MAD MAX: Beyond Thunderdome (1985)

**(*)

3-

U okviru akcije priprema za dugočekanog četvrtog LUDOG MAKSA (koji premijeru, čak i u Srbiji, ima 14. maja) odlučio sam da repriziram opštepopljuvani i mnogoignorisani III deo. Uostalom, njega sam do juče gledao samo jednom, ili maksimalno dvaput u životu. Osim toga, prva dva sam gledao više puta, i oba nedavno: MM1 sam baš prošle godine reprizirao, a drugi sam (po ko zna koji put) gledao septembra 2011. u Beču, u njihovoj Kinoteci, na super-restaurisanoj 35mm kopiji.

            Prvi i drugi su, naravno, superiorni, vrhunski, antologijski u svojim žanrovima (pre svega akcionom, ali ne zaboravimo i pametan SF, naročito u I delu). O Mad Maxu sam svojevremeno napisao (ovde): "Retko opipljiv mrak, pretnja realnog nasilja, mega-paranoja, bezizlaznost, beznađe, jeziviji film od većine horora – čak je i katarza na kraju gorka, skrnava, ali ipak dobrodošla. Baš baš žestok film, prva liga."

            Isto ovo moglo bi se reći i o prvom TERMINATORU. A njega pominjem zato što je održiva paralela između prva dva T i prva dva MM filma: u oba slučaja, prvi je mračniji, žešći, crnji, gotovo do nivoa sveprožimajuće zastrašujućeg horora, dok drugi deo (u oba slučaja) donosi više akcije, vedrine, lepršavosti i optimizma (i dece: tj. klinačkog sajd-kika!). Iz istih razloga, mnogi gledaoci preferenciju daju 2. delu obe franšize. Što se mene tiče, MM1= 5-, MM2=4+ dok, u pogledu Kameronovih SF akcijaša, stanje stoji ovako: T1= 5, T2= 4+.

            Posle ovako žestokog početka, razumljivo je zašto je treći MM bio doživljen kao razočarenje: u poređenju sa prva dva, on zaista donosi skoro neshvatljiv pad i ne može se opisati drugačije nego kao promašaj. Istina, to je promašaj koji i dalje ima zanimljivih ideja i scena i koji zaslužuje bar malo ljubavi i razumevanja. Evo nekih impresija sa najnovijeg gledanja MM3.

            1) Lost me at HELLO sa jebenom pesmom jebene Tine Tarner tokom najavne špice! Come ON! Mrzim takva pop sranja i tokom odjavnih, ali na najavnoj je to stvarno promašeno; tim pre što se radi o nekoj neupečatljivoj pjesmici čak i za njene (meni savršeno nezanimljive) standarde.

2) Naš Maksa je u ovom filmu previše ponižen i srozan: ne radi se bre to sa junakom! Prvo ga kao debila izradi onaj zubati aeroplanac na samom početku i otme mu kočiju i kamile. OK, to nam je kao potrebno da se pokrene zaplet, nismo umeli drugačije, pa i da nekako progutamo. 

Ali tome nije tu kraj, jer posle toga gledamo: a) Maksa sa debilnom so-1980s čupavom "frizurom" a la proto-Braveheart; b) kako ga bacaju u svinjac da lopata govna; c) kad ga proteraju u pustinju, na glavu mu metnu karikaturalnu glavu nekakve lutke, eto tako, zajebancije radi; d) a onda ga film nemilosrdno baca među nekakvu dečurliju koja kao da su zalutala iz australijskog mutanta između PLAVE LAGUNE i GOSPODARA MUVA!

I tu se naš Maks (kao lik), a i čitav MADMAX3 (film), definitivno surva u provaliju promašenosti, loše računice, besmisla i budalaštine, i ne oporavi se sve do kraja, čak ni tokom obligatorne masovne scene jurnjave po pustinji.

3) Tina Tarner nije kriva za pad ovog filma samo zbog svoje bljuzgave "muzike"; podjednako je kriva i kao "glumica". Njena pojava još i đene-đene, može da prođe u tom kostimu i s tom njuškom, dok stoji i ćuti (iako je tu njeno umjetničko ime - "Tetkica"! Jao, iz'em ti ime za glavnog Zlikovca u filmu!): avaj, čim zine, to BOLI. To para ušesa! Njen glas, "gluma", a naročito ono što naš narod zove "delivery" (izgovaranje dijaloga) naprosto je užasno: ona toliko frflja i zbrzava da je neshvatljivo kako je nešto tako bedno i smandrljano i jedva-razumljivo (hvala engleskim titlovima!) završilo u finalnom filmu! Očigledno, nije je dovoljno mlatio taj njen muž-tabadžija. Ili je s tim počeo tek posle ove njene "uloge"?

4) Akcije je nedovoljno: treba da prođe pola sata do prvog jakog set-pisa, sa Master-Blasterom, u Tanderdomu, a posle njega trpimo još skoro sat vremena koještarija do završnog lomatanja. I to je SVE. Malo, brate, malo...

5) Loše je sve što je vezano za ovu decu; njima, prosto, nije mesto u ovom filmu. Ili Maksu sa njima. Sve je tu fejk. Fejk je njihov backstory (srušio se avion u pustinju, oni preživeli u maloj oazi), fejk je njihova mitologija o pilotu koji će se vratiti da ih povede kući, fejk je njihov odurno izveštačeni način novogovora, a naročito je madrfaking FEJK dugačka naracija njihovog mita koju Maksu dečica insceniraju. Fejk je njihova psihologija: oni su nešto kao dobroćudnija verzija "Izgubljenih dečaka" (NE Šumaherovih, nego iz PETRA PANA!), benevolentni, nimalo divlji – u tom i takvom okruženju. Prc! Ma šta mi reče! Čitali smo / gledali smo GOSPODARA MUVA!

6) Pored toga što ovaj film kao da ne razume svog naslovnog junaka i praktično ga izdaje (sa svim tim nepotrebnim ponižavanjem i bacanjem u obdanište), još gore je što film kao da ne razume ni ono što je prva dva dela učinilo uspešnim, a to je SVETA JEDNOSTAVNOST scenarija. Da se podsetimo.

MM1: Maks se zameri psiho-bajkerima. Bajkeri mu prate i najzad ubiju ženu i dete. Maks im se osveti. Kraj.

MM2: Maks dođe u naseobinu Dobrica koje opsedaju Zlikovci koji bi da im uzmu gorivo. Maks im pomaže da prebace gorivo i sebe na bezbedno, usput se makljajući i lomatajući po autoputu sa zlikovcima. Uspeju. Kraj.

A onda, posle svega toga, dođe nam

MM3: Maksu ukradu kamile. Maks ih traži. Dođe u Bartertaun, postapokaliptičnu verziju vestern gradića kojim vlada em žena, em crnkinja (napredno, bre, liberalno to postapokaliptično društvo!). Angažuju ga da ubije Blastera. Kad to, manje-više učini (ne baš on, ali pomogne, donekle), proteraju ga. U pustinji nađe naseobinu dečice. Dečica krišom odu u Bartertaun (za koji dotad nisu znala). On ide za njima da ih vrati. Pa onda krene jurnjava oko Mastera (patuljak koji jedini zna sa mašinerijom koja celom mestu daje struju iz svinjskih govana, tj. metana!). Pa beže s njim kroz pustinju vozom. 

Pa beže avionom. Pa odvede decu u srušeni i pust Sidnej, u njihov "dom"... Pa jeeebote, šta je ovde glavni konflikt? Scenario skače tamo-vamo kao borci u Tanderdomu na elastičnim kaiševima – ide kao jo-jo, bez ikakvog cilja i pravca. Nigde ideje vodilje, glavne teme, ničega, nego kao da je nastao po principu zvanom "inventing as we go along". Da je barem bio "inventive" pa da mu oprostim, ali ovo...

7) Kraj je bezvezan u svakom smislu. Akcija je deža vi rimejk MM2, ali na njenom kraju umesto finalnog okršaja imamo – Tinu Tarner koja ima Maksa pod svojim nogama, ali posle sveg tog jurcanja i gutanja prašine, kad ga ima u šaci, samo se iskezi i kaže nešto u stilu: "Jao, Makse, ludi smo kolko smo blesavi, hi hi hi!" I ostavi ga tu, pusti ga na miru i ode nazad u svoju rupu gde više niko ne zna šta da radi sa svinjskim govnima i gde će svi ostatak života morati da noću bdiju nad svećama (mada je pitanje odakle im i to: malo nešto pčela videh u toj pustinji...).

Kao da to nije dovoljno bzvz, imamo i hepi end sa dečicom, koja u srušenom (i ozračenom!) Sidneju nađu svoj stari/novi dom.

Ali NE, ni to nije sve, jer devojčica Savana (sa nezahvalnom ulogom da izbljuje bar 90% svih kretenskih monologa u filmu) ima da nam film okonča ovom newspeak tiradom:

"Time counts and keeps countin', and we knows now finding the trick of what's been and lost ain't no easy ride. But that's our trek, we gotta' travel it. And there ain't nobody knows where it's gonna' lead. Still in all, every night we does the tell, so that we 'member who we was and where we came from... but most of all we 'members the man that finded us, him that came the salvage. And we lights the city, not just for him, but for all of them that are still out there. 'Cause we knows there come a night, when they sees the distant light, and they'll be comin' home."

Pa molim vas! Jesam li ja neki nadžak-nečovek, ili stvarno postoji neko ko ovo sranje može da svari i kaže, pa OK, nije loše, simpatično je?!

Hepiend! Naročito kad Tetkica Tina opet zapeva. Ovog puta HIT: "Ne treba nam još jedan heroj!"

I posle se još neko čudi što je ovo opšteomražen film?

Ipak, da ne budem skroz u duhu negativnosti, rekoh već da ima ovde i pozitivnih stvari.

1) Mel je vintage Mel, čak i sa fizurom nekog 1980s metalca; jes' da mu scenario ne da bogzna šta cool da kaže ili uradi ovde, ipak ga je lepo gledati u ovoj ulozi. Isto kao Fredija u Freddy's Dead: film je uglavnom sranje, al jbg, ipak je to Fredi.

2) Fotografija je izvanredna, i to ne samo u predelima koje svaka šuša ume da uslika turistički lepo (pustinja, oaza) nego pre svega u tom svinjcu i sranju, koje je savršeno osvetljeno i uslikano tako da bude jasno i pregledno (a istovremeno gotski mračno) i ne onoliko mučno i tegobno koliko bi u neukim rukama nekog manjeg umetnika od Dina Semlera (MM2, APOKALIPTO…).

3) Scenografija, kostimi i sve vezano za dizajn i šminku je prva liga, imaginativno i inovativno i deluje živo, nošeno, smisleno, a ne kao na kineskom buvljaku zbudženi sirotinjski frikšou parti (kao u maltene svakom drugom PostAp filmu ikad snimljenom).

4) Master-Blaster je simpatična zamisao, i konceptualno, i vizuelno.

5) Čak i pomalo poludupasta jurnjava frik-vozilima po pustinji bolja je od nikakve: ne može baš svaka da bude kao ona u MM2, a ova ovde je ionako samo 2^nd best ever od te sorte…

            Eto, toliko o nesrećnom III delu (kojeg, zapravo, i nije celog Miler režirao, nego samo scene akcije, a ostatak neki TV odradek). Četvrti obećava povratak duhu prva dva dela i svetoj jednostavnosti – dva sata jedne neprekinute jurnjave, manje-više. Stoga mislim da je realno očekivati da najzad dam jednu jaku četvorku, u najgorem, ako ne i malo više od toga… Videćemo, za koji dan…