Etno horor

  

            Kada sam, krajem juna 2014. godine, imao promociju ZAVODNIKA u Negotinu, iskoristio sam priliku za boravak u tom kraju da, kao i obično kad se tamo zateknem, obiđem slikovite lokalite u bližoj i daljoj okolini tog grada u Istočnoj Srbiji.

            Moj domaćin je i ovog puta bio Siniša, s čijim sam drugarima iz negotinskog planinarskog društva overio planinu Tupižnicu (blizu Knjaževca) – o čemu slikoviti izveštaj imate OVDE.

            Uspon na ovu planinu nije nas umorio, dapače! Već narednog dana smo Siniša, njegova drugarica Ivana i ja autom krenuli, na moju inicijativu, u potragu za starinskim, slikovitim lokacijama kakvih barem ne manjka u tom kraju.

            O arheološkim nalazištima, starostavnim zidinama i tvrđavama – neki drugi put. Ovog puta predstavljam, više slikom nego rečju, neverovatno hororičnu lokaciju Etno-sela "Kapetan Mišin breg", nezvanično znanog još i kao "Žikingrad".

            Zašto bi ovo trebalo da vas zanima? Pa, pre svega zato što se, na moje zaprepašćenje, ispostavilo da je većina etno-ukrasa (drvenih i kamenih kipova, skulptura i srodnih tvorevina) zapravo izrazito hororične prirode!

            Glave izbuljenih stvorova, kao iz Kulta Dagona, razjapljenih usta, nekad u pretećem režanju, nekad u stravičnom urliku, kipovi sa antropomorfnim i teratomorfnim čudima i još mnogo toga zločesto-zlokobnog skrivalo se u tom naoko vedrom mestu.

            Time se i ovde, kao i u mom romanu ZAVODNIK, razotkrila tama folklornih, paganskih atavizama ispod površine ljupkog zelenila, drveća i cveća, rustikalnih koliba, ognjišta i ambara.

            Simpatični mostići, lepo ukrašeni izvori, venjaci i vidikovci, a u njihovoj senci: ale i bauci, čudovišta i vragovi, crni ljudi i zavodnici…

            Ukratko, mesto koje iz aviona izgleda kao park i raj na zemlji, u krupnom planu, izbliza, pokazuje i svoje mračnije lice, i kao takvo predstavlja savršenu zaleđinu za ovu ZAVODNIKOVU foto-sesiju.

            Baš kao i u ZAVODNIKU, tako i na ovom mestu, u ovim fotkama, možete videti nagoveštaje onoga do čega mi je naročito bilo stalo u romanu: horor usred bela dana, strava pod suncem, užas u letu i zelenilu, jeza usred bujanja i rasta.

            Sve fotke načinio sam ja, pa je stoga copyright zadržan za © Cult of Ghoul Inc. Klikni na svaku da je vidiš veću i detaljniju.

            Da ne ostane sve samo na slikama (iako one dovoljno govore za sebe), evo i malo zvaničnih podataka o ovoj lokaciji, pa ako se zateknete usput svakako vam preporučujem da je i sami, naživo posetite i nadahnete se njenim prijatnim senkama. 

One vrebaju i usred prijatnog, sunčanog letnjeg dana, a kamoli tek u rano proleće ili kasnu jesen, pod tmurnim nebom, kad je drveće golo…

U samom srcu Đerdapske klisure i u središtu nacionalnog parka, 6 kilometara udaljen od Donjeg Milanovca nalazi se čudesni etno-eko kompleks Kapetan Mišin breg. 

Smešten je na uzvišenju sa kojeg se pruža najlepši pogled na zalazak sunca u Đerdapu, pogled na Dunav i Donji Milanovac, na mestu odakle je kapetan Miša pratio svoje brodove.

U okviru ovog zanimljivog domaćinstva nalazi se Galerija pod otvorenim nebom "Čovek, drvo, voda" koja predstavlja zbirku od 400 skulptura pravljenih od drveta koje vodama Dunava stiže do obale.

Galeriju drže poznati domaćini, porodica Stefanović (samouki umetnici) koji će vam ukoliko ste voljni pomoći da se okušate u samostalnim umetničkim tehnikama. Galerija se prostire na oko 7 ari, a drvene umetnine su stalna postavka!

            Ova poseta etno-parku, takođe, sadrži i jednu zabavnu meta-dimenziju. Naime, čitaoci mog romana setiće se deonice na početku romana u kojoj kažem:

"Sunce je odavno zamaklo iza i senka se pružila preko svega. Izašao sam u veliko dvorište. Tragovi krvi i perja uklonjeni su koliko se to moglo; najviše ih je ostalo na panju, sada gurnutom u stranu. Stao sam pred stari ambar, zidova od debelih tamnosmeđih dasaka.

Drvena konstrukcija počiva na masivnim komadima kamena, izdignuta bar pola metra od tla. Do vrata vode drvene stube. Ispod ambara mrak je već progutao nabacane krupne cepanice.

Dve potporne grede drže veliku nadstrešnicu a ispod trune starinska zaprega, očigledno godinama nekorišćena. Verovatno je tako od smrti Grozdinog muža, mada nisam imao predstavu kada se to desilo.

Sinulo mi je da bi neka etno-kafana mogla dati koju paru za delove ovih starih kola, naročito za točkove. Sad su dobri jedino da posluže kao zgodan ukras, dekorativni simbol "starine" i "tradicije" u nekoj gostionici kraj puta kojim bruje bugarski i turski kamioni.

 Uostalom, što su sela mrtvija, to kafane više insistiraju na "etno" prefiksu, a svaka straćara kraj puta izdaje se za "restoran domaće kuhinje"...

Njima jedino mogu biti potrebne stare alatke i drvena starudija što truli po selima poput ovog; znakovi presahlog života, sada svedeni na dekoraciju ugostiteljskih objekata, u najboljem slučaju."

U duhu ovih reči valja osmotriti i promisliti i slike koje ovde ekskluzivno nudim…