Keltsko svetilište i žrtvenici usred Srbije

 

            Ovog leta Marko Pišev i ja smo, u okviru naših uobičajenih ekskurzija po mračnoj, hororičnoj, tajanstvenoj, manje znanoj Srbiji, posetili ostatke svetilišta Kelta, staro oko 3.000 godina. Ono je ove godine pronađeno kraj mesta Ram, u opštini Veliko Gradište; prethodno sam na blogu već slikovito izvestio o našoj poseti Ramskoj tvrđavi, ranije tog dana (vidi text i slike OVDE), ali da se ne lažemo – ta tvrđava, sa svom svojom lepotom, bila je samo usputna stanica. Uostalom, znatno svežija, novija. Ovo pradrevno keltsko mesto bilo nam je glavno odredište.

            Evo, prvo, malo fakata o ovom novom nalazištu, preuzetih sa neta. Sve fotke su, naravno, ekskluzivne – (c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul & The Pishev Pictures Production.

Svetilište se nalazi na brdu koje dominira čitavom okolinom i koje je od Dunava i od ranije poznatog keltskog bedema udaljeno kilometar. Na svetilištu se i danas vide ostaci udubljenja u steni gde su se obavljali verski obredi.

Dragan Jacanović arheolog Narodnog muzeja u Požarevcu kaže da je reč o izuzetnom prostoru, između ušća reke Nere i nekadašnjeg ušća reke Karaš, odnosno ušća kanala Dunav-Tisa-Dunav, sa kojeg se, kao retko gde u Srbiji, pruža širok vidokrug na sve četiri strane do 2oo kilometara.

"Vide se Karpati kao na dlanu, Vršačke planine, Panonska nizija sa Deliblatskom peščarom, u daljini vidi se Avala, a na jugu ceo venac Homoljskih planina, a pogled seže i do dela Srebrnog jezera i tok Dunava do Smedereva. Kelti su krajem četvrtog veka stare ere, idući unutrašnjim vencem Karpata, ovde prešli Dunav i u Ramu podigli veliko vojno zemljano utvrđenje takozvani ,,Opidum”. 

Nedaleko od tog utvrđenja mi smo otkrili ostatke svetilišta na kome su oni prenosili žrtve bogovima u koje su verovali. U Rumuniji u blizini mesta Karaš Sebeš otkriveno je takođe keltsko svetilište ali znatno skromnijih dimenzija," ističe Jacanović.

Mesto na kome se u Ramu nalaze ostaci svetilišta površine je oko dva hektara i na njemu se nalazi grupa od dvadesetak velikih kristalnih škriljaca od kojih je većina doterivana da bi se dobio pravilan oblik, uočljiv za određivanje pomoćnih tačaka.

"Svetilište je njihov reper za određivanje orijentacije u prostoru i vremenu. Izlasci i zalasci sunca tokom godine i prividno kretanje celog zvezdanog svoda noću odavde su najvidljiviji. To je posebno bilo bitno ljudima iz praistorije i antike kad je astronomija bila na primitivnom nivou. 

Ovo je za sada jedini objekat te vrste u Srbiji i mi planiramo da ovde izvršimo arheološka istraživanja ali ona ne iziskuju mnogo para jer ovde neće biti kopanja zemlje pošto nema keramike.

Ovde su se ljudi okupljali kao na saboru da proslave godišnje praznike, poput ravnodnevnice, da bi simbolično prineli krvne žrtve," ističe Jacanović.

MZ Ram planira da u saradnji sa TO Velikog Gradišta i opštinom očisti prostor oko svetilišta, da se ukloni divlje žbunje, da se urede pešačke i biciklističke staze i da se dobije jedan od najboljih vidikovaca u Srbiji, priča Žika Sekulić iz Rama.

Pored svetilišta nalazi se velika stena ispod koje su vidljivi tragovi obrde i korozije gvožđa.  

"U ramskim kristalastim škriljcima rude gvožđa nema i ovo nam je pokazatelj da je i na ovom zaklonjenom mestu krv žrtvovanih životinja koja se lepila na stne i da je gvožđe iz krvi, odnosno hemoglobin ostao zalepljen do današnjih dana na steni. 

Mi smo dali uzorak na analizu koji će da potvrdi da li je ovo gvožđe od hemoglobina ili je u pitanju nešto drugo. Analiza se radi u Engleskoj," kaže Dragan Jacanović, arheolog Narodnog muzeja u Požarevcu.

Svetilište u Ramu egsistiralo od dolaska Kelta u čevrtom veku a moguće je da su i stariji narodi, a na prvom mestu Tribali, koristili ovo mesto. Staro je oko tri hiljde godina, pretpostavljaju stručnjaci Narodnog muzeja u Požarvcu.

 

A sad opet ja.

Nije bilo lako pronaći ovo mesto, odnosno ne Ram, već tačnu lokaciju keltskog svetilišta, pošto je ona podalje od naselja, u pustom predelu, i niko nije umeo tačno da nam opiše kako do tamo da dođemo. Pošto je sve vrlo sveže, naravno da je neobeleženo putokazima.

Upustva jednog domoroca nisu bila dovoljno precizna pa smo, pokušavši da ih sledimo, zapravo malo lutali – ali ništa strašno, sve je to avantura: produžili smo u šumarak, isto tako lišen tragova ljudske noge ili točkova. Pogledajte samo ove creepy šišarke, posute po putu, netaknute ko zna koliko dugo...

A onda, samo malo dalje, put je doslovno urastao u nekakve travuljine i čuda i gubio se pod njima. Morali smo da se vratimo, i da okušamo sreću jedinom drugom mogućom rutom, ma koliko nam ona prethodno delovala nepraktično i teško verovatno. Pravo preko visoko obraslih livada i brežuljaka, bez ikakvog puta ili barem stazice.

Da, gazili smo doslovno neutabanim stazama. Trebalo je puno ludačke hrabrosti da se po vrućini zaputimo kroz ovo šiblje, ne znajući šta sve u travi gmiže, čuči, puže ili vreba. Srećom, nismo ugazili ni u šta nezgodno.

Od mesta gde smo ostavili kola pa do samog svetilišta bilo je oko 1 km pešačenja po terenu strmom i obraslom suvom travom, uz zaobilaženje jaruga i neophodno krivudanje zbog konfiguracije terena.

Svejedno, kad smo stigli na vrh brda, nije bilo nikakve sumnje da je to – TO. I mesto je, naravno, opravdalo sav trud i znoj i rizik i prljanje i čičkanje i sve.

Ja zaista ne pamtim da sam često bio na mestu ovoliko nabijenom osećajem SVETOG, u čistom, nereligijskom (ali da religioznom), paganskom smislu. Specifična tišina, mir, blagi povetarac, jasno odsustvo ljudskih stopa, pa i drugih živuljki, natprirodno suve grančice koje krckaju pod nogama...

...i te čudne stene, ti žrtvenici, na kojima su pre nekoliko milenijuma neki ljudi ovde dali svoje živote, pod zvezdama, u službi ko zna kojim bogovima... ili demonima...

Osetivši ovaj mir i divotu – da i ne govorim o spektakularnom pogledu na otprilike pola Balkana – pomislio sam koliko bi dobro bilo ovde zanoćiti: osetiti noć, i zvezde iznad, na ovom mestu. Nažalost, nismo sa sobom nosili ni vreće ni ćebad, pa to ostade za neki drugi put.

Ako je mesto ovoliko čarobno u smiraj dana, kako li je tek kad padne noć... Tim pre što smo ga overili sad kad je još devičanski netaknuto, neoskrnavljeno ljudskim nogama – ali neće zadugo, jer eto, spremaju se staze i putokazi i izletišta... 

Zato, ako vas je ovo što sam vam rečima i slikom tek skicirao privuklo, ne čekajte previše. Doživite ovu divotu dok je još manje-više netaknuta...

GERMAN ANGST (2015)

**(*) 

(3-)

Directed by:

Jörg Buttgereit,

Michal Kosakowski,

Andreas Marschall

            Pristojan, gledljiv omnibus. Nažalost, prva, Butgerejtova pričica ("The Final Girl") je najtanja i najbezveznija ali, na sreću, ona je i najkraća. Teen devojčica otela čiču, drži ga vezanog u sobi, odseca mu penis (jer šta je Butgerejt bez toga?!) a usput nešto grdno besmisleno monologiše o svojim hrčkovima ili tako nekim glodarima, i to je to. 

Sve slikano kao da je home movie, na 8 mm. Talk about arrested development! Jebote, 20 godina nisi snimio film, i sad kad najzad imaš šansu, snimiš ovu ispraznu skicu, koja izgleda ISTO kao ono tvoje od pre 2 decenije, samo slabije. Čak su i scene anti-penis nasilja u njegovim ranijim filmovima bile bolje od ove ovde! Znači, Butgerejt je nazadovao na svim poljima.

            Druga priča ("Make a Wish") je pipava: pre svega, ona nije horor – osim za one smarače koji vole fraze tipa "Šta će nam horor filmovi, pogledajte samo dnevne novine!" E, pa, ako ste od tih, da vam kaže čika Ghoul: jebite se! Dnevne novine se bave prozaičnim, banalnim, efemernim; horor se bavi arhetipskim, univerzalnim, sublimnim! Dakle, to uopšte nije isti "horor"! 

Ne verujte Blicu kad vam kaže: "Horor u Mionici: ubio ženu pa sebe!" Horor bi bio, eventualno, ako bi naslov glasio "Ubio sebe pa ženu!" (Nije da nije bilo i takvih naslova, ali znate šta hoću reći: taj naslov bi morao da bude i istinit, a ne plod novinarske trapavosti i neartikulisanosti.)

Uglavnom, u drugoj i predugačkoj epizodi na delu imamo jednu poludupastu osudu rasizma, kroz pričicu o nekakvim gluvonemim Poljacima u Nemačkoj nad kojima se, u jednoj napuštenoj ruševini, iživljava neonacistička omladina – nesvesna da ovi imaju medaljon koji omogućava doslovnu trampu svesti (samo sa ne tako zabavnim rezultatima kao kod Roberta Šeklija)! I tako se mučitelj doslovno nađe u koži žrtve... Blah!

Nije to negledljivo: dinamično je i zabavno i solidno glumljeno, ima i zabavnih detalja (npr. potpuno preterano zlikovačka razuzdano sadistička naci-cura), ali – osim što štrči iz jednog "horor" omnibusa i što je idejno prilično plitkoumna – ova epizodica je dodatno potkopana podužim flešbekom koji zaslužuje da uđe u sve anale jer radi se o flešbeku koji "pripoveda" gluvonema osoba (!!!). On nas vraća u vreme nemačke okupacije Poljske i prikazuje švapska zverstva na nepriličan, neukusan i neodgovoran način (treš!), što prilično odudara od realističkog pristupa i kvazi-ozbiljnog kvazi-angažmana u glavnoj priči.

Najzad, treća priča ("Alraune") je najbolja, ali ne zato što ima preterano razgovetan zaplet – zapravo, teško je to uopšte prepričati jer je naracija vrlo nabacana, fragmentarna i prepuna nekakvih vizija i "možda jeste možda nije moje srce tajnu krije". Iako se zove ALRAUNA, to je toliko slobodna "adaptacija" tog Eversovog romana da bez eksplicitnog naslova na početku teško da bih to uopšte doveo u vezu s njima (a čitao sam ga).

U suštini, govori o liku koji dospeva u tajni klub sexualnih fetišista koji ultimativno uživanje dobijaju uz pomoć praha dobijenog od mandragore (otud "Alrauna"), ali fora je da, kad budu drogirani i vezani, nipošto ne skidaju povez sa očiju. Jer, ko ga skine, videće ŠTA mu uživanje pruža. A to, naravno, nije lepo. 

Osim ako niste za neku lavkraftovsku varijantu sexa, sa pipcima, vaginoidnim monstrumima itsl. Uslikan u živopisnom koloritu u kojem se ogleda fascinacija đalo filmovima (videti njegov prethodni dugometražni MASKS!), ovaj film podseća na vintage Brajana Juznu (nestalog u akciji na dalekom istoku i reinkarniranog u Nemačkoj)!

Nebitno. Ono što jeste bitno jeste da se radi o filmu koji, kao retko koji, pokazuje natprosečnu dozu autentično prizvane i inscenirane dekadencije i osećaja morbidnosti, tajanstva i dubokog (a ne plitkog, treš, konvencionanog) mraka. Zbog ovog ugođaja – da se ovde dešavaju neke stvarno gadne, a tek neznatno implicirane stvari – spreman sam da oprostim nekoherentnu naraciju i upitnu poentu.

Reditelj ove treće priče mi je kazao da sprema novu adaptaciju Gogoljevog VIJA, smeštenu u Ukrajinu u vreme "holodomora" (ruski orkestrirane masovne gladi i pomora koji je sa njom usledio). Ovaj "holodomor" je, kao slučajno, postao naprasno popularan među hororistima baš sad, kad su zapadne sile rasplamsale sukob između Rusije i Ukrajine: do sad su ga već eksploatisali GHOUL (pobednik Grosmana 2015) i onaj negledljivo nebitni kretenski "triler" CHILD 44...

Deca-ubice u novim hororima

            Ako ste kupili RUE MORGUE magazin br. 158 za ovaj mesec (avgust), onda ste zapazili da sam izašao na njegovoj naslovnoj strani. Dobro, ne baš ja lično (mada, liči) nego temat koji sam spremio za ovomesečni broj, o novom naletu horora sa ubilačkom klinčurijom. Pored uvodnog teksta, napisao sam članke i prikaze (uz elemente intervjua) o filmovima: CUB, GOODNIGHT MOMMY i THE BOY. Pored toga, svoj kratki članak na tu temu dodao je jedan drugi autor, o filmu COOTIES.

            U uvodu mog teksta kazao sam:

"Children are probably the last remaining taboo, horror's final frontier. In spite of the tired trope of "kid in peril" so common in the genre, children are more often than not a protected species. So sweet, pure, angelic, they are perfect as victims, although threats to them are rarely realized fully, and a lot of sensitivity is needed in those rare cases when the story demands that they come to a bad end (as in, say, Pet Sematary). 

Things get even more complicated if kids are not only on the receiving end of violence but are also its perpetrators. For obvious reasons, ghost kids of the Grudge kind are safe to use (and overuse), but real, flesh and blood psychos of pre-teen variety (a la The Good Son, 1993) are a touchier matter, especially in America, with its high rates of school violence and shootings. Because of all the real-life horrors, kiddie terror in the movies has to be moved far into the realm of fantasy and supernatural."

Ostatak čitajte u RUE MORGUE.

Što se tiče ovih filmova, o dva sam već pisao i njihove rivjue imate na blogu: CUB i GOODNIGHT MOMMY (pri čemu je ovaj drugi i dalje najbolji horor koji sam video do sada u ovoj godini, pa kome je promakao taj rivju, ili film – ne časite više ni časa).

Što se tiče drugih novih filmova o horor deci, dosad nepokrivenih na blogu, evo. Prva dva su onlajn, druga dva sam gledao preko veze i njih još nema na netu.

THE BOY

***

3+

Za moj groš, radi se o vrlo dobrom filmu (jaka trojka) koji zahteva strpljivog i kultivisanog gledaoca. Takođe, DEČAK je na samoj granici horora, više je triler-drama sa nešto eskalacije nasilja u drugoj polovini, ali svakako ima konzistentno preteću atmosferu, izuzetnu fotografiju i odličnu glumu, pa stoga i moju preporuku. Tim pre što, za razliku od 99,4% svih horora danas, ovaj ima odličan kraj, i skroz genijalni završni kadar/repliku.

Da citiram deo svog rivjua iz novog RUE MORGUE: "The Boy is a strikingly clever, layered, ominous and atmospheric chiller for the patient and discerning viewer, with stunning widescreen cinematography by Noah Greenberg. Show this boy your love, not neglect, and you will be rewarded."

Maggie

*(*)

2-

Najava: Arnold Schwarzenegger in a dramatic zombie movie about the dad of a teenage girl (Abigail Breslin) who gets infected with a virus that slowly changes her into a zombie.

Stvarnost: Verovatno bi bilo previše lepo i nerealno očekivati film u kome matori Švarci roka zombije na buljuke; ali čak i u ovoj ružnoj i sve goroj stvarnosti u kakvoj moramo da obitavamo, imali smo prava da očekujemo nešto bar malo gledljivije od ove nepodnošljivo razvučene, isprazne, predvidive, patetične dramurdetine koja nema nimalo hrabrosti da bude bar malo risky, edgy itsl. Čak i drugorazredni zombi filmići umeli su bolje da istraže granice roditeljske vezanosti u slučaju zombi zaraze, a ovo ovde – prokisla boza, ljimunada, klaker, otužna booza.

                                                          Cooties

**

2

Najava: A zombie movie about kids who become infected with a virus and turn into bloodthirsty monsters. It’s teachers versus students. Elijah Wood and Rainn Wilson play teachers less concerned with inspiring young minds than keeping their own brains uneaten.

Stvarnost: ništa to ne valja. Kilava dvojka. Zauzdajte svoje konje, ne očekujte ništa od ove kvazi-komedije o zombi-klincima bez ijednog dobrog gega. Pokušaji humora su toliko usiljeni da mi je bilo neprijatno gledati. Sva "hrabrost" je potrošena na koncept (zombi deca! nastavnici protiv đaka!) ali od njega NIŠTA nije urađeno, ni konotativno – a taj večiti sukob je tako zahvalan za eksploraciju i eksploataciju! – ni žanrovski (jer ako očekujete gomilu simpatičnog neukusa, splatera i ludila sa mlaćenjem zombi-balavaca, zaboravite: toga ima ukupno 30-ak sekundi u celom filmu, kol'ko za u trejler).

Likovi su totalni klišei, odnosi i sve oko njih je banalno i predvidivo i jadno karikirano, a "kulminacija" je toliko lejm da se film više prekida nego što se zaista završava. Valjda se, jadnici, nadaju nastavku pa su namerno ostavili razradu i kraj za njega; sad, ovo će zbog trejlera i premise sigurno da privuče mase, bar isprva, ali kad se pročuje koliko smrdi, mislim da sa sigurnošću možete zaboraviti šanse za nastavak!

Hellions

**

2

            Bezveznjački, besmisleni moralitet (or is it?) o tinejdžerki koja zatrudni u svojoj 16. ili 17. godini, a čim to sazna – zgodno, baš uoči Noći veštica – kuću počnu da joj spopadaju nekakva patuljasta čuda koja nit su deca nit su zombiji nit su žive lutke... Ne zna se šta su ni zašto su, sve je ovo metafora koja doslovno posmatrana nema nikakvog smisla, trte-mrte simbolika bez supstance, uz to loše osmišljena i realizovana, sa užasnom fotografijom (sve je ljubičasto!) i nenamerno smešnim dizajnom tih "klinaca" (jedan od njih, nećete verovati, ima kantu na glavi – i to bi trebalo da bude strašno? BRRRR!). Plus, zaista je teško saosećati sa glupačom koja sebi dopusti takav gaf, plus i tokom filma se kretenski ponaša.

Ovo je samo još jedan za u kantu sa filmovima koji su se umorili već kod koncepta, i nisu se ni potrudili (niti su imali umeća, talenta, volje, energije...) da to stvarno memorabilno razviju, iscede, eksploatišu do kraja. Ovo kao da nije ekranizovano iz scenarija nego direktno sa salvete na koju je reditelj nabacao prvo što mu je palo na um. Kakvi draftovi, kakvo razvijanje, kakva dramaturgija – pali kameru, bato, "imam ideju", pa da snimamo! Ukratko, jedva-gledljivo ali nebitno đubre kojeg se nećete sećati mesec dana kasnije.

COMING SOON:

Posle skroz promašenog KUTIZA, da vidimo u oktobru da li će ovo biti nešto bolje (javlja mi se da hoće): Scouts vs. Zombies!

A coming-of-age zombie movie, this horror-comedy stars Tye Sheridan, Logan Miller and Joey Morgan as scouts who must save their town after an outbreak of zombies.