izabrana dela

izabrana dela

недеља, 05. април 2015.

VUČIĆ (Cub, 2014)

**(*)
3-

            Mislite li da se slučajno ovaj belgijski horor zove baš VUČIĆ? Ne dajte se zavarati time što je "vučić" (cub) ustaljeni naziv za mlade izviđače: jer, koliko horora znate koji se dešavaju među izviđačima? I zašto baš sada? I zašto baš s tom rečju u naslovu? Mislite da je slučajno Vučić baš u Belgiji nedavno izazvao incident kad se drao na nekog prolaznika koji ga je slikao na ulici i kad je urlao "Živeo Šešelj"?
            Aha, onda verovatno mislite da je slučajnost i to što se film izvorno (na holandskom) zove WELP, što znači – Žutokljunac. E, pa, evo koja slika stoji u REČNIKU SRPSKOG JEZIKA pored reči "Žutokljunac":

Slučajnost? Ne bih rekao! Uostalom, da vidimo o čemu se radi u VUČIĆU.

Vučić je mali psiho koji izrasta u velikog Psiha.

Svi ga ponižavaju. Smatraju ga gubitnikom.

Vučić je seronja.

Vučiću daju najprljavije poslove. On to stoički podnosi.

Ipak, Vučić sve vreme mašta o osveti. Sanja o penjanju.

Gde god vidi priliku da se negde popne, Vučić se penje.

Tako Vučić dođe i do kućice na drvetu koju je napravio jedan drugi psiho.

Vučić odatle voajeriše. Pali se da gleda s visine, da vidi sve i zna sve.

Psiho-Vučić noću spava sa svojim omiljenim nožem. Bez noža ne može da zaspi.

Psiho-Vučić jedva čeka trenutak osvete.

Psiho-Vučić se nemilosrdno obračunava sa onima koji su ga ugnjetavali (ovde: pas u džaku).

Vučić  dospeva u podzemlje koje je sačinjeno od – zaboravljenih Mercedesovih autobusa.

Vučić sanja o tome da bude raspet, poput Hrista razapet, mučen, da se žrtvuje, da primi svu našu bol i patnju na svoje nejako telo.

Vučić nosi masku.

Ali iza te maske krije se opasan ludak.

Vučić, čak i kad otpočne kao šegrt starijem i većem psihu, mašta o tome da mu dođe glave i preuzme vlast.
I šta rekoste? Sve je ovo slučajnost? Ne bih rekao!

Ipak, za slučaj da nekoga zanima i moj sud o ovom filmu, može se reći da je fotografija odlična, kao i muzički skor, režija je natprosečna i uglavnom efektna, a premisa je odlična ali pokvarena na više načina. Pre svega, naš glavni junak, Vučić, previše je nedorečen, ne znamo baš ništa o njemu i njegovoj prošlosti, čitav karakter mu je sveden na ljudsku vreću za udaranje. To njegovu transformaciju u psiha, u saučesnika psiho-ubice čini neubedljivom, neobrazloženom, mehaničkom, pa i idejno problematičnom (jer time kao da se opravdava sve njegovo dotadašnje ugnjetavanje: ispada da su bili u pravu svi oni koji su ga tukli, i nisu ga tukli dovoljno!). Ovo je standardna idejna horor-boljka u podžanru "osveta ružnog pačeta", od KERI pa naovamo, jer rezultat je taj da se žrtva demonizuje a mučitelji, indirektno, opravdavaju! Oni koji bi trebalo da izazivaju sažaljenje zapravo izazivaju strah i odbojnost...
Film dodatno kvari čitav taj aspekt vezan za podzemno "carstvo" nekakvog ludaka o čijoj prošlosti i motivaciji ne znamo ama baš NIŠTA. Dobro, postoje nagoveštaji da je možda to jedan od mnogih otpuštenih radnika iz obližnje zatvorene fabrike autobusa – ALI, i to je bzvz, bar dvojako.
1) Na nivou zapleta: kako je on, sam samcit, uspeo da prenese te autobuse u šumu, iskopa ogromnu rupetinu za njih, i da sve to zatrpa i uredi u jedan vanredno složen kompleks, uključujući elektrifikaciju i sve? Šta zna ludak šta je šest autobusa, je li? I još da, pride, čitavu šumu poveže u niz komplikovanih zamki u stilu Pevca Krelca, samo da bi – šta? Da bi ubijao time namernike koji tu nabasaju? Ako je lud da li je zaista i GLUP da bez ikakve nužnosti ubije lokalnog šefa policije i tako sebi navuče njuškala za vrat?
2) Ako je ubica zaista bivši radnik u bus-fabrici (što možemo samo da nagađamo, film nam ne kazuje – ali meni reditelj u intervjuu za Rue Morgue baš tako reče!), onda je to problematično na nivou ideje, baš kao i ono sa klincem, jer i u slučaju matorog Psiha se demonizuje žrtva (otpušteni radnik) a ne pravi zlikovac (kapitalista), tako da je film u tom smislu krajnje nakaradno postavljen, nepromišljen, naivan, idejno reakcionaran i glup.
Publici koja isključuje mozak dok gleda horor filmove i pali se samo na lepe slike ovo gorepomenuto neće smetati (tj. neće ni primetiti), jer film je pitak i dinamičan (traje jedva 80 minuta), gledljiv, umereno zabavan. Nažalost, svoje ozbiljne potencijale jedva da je dotakao. Čak i u pogledu eksploatacije on je iritirajuće nevešt: recimo, postoji tu scena u kojoj kamion pregazi šator pun dece. Neukusno, ali OK, ako već imaš muda da tako nešto staviš u film, to se radi jednom u životu (baš kao i Newborn Porn, recimo): znači, ako već to radiš, uradi ga kako valja jer neće biti nove prilike za to! Ali ne, ta scena je ovde "rešena" toliko mlohavo i bedasto da je totalno nejasna: da li ta deca uopšte ginu, da li su samleveni ili samo ugruvani, s ponekom slomljenom kosti? Lišena je bilo kakvog impakta svojom nejasnoćom i zbrzanošću.
Da budem jasan: ne kažem da je trebalo prikazati krupne planove unutrašnjosti šatora gde točkovi kamiona prelaze preko dečjih lobanja koje se rasprskavaju u gejzirima krvi, ALI – ako si već hteo da na "ukusan" način sugerišeš jednu neukusnu scenu, mogao si da prikažeš veliku lokvu krvi kojom se šator natopio prelaskom kamiona; mogao si da pustiš zvuke vrištanja dece, i lomljenja kostiju (što se ovde NE čuje); mogao si da prikažeš točkove kamiona kako odskaču pod "džombama" malih vučića u šatoru. Ne – ništa od toga. Umesto toga, sve to prođe toliko zbrzano da gledalac nije siguran ni da li je uopšte video to što mu učinilo da je video.
Tako se i na vizuelnom planu oslikava isti problem kao i u dramaturgiji: naime, preteralo se sa anderstejtmentom. Svaka čast strategiji "less is more" (uostalom, i sam sam je primenio u ZAVODNIKU) – ali to je suptilna tehnika koja zahteva odličnog, veštog i promišljenog pripovedača da je znalački primeni. Ne možeš da glumiš suptilnost i sugestiju time što publici uskratiš OSNOVNE informacije, time što im ne daš bar potrebni MINIMUM od koga oni mogu dalje da grade ostatak u svojoj imaginaciji (if any).

Sve u svemu, ovo je solidna vizit-karta za mladog reditelja, Jonasa Govertsa: zanatom solidno vlada, ali potrebno mu je još zrelosti te autorske i žanrovske svesti da bi mu naredni radovi bili zaista vredni. Ovako, njegov filmić je, posmatran kao horor, jedna velika pretežno propuštena šansa, a tek je nešto malo bolji ako se posmatra kao neautorizovana biografija A. Vučića.

3 коментара:

Zo Ran је рекао...

Хахаха, урнебесно!

Подсетило ме ово смехотресно читање на тумачење филма "The World's End" као "смеле параболе о приступању Србије Европској Унији":

http://cultofghoul.blogspot.com/2013/11/the-worlds-end-2013.html

Dejan Ognjanovic је рекао...

dobro je da si podsetio na taj rivju, jer u međuvremenu su kod nas postali aktuelni tzv. BOTOVI, spec. vrsta 'robota' koja nije mnogo različita od ovih u filmu.

Srpska sekira је рекао...

Zaboravio si na vučićeve seksualne frustracije prouzrokovane iživljavanjem drugova u izviđačkom kampu. Dečaci nisu mogli da odole vaginalnim usminama materijalizovanim na njegovom licu.Toliko radosti je pričinio mnogima od njih..