Kada
sam, krajem juna 2014. godine, imao promociju ZAVODNIKA u Negotinu, iskoristio
sam priliku za boravak u tom kraju da, kao i obično kad se tamo zateknem,
obiđem slikovite lokalite u bližoj i daljoj okolini tog grada u Istočnoj
Srbiji.
Moj
domaćin je i ovog puta bio Siniša, s
čijim sam drugarima iz negotinskog planinarskog društva overio planinu Tupižnicu (blizu Knjaževca) – o čemu slikoviti
izveštaj imate OVDE.
Uspon
na ovu planinu nije nas umorio, dapače! Već narednog dana smo Siniša, njegova
drugarica Ivana i ja autom krenuli, na moju inicijativu, u potragu za
starinskim, slikovitim lokacijama kakvih barem ne manjka u tom kraju.
O
arheološkim nalazištima, starostavnim zidinama i tvrđavama – neki drugi put.
Ovog puta predstavljam, više slikom nego rečju, neverovatno hororičnu lokaciju
Etno-sela "Kapetan Mišin breg",
nezvanično znanog još i kao "Žikingrad".
Zašto
bi ovo trebalo da vas zanima? Pa, pre svega zato što se, na moje zaprepašćenje,
ispostavilo da je većina etno-ukrasa (drvenih i kamenih kipova, skulptura i srodnih
tvorevina) zapravo izrazito hororične
prirode!
Glave
izbuljenih stvorova, kao iz Kulta Dagona, razjapljenih usta, nekad u pretećem
režanju, nekad u stravičnom urliku, kipovi sa antropomorfnim i teratomorfnim
čudima i još mnogo toga zločesto-zlokobnog skrivalo se u tom naoko vedrom
mestu.
Time
se i ovde, kao i u mom romanu ZAVODNIK, razotkrila tama folklornih, paganskih
atavizama ispod površine ljupkog zelenila, drveća i cveća, rustikalnih koliba,
ognjišta i ambara.
Simpatični
mostići, lepo ukrašeni izvori, venjaci i vidikovci, a u njihovoj senci: ale i
bauci, čudovišta i vragovi, crni ljudi i zavodnici…
Ukratko,
mesto koje iz aviona izgleda kao park i raj na zemlji, u krupnom planu,
izbliza, pokazuje i svoje mračnije lice, i kao takvo predstavlja savršenu
zaleđinu za ovu ZAVODNIKOVU foto-sesiju.
Baš
kao i u ZAVODNIKU, tako i na ovom mestu, u ovim fotkama, možete videti
nagoveštaje onoga do čega mi je naročito bilo stalo u romanu: horor usred bela dana, strava pod suncem,
užas u letu i zelenilu, jeza usred bujanja i rasta.
Sve
fotke načinio sam ja, pa je stoga copyright zadržan za © Cult of Ghoul Inc. Klikni na svaku da je vidiš veću i detaljniju.
Da ne
ostane sve samo na slikama (iako one dovoljno govore za sebe), evo i malo
zvaničnih podataka o ovoj lokaciji, pa ako se zateknete usput svakako vam
preporučujem da je i sami, naživo posetite i nadahnete se njenim prijatnim
senkama.
One vrebaju i usred prijatnog, sunčanog letnjeg dana, a kamoli tek u
rano proleće ili kasnu jesen, pod tmurnim nebom, kad je drveće golo…
U samom srcu Đerdapske
klisure i u središtu nacionalnog parka, 6 kilometara udaljen od Donjeg
Milanovca nalazi se čudesni etno-eko kompleks Kapetan Mišin breg.
Smešten je na uzvišenju sa kojeg se pruža
najlepši pogled na zalazak sunca u Đerdapu, pogled na Dunav i Donji Milanovac,
na mestu odakle je kapetan Miša pratio svoje brodove.
U okviru ovog zanimljivog
domaćinstva nalazi se Galerija pod otvorenim nebom "Čovek, drvo, voda" koja
predstavlja zbirku od 400 skulptura pravljenih od drveta koje vodama Dunava
stiže do obale.
Galeriju drže poznati
domaćini, porodica Stefanović (samouki umetnici) koji će vam ukoliko ste voljni
pomoći da se okušate u samostalnim umetničkim tehnikama. Galerija se prostire
na oko 7 ari, a drvene umetnine su stalna postavka!
Ova
poseta etno-parku, takođe, sadrži i jednu zabavnu meta-dimenziju. Naime,
čitaoci mog romana setiće se deonice na početku romana u kojoj kažem:
"Sunce je odavno zamaklo iza i senka se
pružila preko svega. Izašao sam u veliko dvorište. Tragovi krvi i perja
uklonjeni su koliko se to moglo; najviše ih je ostalo na panju, sada gurnutom u
stranu. Stao sam pred stari ambar, zidova od debelih tamnosmeđih dasaka.
Drvena konstrukcija počiva na masivnim komadima
kamena, izdignuta bar pola metra od tla. Do vrata vode drvene stube. Ispod
ambara mrak je već progutao nabacane krupne cepanice.
Dve potporne grede drže veliku nadstrešnicu a ispod
trune starinska zaprega, očigledno godinama nekorišćena. Verovatno je tako od
smrti Grozdinog muža, mada nisam imao predstavu kada se to desilo.
Sinulo mi je da bi neka etno-kafana mogla dati koju
paru za delove ovih starih kola, naročito za točkove. Sad su dobri jedino da
posluže kao zgodan ukras, dekorativni simbol "starine" i
"tradicije" u nekoj gostionici kraj puta kojim bruje bugarski i
turski kamioni.
Uostalom,
što su sela mrtvija, to kafane više insistiraju na "etno" prefiksu, a
svaka straćara kraj puta izdaje se za "restoran domaće kuhinje"...
Njima jedino mogu biti potrebne stare alatke i
drvena starudija što truli po selima poput ovog; znakovi presahlog života, sada
svedeni na dekoraciju ugostiteljskih objekata, u najboljem slučaju."
U duhu ovih reči valja osmotriti i promisliti i
slike koje ovde ekskluzivno nudim…