Kao
što sam već obznanio, ovih dana, dok ovo čitate, moj omiljeni reditelj među
svima koji su debitovali u poslednjih četvrt veka - Ričard Stenli - gost je Grossmann festivala u
Sloveniji, gde ću voditi javne i tajne razgovore s njim. Za one koji nisu
u prilici da budu tamo, evo moje kritike njegovog remek dela napisane pre kojih
desetak godina, za "akademski" list Pressing. Tamo je to moglo da
pročita jedva 50-ak duša; ovde će to ipak videti mnogo, mnogo više… Inače,
kasnije sam ove teze detaljnije elaborirao u svojoj knjizi o Đavolu na filmu,
FAUSTOVSKI EKRAN…
PUSTINJSKI ĐAVO
(DUST DEVIL, 1992)
Scenario i režija: Ričard Stenli
Kamera:
Stiven Čivers
Muzika:
Sajmon Bosvel
Uloge:
Robert Džon Burk, Čelsi Fild, Zejks Mokae...
****(*)
5-
© DEJAN OGNJANOVIĆ
Serijske ubice na filmu po pravilu su vođene
banalnom motivacijom: u pitanju je ili osveta, ili ludilo, ili 'čisto Zlo'
(štagod to bilo). U novije vreme, nakon filma Sedam, pojavile su se i
ubice-moralizatori, koji bi da svojim (ne)delima drže bukvicu, ali čak i oni su
ograničeni starozavetnim propovedništvom. PUSTINJSKI ĐAVO je prvi i dosad jedini
film čiji je ubica vođen mističkim i metafizičkim silama.
Ovo
ne treba da čudi, budući da se radi o remek-delu Ričarda Stenlija, osobenjaka
čiji je život vredan filma jednako uzbudljivog kao oni koje je snimio: rođen u
Južnoj Africi, od majke antropologa (specijalizovane za veštičarstvo), nemirnog
duha, nikada duže od dve godine na jednom mestu, rano se posvetio potrazi za
tajnim znanjima i mističkim tradicijama širom zemljine kugle. Put ga je vodio
do Avganistana, u čijim planinama je 1990. snimio dokumentarac VOICE OF THE
MOON; do Haitija, gde je 2002. za BBC snimio izvanredan izveštaj-studiju o vudu
magiji THE WHITE DARKNESS; i do okultnih lokacija
širom Evrope, poput spaljene katarske tvrđave Montsegir u Francuskoj, koja
figurira u unikatno atmosferičkom dokumentarcu o Otu Ranu, nacističkom oficiru u
potrazi za Svetim Gralom. Potonji film, THE SECRET GLORY, rezultat je
višegodišnjeg proučavanja gnostičke misli i tragova njenog uticaja, i po svojoj
uzbudljivosti prevazilazi sva druga slična dokumentaristička ali i filmofilska bavljenja
vezama između okultizma i nacizma.
Zbog ove posvećenosti su i mistički momenti u PUSTINJSKOM ĐAVOLU dosledno i zrelo inkorporirani u
samu srž filma, što toliko retko biva u filmskoj umetnosti, a hororu posebno,
da je već samo zbog toga Stenli vredan divljenja. U žanru u kome čak i retki
koji imaju volje - nemaju znanja da se dublje unesu u implikacije
svojih zapleta sa 'mitologijom' pokupljenom iz stripova i džepnih knjižica, gde
izlizani pentagrami i mambo-džambo bajalice pokreću standardnu horor akciju.
Stenli, nasuprot tome, spada u manjinu ezoterika,
poput Keneta Engera ili Alehandra Jodorovskog, kod kojih mistika ne služi kao
'začin' žanru, već žanr služi za ovaploćenje osobene mistike.
PUSTINJSKI ĐAVO je, tako, ne samo izvanredan,
zlokobno mračan i iskonskom, lavkraftovskom stravom prožet horor, već i jednistveno
filmofilsko otelovljenje gnostičkog pogleda na svet, sublimirano u replici:
''Ne postoji Dobro ili Zlo, već samo Duh i Materija. Samo kretanje prema
Svetlu, i udaljavanje od njega.'' Materijalni svet je proizvod Zlog Demijurga,
a telo je zamka za duh u njemu zatočen.
''Postoji
varnica svetla zarobljena u nama. Kroz ritual ubistva, Mag može da kontroliše
oslobađanje te varnice, i da zajaši zrak svetlosti onostran vremena, izvan
materije, kroz večnost, gde sve stvari obitavaju, prošle kao i buduće. Naš svet
je samo prepreka na putu tog zraka: projektovana slika načas zadržana na
podignutoj ruci.'' Pustinjski Đavo je pradrevni entitet čija suština obitava s
druge strane ogledala; privremeno zatočen u ljudskom obliku (koji po potrebi
može da transformiše), on kroz ritualna ubistva oslobađa one koji su i sami
izgubljeni. Jedino tako on može da se, vremenom, vrati u bezvremeni prostor iza
ogledala...
Stenli
ne bi bio najbitniji horor režiser koji se pojavio krajem XX veka da je sve
ostalo na filozofiji i idejama: PUSTINJSKI ĐAVO odiše osobenim stilom u kome se
spajaju ikonografija špageti vesterna, slasher
horora i arđentovskog nadrealizma. Pustinja je ovde lik po sebi, veći i jači od
svih, oživljena fascinantnom kamerom Stivena Čiversa: formacije stena, bezvremeni
spomenici miliona godina, evociraju mistične filmove Pitera Vira (PIKNIK NA
HENGING ROKU, i apokaliptični POSLEDNJI TALAS), dok biblijska prašina i pepeo
preostao od vatre pročišćenja prodiru u sve – u fotografije, u uspomene, isto
kao i u umove ljudi, proteranih iz peskom zatrpanih naseobina (što je poprište
kulminacije koja jednako priziva Leoneov DOBAR, LOŠ, ZAO kao i Arđentov
INFERNO).
Stavljen na listi čekanja.
ОдговориИзбришиNego, našao sam neku stvarčicu maločas, pa rekoh da je šerujem ovde
http://www.kurir.rs/zabava/ludi-svet/da-vam-se-zaledi-krv-u-zilama-americki-producenti-tvrde-da-su-pronasli-duhove-na-petrovaradinu-clanak-1860805
Pokusao sam da ga gledam prije nekoliko godina, upravo zbog tvoje preporuke na zs forumu. Morao sam da odustanem, iz prostog razloga sto nisam razumio nista, onaj akcenat je uzasan, a nigdje an netu nisam nasao podobne titlove. Provjericu je li se sta tu promijenilo, dobro me podsjeti ovaj blog.
ОдговориИзбришиJedan od najboljih
ОдговориИзбришиOgromna je šteta što je, nakon ovog filma, Čivers uglavnom radio kao DP muzičkih spotova.
ОдговориИзбриши@Corwin
Titlovi se sada mogu pronaći (i to za final cut verziju) - nisu baš najsjajniji, ali služe svrsi.
Nisam siguran da li je ranije bio dostupan (ja ga nisam nalazio), ali imate 1080p snimak Final Cut-a (plus gomilu drugih kultnih horora) na rarbg pa se napokon da pogledati onako kako dolikuje.
ОдговориИзбришиKonačno sam ga reprizirao nakon 8-9 godina od kada sam gledao poslednji put. Tada sam ga nekako više osećao, doživljavao i poistovećivao se sa pustinjskim đavolom. Sada, tokom reprize moj pristup i odnos prema filmu je nekako bio racionalniji i sa distance. Neko vreme mi je bilo čak i krivo što sam ga reprizirao, jer mi je nedostajao onaj emotivni naboj i mističnost koje sam osećao dok sam ga ranije gledao, čega se jasno sećam. Valjda sam sada ostario, prihvatio i pomirio se sa ovim svetom materije od koga sam u tim mladalačkim i sanjarskim godinama toliko želeo da pobegnem. Ali bez dileme mogu reći, Dust Devil je fenomenalan i vrlo pametan film.
ОдговориИзбриши