Malo
je stvari koje piscu više prijaju nego kad vidi da njegov roman živi – i to prirodnim, samostalnim životom. Dakle,
ne na silu, na guranje, kroz marketing, kroz nametanje, kampanje, „akcije“,
bilborde itsl. nego, kao što rekoh, svojom sopstvenom snagom, kroz efekat koji
ostvaruje na čitaoce i kroz inspiraciju koju im pruža.
U
nakaradnoj Srbiji danas, gde je svakojaki šljam isplivao i dospeo do
rukovodećih mesta, gde su neznalačke budale urednici za kulturu u najjačim
nedeljnicima i gde pretežno idioti pišu kritike u vodećim dnevnim listovima (čast izuzecima, sve ređim!),
čoveku mora da godi kad vidi da je njegov roman potakao nekoga ko nije budala da o njemu znalački piše – da piše, kažem, ne zato što je izdavač platio ili
nekako drugačije pogurao da se njegov produkt reklam... ovaj, prikazuje u
konkretnom listu, nego zato što je neko, naprosto, osetio potrebu da to uradi.
Konkretno: javio mi se stalni
čitalac ovog bloga, Momčilo Žunić –
blogočitaocima poznat, u komentarima, kao „Octopustrash“.
Pored lepih reči za blog i ZAVODNIKA, poslao mi je i svoj osvrt na moj roman. Momčilo
je nedavno – ove jeseni – postao diplomirani
filolog, na Filološkom fakuletu u Beogradu, smer: Srpska književnost i
jezik sa opštom književnošću.
O donjem prikazu on kaže: reč
je o obaveznoj predispitnoj vežbi za predmet Srpska književnost 20. veka, koja nije imala formalan naziv,
ali je trebalo prikazati savremen srpski roman po sopstvenom nahođenju. Prvi
formalni uslov bio je da roman nema više od 5 godina starosti od izdavanja u
odnosu na datum pisanja, drugi uslov ticao se obima teksta, do 5 stranica.
Budući da ovo do sada nigde
nije bilo objavljeno, ekskluzivno ovaj tekst plasiram ovde jer mislim da se
radi o dobrom prikazu koji zavređuje vašu pažnju.
Uzgred, ovaj post
ilustrovan je fotkama nastalim u knjižari DELFI u Beogradu pre 10-ak dana; paparaco je zabeležio i potpisivanje jednog primerka ZAVODNIKA čitaocu-poštovaocu koji je
baš tada naišao...
Hvala Mladenu i Milošu na fotkama!
U SRBIJI, HORORI
(Dejan Ognjanović: Zavodnik, Sven, Niš, 2014)
U
istoj godini kada je objavljeno drugo romaneskno ostvarenje Dejana Ognjanovića,
pojavljuje sе i stožerna teorijska knjiga ovoga niškog prozaiste, književno-filmskog
teoretičara i kritičara, esejiste i prevodioca: Poetika horora, inače
dopunjena i prerađena varijanta njegove doktorske disertacije u izdanju
novosadskog Orfelina. Ta činjenica ne predstavlja samo značajan korak za
srpsku kulturu (pošto nam približava književni žanr koji je prečesto pojmljen
kao trivijalan i kvalitativno nižerazredan), već i mali korak unapred za
koncipiranje našeg prikaza, budući da se u Ognjanovićevom slučaju
literarno-naučna gledišta i estetska praksa u značajnoj meri prepliću i
uzglobljavaju. Naime, Zavodnik nesumnjivo jeste roman u kome se na
umetničko zadovoljavajući način ostvaruju hororično-poetički žanrovski
postulati i matrice eksplicirani u Poetici horora, dok nam se u potonjo
pružaju adekvatna teorijska i istorijsko-poetička uporišta instruktivna za
promišljanje pomenutog romana. Stoga Zavodnika sa svešću o tradiciji
koju za sobom povlači Artur Maken, Henri
Džejms, H. F. Lavkraft bez bojazni od
,,akademskih packi“, možemo definisati kao ruralni gotik. Navedena
Ognjanovićeva žanrovska sintagma, međutim, implicira poetsku sintezu koja
zahteva dodatno pojašnjenje. Autor se, dakle, u svom narativu služi pojedinim
obrascima i pripovednim postupcima karakterističnim za anglo-američke priče
o duhovima. Pri tome, tu prvenstveno mislimo na maestralnu novelu Henrija
Džejmsa Okretaj zavrtnja, koja je, uostalom, predmet postmodernističke
reimaginacije u Zavodniku. U tom smeru primećujemo brojne analogije,
počevši od etimoloških korespodentnosti (Blaj/Špaj; Majls/Miloš; Flora/Biljana;
Grous/Grozda), preko osobenih tematsko-motivskih matrica i strukturalnih shema
(glavni junaci oba dela su pedagoški radnici guvernanta/profesor; problematični
ujak kao osoba koja zapošljava protagonistu, deca bez roditelja, prostorna
izolovanost junaka...) do narativnih strategija: tehnika ambivalencije,
interpretativna kolebljivost/napetost kako junaka-naratora, tako i recipijenta
(mogućnost višestrukog tumačenja događanja), tekstovna nedostatnost koja
naprosto primorava čitaoca da upisuje značenja, te usporena pripovedna
dinamika.
S
druge strane, autor znalački koristi arhetipske obrasce našeg podneblja, i to
kako u pogledu praznoverica, sujeverja, lokalnih legendi i demonoloških
predanja od kojih su neka realizovana tehnikom skaza (kazivanja o omaji,
vampiru, čumi,veštici, fantastičnom začeću)
odatle, svakako, i autorov omaž porodičnim precima tako i u folklornom pravcu upravljene
literarne baštine navešćemo, primerice,
pripovetke dvojice po stilu tako udaljenih stvaraoca poput Milovana Glišića i
Momčila Nastasijevića. Time se aktivira potentni etno-psihološki kôd blizak
mentalitetu ovdašnjeg čoveka, pa postupci zastrašivanja dobijaju na
efektivnosti.
Međutim,
naš ad hoc katalog (pretpostavljenih) podsticaja bio bi nepotpun bez
kinematografskih referenci, i to ne zato što proučavanje horora u filmu
predstavlja za Ognjanovića značajno polje interesovanja, već zato što smo na to
u predtesktualnim i izvantesktualnim komentarima upućeni, čime se roman
sašaptava i sa drugim relevantnim pop-kulturnim sadržajima. U tom smislu, od
naročite je važnosti što autor u pročelju romana navodi pesmu koju u filmu Nevini(Тhe
Innocents; 1961) peva dečak Majls (Martin Stivens) inače, reč je o ekranizaciji navedenog
Džejmsovog klasika, međutim, pesma postoji samo u filmskoj adaptaciji dok se na zadnjoj korici navodi košmarno
iskustvo gledanja Leptirice kultnog filma Đorđa Kadijevića kojeg bismo,
svakako, pridružili gorepomenutom folklornom usmerenju. Stoga, ako bismo želeli
da ,,nevinom“ čitaocu koji je ujedno i filmofil približimo Ognjanovićev roman,
reći ćemo da bi se Zavodnik mogao pronaći u preseku onih filmova, izuzev
već spomenutih, poput Čoveka od pruća (The Wicker Man; 1973), Tajanstvenog
čarobnjaka (L’arcano incantatore; 1996) i Veštice iz Blera (The
Blair Witch Project; 1999). U tom smislu, Ognjanovićev roman možemo
svrstavati i u bioskopsku prozu, jer je, pored literarnih kvaliteta, reč
o delu koje prosto ,,izaziva“ sopstvenu ekranizaciju.
Klasična
storija o duhovima strukturalno je bliska detektivskoj priči, pa je, posledično
tome, Zavodnik, u čijem je podtekstu podvrsta ovog horor žanra,
ostvarenje o kome bi oprezno trebalo dozirati fabularne informacije. Veoma
pregledna kompozicija romana razdeljena je na osam poglavlja korespodentnih
danima koje glavni junak, anonimni asistent na Katedri za anglistiku, provodi u
polunapuštenom Špaju, mestu u kome se i telesno i duševno živi 19-vekovnim
životom (zemljani podovi u kućama, kupanje u koritu, poljski toaleti,
patrijarhalni mačizam, sujeverice i mitologizujuća svest). On u seoce dolazi sa
zadatkom da podučava četvrtake brata
(palog na popravni ispit) i sestru
osnovama engleskog jezika. Miloš i Biljana Mojsilović neobični su
blizanci, siročići na pragu puberteta koje odgaja njihova baka po ocu, Grozda.
Kroz personalnu naraciju izrazito usporenog tempa, mahom linearnu uz sporadične
retrospektivne istupe, pratimo kako se neimenovani profesor, trudeći se da
savesno obavi svoju prosvetnu misiju, neminovno sukobljava sa svetonazorom seoske
drugosti. I dok profesor ,,hamletovski“ preispituje percipirano, istodobno i
sebe kroz doživljeno, trudeći se da pronađe racionalno uporište a uz to libeći
se neposrednog delanja, oko njega i okrnjene porodice gradativno se akumuliraju
atmosfera tajanstva i nadnaravnih sugestija
vezanih ponajpre za misterioznu figuru preminulog oca Miloša i Bilje,
(ezoteričnog) slikara i ilustratora Mihajla
koja će svoje frenetično finale dostići u završnoj sceni romana. Da li
su profesorovi doživljaji rezultat podrhtavanja svesti ili se nadnaravno
nedvosmisleno objavljuje? Zašto Špajani zaziru i od samog pomena na porodicu
Mojsilović? Postoji li crni
čovek i šta se zatajuje oko izvora Zavòdnik? Da li je Mihajlo zaista
mrtav i može li se nazad iz onostranog? U kakvoj relaciji stoje potencijalne
natprirodne manifestacije sa Mojsilovićima? Kome naposletku, ako ikome, možemo
verovati?
Ognjanović nije
bogomdani stilista, budući da ponekad humorni odmaci mogu pokvariti
,,adrenalinski ugođaj“ raspleta, određeni izrazi i sentence mogu nam disonantno
zazvučati (bez obzira na eventualne ograde koje proističu iz prirode prvog lica
naracije), učestala profesorova sklonost ka rekapitulacijama i kolebanjima pred
svakim, makar i najefemernijim činom može nam se katkad učiniti redundantnom,
dok pojedine dileme prirodno proističu iz prikazanih situacija pa nema potrebe
da ih junak prenaglašava dopunskim objašnjavanjem. Međutim, u finalnom saldu,
ocenjujemo da autor vešto rukovodi pripovedanjem i da se variranjem
pronicljivih narativnih opservacija, bilo lirsko-deskriptivnih, filozofskih,
sentencionalnih, bilo autoironijskih, crnohumornih, sarkastičnih, neupitno
ostvaruje kvalitativna prevaga.
Ambijentacija
odumirućeg sela jugo-istočne tranzitivne Srbije veoma je plastično, maltene
fotografski konkretno uprizorena u romanu: polusrušene kuće, staro groblje u
samom centru nastambe, senovite šume koje uokviruju ovu ruralnu zabit jedva
elektrifikovanu, izvor Zavòdnik i obližnje pećine o kojima kolaju lokalne
legende. Time ne samo da je fabula utemeljena na autentično ovdašnjem
mizanscenu odakle efektivno crpi jezovite resurse, već zadati hronotop i
konvencije žanra Ognjanoviću istodobno omogućavaju da kritički pojmi sve
paradoksalnosti života u 21-vekovnoj Srbiji, i tako transcendira žanrovske
limite. Zavodnik je, stoga, istodobno i socijalni roman kome je
horor ,,odskočna daska“ putem koje se veoma precizno dijagnostifikuje propast
jednog društva, i to ne samo njegovog ruralnog pola, već, nažalost, i onog
urbanog, delo u kome se problemski sagledava tranzitivno-civilizacijski
ćor-sokak, sučeljavaju dihotomni svetonazori i nastoje preispitati značajke
kolektivnih i individualnih identiteta. Ukrštanje savremenog i patrijarhalnog,
racionalno-prosvetiteljskog i mitsko-paganskog, zdravorazumskog i sujevernog,
te artificijelnog i prirodnog pogleda na svet ne rezultuje nikakvim spasonosnim
rešenjem društvo je podjednako trulo i
sa lica i sa naličja. (Dodajmo da se na taj način otvaraju, možda i nesvesne,
ali svakako asocijativno-literarne veze sa domaćim delima s početka prošloga
veka koja tematizuju problem obeskorenjenog intelektualca, odnosno tadašnje
tranzitivne dileme i urbanizujuće trendove, kao što je primera radi
Milićevićevo Bespuće.) Glavni junak-narator, koji se (i koga) u romanu
isključivo profesionalno legitimiše, potpuno je svestan patologije obrazovnog,
ujedno i celokupnog društvenog poretka čiji je reprezent (obesmišljenost
akademske prakse i urušavanje školstva, kupovina diploma, partijski nepotizam,
nepostojanje odgovarajućih službi socijalne i zdravstvene zaštite, šovinizam), ali nam daje prostora da uočimo i truseve
sopstvenog identiteta (porodičnog: razmišljanja o ocu; vokacijskog: rad na
fakultetu). Duboko je simptomatično, međutim, što
kada pokuša da ispuni svoju dubinsku pedagošku misiju (dela li profesor
zbilja?), protagonista doživljava ,,prosvetni“ krah. Ukoliko njegov poraz
uzmemo za metonimiju kapitulacije urbanog i društvenog, dolazimo do sasvim nove
dimenzije horora u Zavodniku. Socio-tendencija ka vaskrsu primitivnog,
to je, zapravo, ono najstrašnije što se javlja u čitalačkoj svesti kao
reperkusija Ognjanovićevog narativa. Utoliko je značajnija predtekstualna
metafikcionalna konvencija kojom se autor ograđuje od potencijalnih sličnosti
sa stvarnim likovima, događajima, mestima i institucijama, jer, zaista, teško
nama ukoliko/zato što postoje prototipske podudarnosti.
Profesor
kao figura urbanog intelektualca
indikativno je što njegovo ime ne saznajemo čak ni prilikom upoznavanja
i komuniciranja sa drugim ljudima ujedno
je i prevashodna ,,narativna optika“ kojom upoznajemo seosku drugost, jedina
pripovedačka i najdominantnnija fokalizatorska instanca. On se, međutim, nalazi
u paradoksalnoj poziciji: sa jedne strane, gnoseološki je skrajnut, jer je kao
potencijalno povlašćeni nosilac znanja neko ko u samopodrazumevano
inferiornijoj intelektualnoj klimi, ne uspeva da nametne svoj kulturni
autoritet, pa mu se na taj način izvlači identitetski oslonac. Legitimno bi
bilo postaviti pitanje mogućnosti identifikacije sa naratorom pri tome prvenstveno mislimo na profesorovu
,,napast racionalizma“, kao i težnju da druge (narcisoidno) prilagođava sebi i
sopstvenoj percepciji stvarnosti. (Nije li, u tom smislu, svako podučavanje,
ako nije pojmljeno kao dvosmerna relacija, istodobno i neka vrsta nasilja,
budući da implicira tendenciju nametanja sopstvenog autoriteta kojim se drugi
saobražava nama?) Ostali dominantni junaci u Zavodniku slojeviti su,
takođe, a njihovi konflikti sa
profesorom istinski oživljeni i naprosto iziskuju simpatetički angažman
čitaoca. Naravno, svako iole produbljenije tumačenje
moralo bi da uključi Miloša i Grozdu u dalje preispitivanje hijerarhija moći i
,,autoritativnog dirigovanja“, kao i da sameri likove Mihajla i profesora i
njihova životna opredeljenja, ali je ovom prilikom sasvim dovoljno upozoriti
čitaoce prema narečenim račvajućim interpretativnim stazama.
Odgovore
na istaknute dileme i pitanja možda možete dobiti ako se prepustite
podsticajnom, višesmislenom, zavodljivom narativu Zavodnika...
Нема коментара:
Постави коментар