Proveo sam tom prilikom jedan
produženi vikend u Višnjanu (kod
Poreča) i okolini, a ovde
na blogu već sam predočio izveštaj sa ekskurzije na koju me je moja domaćica Natalija odvezla – pravo u ruševine
srednjovekovnog zamka Dvigrada.
Tokom tih dana obišli smo
zajedno nekolike "gotske" lokacije u okolini Poreča i Rovinja,
uključujući i jedan šumarak kraj stare crkvice i groblja gde smo zatekli baš
zgodno namešten falusoidni stećak za ko zna kakve neimenovane i svakako
bogohulne rituale.
Moja domaćica mi je
pokazala i višnjansku opservatoriju,
naizgled modernu zgradu posvećenu tzv. tvrdoj, egzaktnoj nauci osmatranja
zvezda i drugih nebeskih objekata i pojava.
Najveći i najzabavniji
kuriozitet vezan za ovu građevinu jeste da se, odmah do nje, nalazi i njen davnašnji
pra-predak: mini re-kreacija kruga od kamenja nalik (donekle) Stounhendžu,
odnosno, još sličnije brojnim drugim, nešto skromnijim krugovima kakvi krase
dobar deo Evrope i obeležavaju mesta naročito nabijena energijom, tamo gde se
ukrštaju tzv. lej linije (eng. ley lines).
Nisam smeo da svoju
vodičicu i domaćicu previše zapitkujem kakvi se rituali i svetkovine ovde
odigravaju, ali nagovešteno mi je da se na ovom proplanku zna okupiti
poprilično sveta, naročito na Svetu
Letnju Dugodnevnicu, kad se tu pale velike vatre koje odvažniji preskaču
(da li odeveni ili nagi, nije mi precizirano).
Ko je gledao THE WICKER MAN bolje će shvatiti ceo
ovaj post i slike u njemu, a ko nije – šta čekate? Moj Pečat Preporuke? Pa,
imate ga (odavno)!
U svakom slučaju,
iskoristio sam priliku da zadovoljim svoj fetiš prema kamenju među ovim
obeliksima, odnosno obeliscima.
Da, kako ispade, imao sam
sreću da zapadnem među najbenignije od svih Vikana – ovi čak i ne kolju piliće
i mačke u ritualima, nego su skroz naskroz vegani. To će reći da je njihova
slava, baš kao i tzv. Sv. Nikola – posna!
Ovaj lug je delovao
relativno dobroćudno usred blago natmurenog dana, ali to ne znači da su mom
hororičnom oku promakli izvesni zlokobni nagoveštaji.
Recimo, pažnju mi je privukla
neprirodno velika i debela glista, veličine omanje zmije, koja se zavukla podno
hrasta. Aha, tu mu je dakle Leglo
Belog Crva!
Naivni bi pomislili da je
to samo "obična" glista ali meni je smesta bilo jasno da mora da je u
pitanju barem veštičji familijar, ako ne i materijalizovani genius loci.
Kad vreme dozvoli, upravo
ovaj lug je poprište Vikinih slava i preslava: tu se okupljaju, muziciraju,
igraju, pevaju, jedu, piju i ko zna šta sve ne.
Nažalost, tada kada sam ja tamo
bio još su bili vidljivi tragovi kiše od prethodnih dana, tlo je bilo blatno i
prošarano lokvama, a prognoze su dopuštale mogućnost nove kiše te večeri.
Zbog toga sam, nažalost,
bio uskraćen za potpuni ugođaj autentične vikanske proslave Svete Jesenje Ravnodnevnice usred noći,
u šumarku, pod hrastom i pod nebeskim svodom.
Umesto toga, morao sam da
se zadovoljim nešto udobnijom, ali manje slikovitom lokacijom u jednoj mesnoj
zgradi, u prostorijama koje se inače retko koriste, ali su sasvim dobro
poslužile da se, uz prigodnu muziku, hranu, piće i druženje, obeleži ova slava.
POSNA slava, kao što rekoh:
ali uprkos tom oksimoronu moram zaista priznati da se imalo tu šta probrati čak
i za jednog zadrtog mesoždera poput mene, i da sam u slast smazao ponuđeno raznovrsno
jastije i pitije i prouzročio prikladno blagoutrobije.
Bilo je tu i raznih domaćih
pića proizvedenih u ovom kraju. Iako ja uglavnom ne trošim žešća pića, ovde sam
oprobao i nekoliko sorta vikanske rakije (sa raznim aromatičnim travkama),
uključujući tu i bisku, koju sam premijerno probao u Kringi – ali o tom
vampirskom iskustvu drugi put!
Ljuća pića prelivao sam
likerom od čokolade, a onda se (posle pregrade u vidu supstancijalne hrane) prebacio
na odlično domaće crno vino. Pošto sam ga izdašno pohvalio, vikanka zadužena za
njega bila je tako ljubazna da mi idućeg jutra donese na poklon dva litra, koja
sam slatko popio sa Markom Piševim uz njegove ribo-lignjanske specijalitete,
kad sam dan potom otišao do njegovog istarskog pribežišta.
Sve u svemu, to veče bi
možda bilo razočaravajuće nekome ko bi očekivao obnažene vikanke koje igraju
oko vatre i upuštaju se u tzv. razvrat i blud onako kako to tzv. pagani navodno
rade – ali meni je, faute de mieux,
bilo veoma zabavno i dražesno sve to.
Ne samo što sam se baš fino
zagrejao raznim veštičjim napicima nego je veče bilo krunisano i dolaskom
spiritusa movensa ove grupice, izvesne legende koja hoda po imenu Korado. Njegove priče, legende i tajne
istorije poslužile su kao savršena kruna ove bogougodne, posne, ali nimalo
siromašne slave.