Srećna slava svim paganima, i ostalima!

            Danas tzv. pravoslavni hrišćani slave tzv. Svetog Nikolu. Strogo gledano, i ja sam prinuđen da učestvujem u toj poposveštanoj travestiji. Tim pre mi je u sećanje navrla jedna nedavna malo drugačija ali zapravo slična "slava" koja se, za razliku od ove, barem nije ni pretvarala da ima neke veze s tzv. hrišćanstvom.

            Naime, neću vas sad i ovde nadugačko podsećati na paganske korene obožavanja tzv. svetaca i orgijastičkih "slava" koje se među Srbima održavaju nominalno u njihovu čast, a zapravo uglavnom kao alibi za nimalo hrišćansko obžderavanje i opijanje te za druge, još gore, i još manje hrišćanske sentimente i ponašanja.

            Umesto toga, na dan ove tzv. slave, evo slikovitog izveštaja sa jedne od najstarijih slava za koje čovečanstvo uopšte zna – slave poznate kao Sveta Jesenja Ravnodnevnica. Elem, ove godine sam se baš u to vreme, negde oko 20. septembra, zadesio u Istri, u gostima kod drage lavkraftovke a, kako se ispostavilo, pomalo i vikanke (eng. wicca).  

Proveo sam tom prilikom jedan produženi vikend u Višnjanu (kod Poreča) i okolini, a ovde na blogu već sam predočio izveštaj sa ekskurzije na koju me je moja domaćica Natalija odvezla – pravo u ruševine srednjovekovnog zamka Dvigrada.

Tokom tih dana obišli smo zajedno nekolike "gotske" lokacije u okolini Poreča i Rovinja, uključujući i jedan šumarak kraj stare crkvice i groblja gde smo zatekli baš zgodno namešten falusoidni stećak za ko zna kakve neimenovane i svakako bogohulne rituale.

Moja domaćica mi je pokazala i višnjansku opservatoriju, naizgled modernu zgradu posvećenu tzv. tvrdoj, egzaktnoj nauci osmatranja zvezda i drugih nebeskih objekata i pojava.

Najveći i najzabavniji kuriozitet vezan za ovu građevinu jeste da se, odmah do nje, nalazi i njen davnašnji pra-predak: mini re-kreacija kruga od kamenja nalik (donekle) Stounhendžu, odnosno, još sličnije brojnim drugim, nešto skromnijim krugovima kakvi krase dobar deo Evrope i obeležavaju mesta naročito nabijena energijom, tamo gde se ukrštaju tzv. lej linije (eng. ley lines).

Kontrast (?) odnosno paralelu između ova dva dela ljudskih ruku našao sam nadasve znakovitim.

Nisam smeo da svoju vodičicu i domaćicu previše zapitkujem kakvi se rituali i svetkovine ovde odigravaju, ali nagovešteno mi je da se na ovom proplanku zna okupiti poprilično sveta, naročito na Svetu Letnju Dugodnevnicu, kad se tu pale velike vatre koje odvažniji preskaču (da li odeveni ili nagi, nije mi precizirano).

Ko je gledao THE WICKER MAN bolje će shvatiti ceo ovaj post i slike u njemu, a ko nije – šta čekate? Moj Pečat Preporuke? Pa, imate ga (odavno)!

U svakom slučaju, iskoristio sam priliku da zadovoljim svoj fetiš prema kamenju među ovim obeliksima, odnosno obeliscima.

Nedaleko odatle nalazi se i naročito svetilište lokalnih Vikana, u lugu podno velikog hrasta.

Tu je i kameni oltar na koji se, onda kada su zvezde tamo gde treba, prinose žrtve...

...uglavnom u vidu posnih peciva, voća i povrća, vina i rakije.

Da, kako ispade, imao sam sreću da zapadnem među najbenignije od svih Vikana – ovi čak i ne kolju piliće i mačke u ritualima, nego su skroz naskroz vegani. To će reći da je njihova slava, baš kao i tzv. Sv. Nikola – posna!

Ovaj lug je delovao relativno dobroćudno usred blago natmurenog dana, ali to ne znači da su mom hororičnom oku promakli izvesni zlokobni nagoveštaji.

Recimo, pažnju mi je privukla neprirodno velika i debela glista, veličine omanje zmije, koja se zavukla podno hrasta. Aha, tu mu je dakle Leglo Belog Crva!

Naivni bi pomislili da je to samo "obična" glista ali meni je smesta bilo jasno da mora da je u pitanju barem veštičji familijar, ako ne i materijalizovani genius loci.

Kad vreme dozvoli, upravo ovaj lug je poprište Vikinih slava i preslava: tu se okupljaju, muziciraju, igraju, pevaju, jedu, piju i ko zna šta sve ne.

Nažalost, tada kada sam ja tamo bio još su bili vidljivi tragovi kiše od prethodnih dana, tlo je bilo blatno i prošarano lokvama, a prognoze su dopuštale mogućnost nove kiše te večeri.

Zbog toga sam, nažalost, bio uskraćen za potpuni ugođaj autentične vikanske proslave Svete Jesenje Ravnodnevnice usred noći, u šumarku, pod hrastom i pod nebeskim svodom.

Umesto toga, morao sam da se zadovoljim nešto udobnijom, ali manje slikovitom lokacijom u jednoj mesnoj zgradi, u prostorijama koje se inače retko koriste, ali su sasvim dobro poslužile da se, uz prigodnu muziku, hranu, piće i druženje, obeleži ova slava.

POSNA slava, kao što rekoh: ali uprkos tom oksimoronu moram zaista priznati da se imalo tu šta probrati čak i za jednog zadrtog mesoždera poput mene, i da sam u slast smazao ponuđeno raznovrsno jastije i pitije i prouzročio prikladno blagoutrobije.

Bilo je tu i raznih domaćih pića proizvedenih u ovom kraju. Iako ja uglavnom ne trošim žešća pića, ovde sam oprobao i nekoliko sorta vikanske rakije (sa raznim aromatičnim travkama), uključujući tu i bisku, koju sam premijerno probao u Kringi – ali o tom vampirskom iskustvu drugi put!

Ljuća pića prelivao sam likerom od čokolade, a onda se (posle pregrade u vidu supstancijalne hrane) prebacio na odlično domaće crno vino. Pošto sam ga izdašno pohvalio, vikanka zadužena za njega bila je tako ljubazna da mi idućeg jutra donese na poklon dva litra, koja sam slatko popio sa Markom Piševim uz njegove ribo-lignjanske specijalitete, kad sam dan potom otišao do njegovog istarskog pribežišta.

Sve u svemu, to veče bi možda bilo razočaravajuće nekome ko bi očekivao obnažene vikanke koje igraju oko vatre i upuštaju se u tzv. razvrat i blud onako kako to tzv. pagani navodno rade – ali meni je, faute de mieux, bilo veoma zabavno i dražesno sve to.

Ne samo što sam se baš fino zagrejao raznim veštičjim napicima nego je veče bilo krunisano i dolaskom spiritusa movensa ove grupice, izvesne legende koja hoda po imenu Korado. Njegove priče, legende i tajne istorije poslužile su kao savršena kruna ove bogougodne, posne, ali nimalo siromašne slave.

Inače, za koji dan vreme je već za Svetu Zimsku Kratkodnevnicu, pa stoga – neka je srećna i ova i ona slava svima koji slave!