Grossmann 2015 (1. deo): Ričard Stenli

  

            Dakle, kao što već znate, ove godine je napokon ostvaren pakleni plan koji kujem još od mog 2. ili 3. boravka na Grosmanu (znači, više od 5 godina unazad) – da tamo privedem svog omiljenog novijeg reditelja, Ričarda Stenlija, kao gosta. Zašto baš njega, pita se neko. To može da se pita samo onaj ko nije gledao (bar ne pažljivo) njegove kako igrane tako i dokumentarne filmove. Jer, onaj ko jeste, jasno mu je da u poslednjih četvrt veka ne postoji nijedan debitat u horor žanru koji je doneo više svežine, kvaliteta, subverzije, ludila, pameti i autentičnog mraka u ovaj žanr, i to dosledno, iznova i iznova, kroz najmanje dva remek-dela (sve ostalo što smo imali zanimljivo od debija ostalo je, za sada, na po jednom masterpisu, kao npr. Aža, di Velz, Ložije, Spasojević itsl).

Njegovi kvaliteti očiti su u onome što je napravio (a što nije mnogo: dva igrana dugometražna, nekoliko kratkih, i nekoliko dužih dokumentarnih) a još i više u onome što mu nije bilo dato da napravi. Genijalnost za horor ovog autora vidi se i u njegovim nesnimljenim scenarijima koji su prava pravcata antologija "Deco, OVAKO horor treba da se radi!" Neki od njih javno su dostupni na netu, na odličnom sajtu njemu posvećenom, OVDE. Tu ćete, pored scenarija za snimljene masterpisove – Hardware i Dust Devil – naći i uklete, u fijoci zarobljene Hardware 2: Ground Zero, zatim The Great God Pan - A treatment, i najzad – njegovu izvornu viziju toga kako je trebalo da izgleda The Island of Dr. Moreau (A screenplay by Richard Stanley and Michael Herr, revised by Walon Green) pre nego što su ga zajebali Val Kilmer i ostali prirodni elementi. Da, dobro ste primetili, DR MOROA mu je dopisivao i dorađivao lično genije koji je napisao DIVLJU HORDU i SORCERERA!

Stenlijev uticaj na mene davnašnji je i dubok. Sasvim slučajno (?) otkrio sam ga baš na svoj 18. rođendan, na pragu najbitnije godine u mom životu. Da, njegov debi (u piratskom izdanju, ali pristojan snimak – ne iz bioskopa, već sa videa) iznajmio sam iz video kluba 30.01.1991. godine. Smesta mi je bilo jasno da je ovde na delu opasan baja koji ima šta da pokaže i ume to da izvede na memorabilan, pompezan, živopisan način. Pored mnogih drugih stvari koje su mi tu imponovale (npr. obilata upotreba crvene boje; pustinja; žestoki splater; LSD delirijum i rastakanje; sajberpank; apokalipsa; pesimizam...) Stenli mi je prvi otkrio divotu zvanu MINISTRY – mitraljiranje iz "Stigmate" koje se čuje u podužoj sekvenci pravljenja robo-skulpture smesta mi se zabilo u dušu i navelo me da potražim ostale radove grupe koja će mi zadugo biti omiljena (uostalom, bila je to godina u kojoj sam paralelno otkrivao i Bila Barouza i ekstazirao uz "Just One Fix"...).

A kada sam, negde krajem 1993. takođe kod video pirata naleteo na DUST DEVILA, ljubav je bilo kompletna: sumnje nije bilo, ovaj čovek nije one-hit wonder nego autentični genije. To se videlo čak i u skrnavoj verziji od samo 87 minuta koja je tada bila dostupna (naravno, daleko je jasnije u Final Cutu, koji traje oko 108 min). Tog dana zacementirao sam nameru da nadalje pobožno pratim sve što taj čovek krene da radi. Avaj, nisam ni bio svestan, tada, da je to – to. Posle fijaska zvanog DR MORO, s kojeg su ga izbacili posle 3 dana pokušaja snimanja, on više nije snimio nijedan dugometražni igrani film. Osećao sam gotovo fizički bol čitajući u tadašnjoj FANGORIJI detaljan intervju s njim, u 2 dela, o tome šta se tačno desilo i zašto, i bio ozbiljno deprimiran. Taj fijasko u srce me je ubo (i doživotno zacementirao moju mržnju prema Valu Kilmeru, ex-zvezdici koji je tada bila notorni drkadžija u svakoj filmskoj ekipi a danas je samo poluzaboravljeni debeli gmaz).

Ubistvo Stenlijeve karijere, sredinom 1990-ih, najveća je kataklizma koja je u poslednjim decenijama zadesila horor žanr uopšte, to vam najozbiljnije tvrdim. Jer, to je mnogo više od ubistva karijere jednog čoveka; to je ubistvo svih onih kvaliteta koji su mogli i morali da se snažno ubrizgaju u žanr koji je u to vreme postajao kilav i mlitav i koji je, bez Stenlija, krenuo jalovim, bezmudim, bezubim kursem slešera (na tragu SCREAMa), FFF-a (na tragu BLAIR WITCHa), beslovesnih rimejkova (na tragu DAWN OF THE DEAD i TCM) i površnog videospotovskog omažiranja exploatacije 1970-ih, samo – bez zuba... Horor 21. veka bi sasvim drugačije izgledao da je 1996. Stenliju bilo dopušteno da dovrši svoj thinking man's splatter monster movie sa Brandom i Fairuzom Balk i Barabarom Stil; u to nemam nikakve sumnje.

...Long story short, pratio sam sve ovo vreme njegove intervjue, najave, projekte (od kojih neki ZAMALO da se dese – pa ništa; i tako, godinama), čitao scenarije, i s najvećom radošću dočekao da ga najzad i naživo upoznam i popričam.

Ni u najluđim snovima nisam smeo da očekujem da ću na Grosmanu imati baš toliko obilate prilike da se družim s njim. Prvo, neočekivana radost nastupila je već prve večeri festivala: njegov dolazak u Ljutomer bio je najavljen za kasno uveče, i pretpostavljali smo da će hteti u hotel, da se odmori (tog jutra je leteo iz Španije, sa nekog drugog festivala). Umesto toga, došao je pravo u centar Ljutomera, oko ponoći – u to vreme sedeo sam u nekom društvu na 1. spratu hotela preko puta Uda Kira i nešto malo mezetio uz vince, ali čim me je šef festivala, Tomaž, pozvao da dočekamo Stenlija, istog časa sam pozdravio i Uda i ostatak družine koja je tu večerala, i otišao u letnju baštu ispred hotela Stela. Umesto "Oh, tako sam umoran, ja bih u svoju sobu sada" Stenli je radije bio u fazonu "OK, momci, ajde da sedimo i pijuckamo u toploj noći sve dok rujna zora ne svane, dok vam ja pričam razne legende i lude istorijske činjenice o Katarima i drugim sektama"... I tako je, doslovno, i bilo, sve dok negde oko 5h upravo ja nisam bio taj koji je predložio da možda ne bi bilo loše malo i odremati i regrupisati se za dan pred nama, a ostaviti nešto i za kasnije. Pa tako i bi. A slično je bilo i naredne noći...

Na tradicionalnom splavarenju Murom nekako (he he) sam se zatekao u istom čamcu sa Stenlijem i Bosvelom (o njemu, i ostalim gostima, kasnije), pa smo i tu grdno nešto ćaskali, uglavnom o njegovim nesnimljenim projektima. Prethodno sam ga spopao još tokom masovnog druženja u radionici lokalnog umetnika koji je dizajnirao Grosmanove nagrade, Hude Mačke, pa smo tu –ja uz špricer, on uz Koka kolu– ćaskali pretežno o Italijanima, ponajviše o familiji Arđento, s kojom je on imao prilično duboke i intimne odnose (nažalost, detalji nisu za javnu priču), kao i o Soaviju, prema kome takođe gajimo veliki respekt (uz slične zamerke i ograde). Naravno, slažemo se oko svih ključnih stvari, i o tome šta valja i šta ne valja, a svojom snažnom ljubavlju prema dedi Dariju čika Stenli me je u jednom trenu doveo do ivice suza. Uostalom, kako čujem ovih dana, dekica Arđento nešto kuburi sa zdravljem, nimalo naivno (pluća!), i ko zna još koliko će biti među nama...

Vodio sam dva javna razgovora sa Stenlijem i Bosvelom, u dve uzastopne večeri, na ljutomerskom trgu, pred prikazivanje njegova dva igrana filma. Na moju žalost, morali smo da budemo kraći nego što bih voleo – prve večeri zato što je trebalo ostaviti vremena i za Bosvelov mini-nastup, pre filma (tako da je taj razgovor trajao jedva 30-ak minuta, ali bio je, naravno, maksimalno sadržajan), a druge večeri smo isto nešto kasnili i šta ja znam, pa je priča pred DD trajala tek nešto više od 40ak minuta.

Ali zato su te dve večeri pružile priliku za stvarno unikatno iskustvo – živi nastup genijalnog Sajmona Bosvela, sa svojom pevačicom i pratiljom, te sa Stenlijem u back vokalima (uglavnom su imali da ponavljaju "This is what you want, this is what you get!"). Imajući u vidu koliko duboko obožavam Bosvelove skorove, ovi mini-koncerti bili su uživanjcija koju ni reči, pa ni slike, ne mogu sasvim da dočaraju – ali možda hoće video snimci, ako se N. Bekvalac smiluje da mi ih dostavi pa da ih podelim s vama.

Zajedno sa Stenlijem radio sam i najavu pred projekciju THE MOTHER OF TOADS + THE OTHERWORLD, kao i priču pred prikazivanje LOST SOULS (o MORO fijasku), gde je poprilično otvorio dušu (na moje zapitkivanje), iako se to dešavalo pred samo 8 najvećih entuzijasta, pošto su svi ostali bili masovno na trgu gde su se dešavale pompeznije i za masu zabavnije stvari.

Pošto je u javnim razgovorima uglavnom ponavljao ili varirao stvari koje su mi bile poznate sa extra materijala njegovih DVD-a (director's commentary, itsl) u privatno sam ga, u diktafon, propitao naročito iscrpno o njegovim okultno-ezoteričnim iskustvima i istraživanjima i verovanjima (o Katarima, o Crnoj Madoni, o susretima sa sablastima itd), i tu je bilo raznih zabavnih otkrovenja i anegdota. Za sada te audio fajlove neću javno da kačim jer treba da vidim šta ću s njima, tj. da li će nekoga zanimati da printa te intervjue u zemlji ili inostranstvu.

Poslednje večeri festivala naročito sam se intenzivno zapio sa Stenlijem do duboko u noć – zapravo, on je uglavnom izbegavao vino i preferirao Koka kolu, ali zaista! – i tom prilikom smo popričali i o raznim privatnim stvarima, o njegovom odrastanju u J. Africi (gde je bio usamljen i odbačen kao 'creepy kid'), i o njegovoj familiji (fucked up in all kinds of ways), i o karijeri i njenom bolnom prekidu... O svemu ovome pričao mi je krajnje otvoreno, kao da se odavno poznajemo; ne znam da li je procenio da tako može sa mnom, ili ovako bez ograde govori sa svima...

Da sumiram sve te dane i iskustva sa njim: mogao sam i naživo da se uverim u ono što se između redova nazire u intervjuima i drugde – on je i dalje taj isti geek, taj 'creepy kid' začaran hororom od najranijih dana koji nije zaista "odrastao" (tj. što kaže pokojni deda Frojd, "nije prihvatio načelo realnosti"), i dalje je grozno nepraktičan na razne načine, otvoreniji je i mnogo iskreniji nego što se to u filmskom biznisu dopušta, a uz to ekscentričniji i neskloniji kompromisima, što u spoju sa čvrstom kičmom i egom i sopstvenom vizijom svakako nisu zaloge jedne stabilne karijere u današnjem sve bezličnijem, sve bezdušnijem filmskom svetu gde ne neposlušnost i samosvojnost ne samo ne trpe nego i brutalno odstranjuju.

Stenli je bio vanredno srdačan i dobroćudan prema svima koji su hteli da im nešto potpiše, da se slikaju i popričaju s njim, nigde ni traga zazora, umora, zbrzanosti – ne, uvek totalna posvećenost i ljubaznost i osmeh, potpuno dečački otvoreno... Svakog dana bi se obradovao mojom novom majicom; iskreno su mu se sviđali moji horor motivi (Santa Sangre; Lavkraft; Exorcist...) pa čak i moja ZAVODNIK majica. Pitao me je šta znači naslov i o čemu se radi u romanu; i naravno da je dobro znao šta je "The Turn of the Screw", za razliku od Uda Kira, recimo, koji je tu glumio veliku zvezdu velike kulture...

Stenli je lavina reči, ali u njegovom slučaju to nije narcisoidno samoljubivo hvalisanje i brbljanje nego veoma kvalitetno i lepo sročeno mudro štivo i tkivo od strane nekoga ko ima šta da kaže, i to na lep i dramatičan način. Istina je da se vidi kako voli da "drži banku" i da svesno gradi utisak odnosno prati reakcije publike, ali uprkos tome veoma mu verujem kad mi kaže da se najbolje i najopuštenije oseća na mestima gde ljudska noga nikad nije kročila ili barem gde nema nikakvih tragova je ljudi uopšte bilo...

Sve u svemu, Stenli je bio sve što sam zamišljao, želeo i hteo da bude; ovaj susret sa idolom NIJE bio ikonoklastičan, naprotiv, samo je potvrdio i učvrstio ono što sam o njemu i do sada mislio. Uprkos tome, ovaj izraz lica koji imam na donjoj fotografiji uhvaćen je sasvim slučajno i ne treba da mislite da sam ga baš sve vreme, sva 4 dana u Ljutomeru, imao na licu... Mada, hm, ko zna, damn, možda i jesam!

PS: Njegov frenetični i gotovo nečitki potpis nije bio prikladan za moj srebrni flomaster na izdisaju snaga, pa autogrami nisu ispali naročito spektakularni (a srebro se još slabije vidi na skenovima), ali ipak, evo ih u njihovoj tajnoj gloriji, takvi kakvi jesu.

Zahvaljujem Grosman festivalu što me je najzad poslušao i doveo ovakve goste, kao i profi fotografkinji festivala, Tini, koja je napravila većinu ovde okačenih fotki (one na kojima piše "Boris" – napravio je – Boris!); one druge napravili su Bekvalac i Bosvelova pratilja (ona je uhvatila ovaj crnobeli momenat).

---U idućem nastavku: UDO, i drugi gosti