A HARD DAY (2014)

          ***           

   3+   

            Izuzetan spoj krimi-trilera i crne komedije od sorte kakvu od Korejaca sve ređe viđamo i pomalo smo i zaboravili da su sposobni za ovako nešto. Korumpirani amoralni pajkan čija priključenija pratimo baš nema sreće – ali je ima gledalac koji ovome da šansu.  

Našu antiherojsku džukelu snađe serija baksuzluka nakon što ludačkom vožnjom pregazi namernika na putu a onda, budući da je u velikoj žurbi (umrla mu majka a u stanici su agenti unutrašnje kontrole koji čeprkaju po prljavom vešu njega i njegovih kolega), odluči da taj leš sakrije nigde drugde nego u sanduk svoje upravo umrle majke!

To uključuje apsolutno fucking hilarious scenu potajnog švercovanja leša u mrtvačnicu i njegovog utrpavanja u već zašrafljen sanduk uz pomoć igračke na daljinsko upravljanje kupljene detetu, dok sat otkucava a sumnjičavi radnici mrtvačnice se približavaju prostoriji u kojoj je ovaj ostavljen "da načas bude nasamo s pokojnom majkom".

Usledi niz odličnih preokreta koji nastanu kada neko počne da ga progoni, ucenjuje i zajebava na razne načine, a vezano za sakriveni leš, odnosno nešto veoma vredno što je pregaženi imao sa sobom. Njegov protivnik je jedan od zabavnijih (i zajebanijih!) negativaca viđenih u poslednje vreme a to kako ga mlati, telesno i psihički, tim je slađe što ovaj sve to zaista i zaslužuje.

To se onda razvija u tete-a-tete okršaj dostojan najboljih epizoda Pere Kojota i Tice Trkačice: te makljaže, ta nadmudrivanja, ti preokreti, ti rusvaji – to se mora videti! Sve je tu: šamaranje, lomatanje po klozetu, štapini dinamita, ekvilibriranje na ivici ponora, teg od 16 tona koji pada s nebesa, treskanje u glavu, puzanje po podu mic-po-mic ka obližnjem pištolju (dok mu ovaj lomi kičmu) i sve ostalo što smo voleli u crtanim filmovima naše mladosti.

Ovo je potpuni smehotres baš zato što nije rađeno kao komedija – barem ne u uobičajenom korejskom preteranom slepstik fazonu – nego pre kao vrlo crni dead-pan triler sa izlivima relativno suzdržane groteske. Smejao sam se više i glasnije nego na bilo kom filmu koji pamtim iz ove godine.

Reditelj radi sa odličnim scenarijem, ali ništa mu to ne bi vredelo da nema sjajne glumce i da nije sposoban da postigne adekvatnu intonaciju suzdržane sumanutosti na ivici nadrealnog ali ipak s ove strane plauzibilnog.

Satira na korumpirani sistem (naročito policiju) se podrazumeva, ali nije napadna, već stoji tamo gde joj je i mesto u jednom ovakvom komercijalnom filmu: između redova.

PS: Ako vam se sve ovo svidi, pa rešite da overite i prethodni film istog reditelja pod naslovom How the Lack of Love Affects Two Men misleći da to mora da je takođe vredno pažnje – upozorenje! Nije! Pokušao sam to da gledam, ali tu se već radi o napadno napregnutoj, usiljenoj komediji sa genijalnim konceptom (otac i sin se nadmeću oko iste cure, stanarke), ali prosto – to me nije ni uvuklo, ni zabavilo, ni nasmejalo, i ugasio sam ga posle oko pola sata. U svom prvencu naš Kim nije uspeo da izbalansira dramu, nasilje i humor...