THE JINX: The Life and Deaths of Robert Durst (TV, 2015)

 **** 

 4 

       Uopšteno gledano, dobri filmovi (ali i druga narativna dela, pa tako i književna) mogu se podeliti u dve grupe: 1) oni koji imaju nešto da vam kažu, pa to i učine; i 2) oni koji vam "kažu" više stvari odjednom, tako da na kraju nemate "čistu" poruku. Zapazite da ovde govorim o dobrim film/knjigama, dakle – ne računam one koji nemaju ništa da vam kažu.

       Prva grupa može, ponekad, da bude OK: nije po sebi tragično i neizlečivo ako nam film naprosto pruži jednostavnu pričicu o borbi dobra i zla, ukoliko je ova prikazana na zabavan, spektakularan način (ROAD WARRIOR, DIE HARD itsl). Treba čoveku i malo zabave u ovom mračnom i hladnom univerzumu, valja se ponekad okrepiti i ponekom pričom o junacima (i zlikovcima) većim od života, o dobroti, hrabrosti, požrtvovanju, ljubavi (koja, naravno, pobeđuje SVE) itd. I to je za ljude.

       Ipak, meni su oduvek bili znatno draži filmovi posle kojih ne znam (ili bar ne smesta) šta da mislim. Vidim da se tu nešto krupno valja, ali – koja je poenta? Šta mi se s time (po)kazalo, i zašto baš tako? Ne znam. Imam jednu teoriju. Ali imam i drugu teoriju. A vidim i treći način tumačenja za koji film/knjiga takođe daje argumenata. Ima li uopšte krajnjeg "rešenja"? Teško je reći, čak i kad/ako dođem do najverovatnijeg, za mene.

       Daj hardovi ovoga sveta pružaju jednostavnu katarzu: odgledaš, odahneš na kraju posle svih akcija i zavrzlama i eksplozija a, kad krene špica, nasmeješ se i kažeš: WOW! THAT WAS SOMETHING! Kao kad siđeš sa vrteške, ili rolerkostera. Malo te promućkalo i vratilo nazad istog kakav si i bio. Reklo ti ono što si već znao.

       Ali, kao što rekoh, mom su srcu draži oni koji me, na kraju, navedu na reakciju: WHAT THE FUCK WAS THAT?! (ili, srpski: Šta reći a ne slagati?!) Zato su moji ljudi oduvek bili Kronenberg (1969-1999), Linč, Jodorovski, Tsukamoto, Hercog, a ne Hil, Kameron, Harlin, i tako ta bratija. Dakle, volim one sa čijih filmova ne izađem baš sasvim isti, koji mi pruže i neki ostatak, "višak" koji se ne da smesta uklopiti.

       Ovo što važi za igrane filmove, takođe važi i za dokumentarce. Većina dokumentarnih filmova ima neku agendu, i film je dobar ili loš u onoj meri u kojoj mi manje-više ubedljivo sprovede tu agendu, odnosno koliko me upozna s čovekom, događajem, slučajem, fenomenom kojeg je uzeo  za temu. Među njima su daleko ređi oni koji mi, ni nakon završene priče, nisu jasni, posle kojih i dalje NE ZNAM ŠTA DA MISLIM. A to je samo donekle rezultat toga što je, recimo, i slučaj o kojem govore nerešen, istraga je u potoku, kontroverze nisu raščišćene itsl. 

U najboljim dokumentarcima, međutim, WTF ugođaj proizvodi i etitjud reditelja, način izlaganja materije, ugao, pristup... Jedan od najboljih dokumentaraca koje sam ikada video (čista p*e*t*i*c*a na mojoj skali) jeste CAPTURING THE FRIEDMANS. Totalno ludačka priča čak i u prepričanom obliku, ali tek kad se zaroni u to i kad se sagledaju svi detalji – čovek stvarno ne zna šta da misli! Kao u pravoj umetnosti! Život piše romane!!!

       U principu sam nesklon tezi da je stvarnost fantastičnija od fikcije: po meni, stvarnost je najčešće banalnija od (dobre) proze ili filma, jadnija, fali joj zaokruženost, impakt, struktura, slojevitost... osim u retkim slučajevima koji se uče napamet! I to me, najzad, dovodi do serije u 6 epizoda pod naslovom JINX, u režiji Endrjua Jareckog (to se na američkom kaže Džareki; isto kao što se Jovanka Vuckovic u Kanadi i USA predstavlja kao Vukovik). A taj Jarecki je, nimalo slučajno, režirao i CAPTURING THE FRIEDMANS. Njegovo ime bilo je prelomni faktor koji me je pre mesec i po dana naveo da ovu seriju počnem da gledam iako sam imao nekih dvojbi oko toga da li me tema baš toliko zanima da bih overio 6 epizoda od po 40 minuta. Da li sam se pokajao? Da li papa sere u šumi? Da li Ghoul ocenu 4 daje svaki dan?!

       JINX ima iste kvalitete kao i FRIDMENI. To je WTF priča sa nizom neverovatnih detalja, o Robertu Durstu, bogatom nasledniku koji je još kao klinac od 7 godina video svoju majku kako se samoubija skokom sa zgrade. On uzraste u čudaka koga slabo zanima porodični biznis (pa imperiju ćale prepiše mlađem, "normalnom" bratu), i čija prva žena nestane pod misterioznim okolnostima nakon niza porodičnih svađa (leš nikad pronađen – vodi se kao "nestala"), a kad tužilac 20 godina kasnije reši da opet otvori tu istragu, potencijalni opasni svedok, bliska prijateljica našeg Dursta koja je možda znala nešto o "nestanku", bude pronađena upucana u glavu u svom stanu. Što reko Homer Simpson: How convenient! 

Potom Durst reši da se malo skloni od svega, i to tako što se maskira u ženu (!), pa glumeći da je nem(a), živi u iznajmljenom stančiću u nekoj ispizdini sve dok ubrzo njegovog suseda ne nađu raskomadanog i u nastavcima bačenog u reku u kesama za đubre... Niti je ovo sve od bitnih događaja, niti sam skicirao čak i najbitnije zabavne detalje – to vama prepuštam – ali dovoljno je reći da se ovo gleda kao najuzbudljivija krimi serija, vanredno napeta, suluda i nepredvidiva!

       Svaki dobar film, pa bio on i dokumentarac, barem za moj groš, zahteva harizmatičnu pojavu veću od života. Ako to već nije grdna zlokobna ruševina (kao u CROPSEY), ili misteriozni film (kao THE SHINING u ROOM 237), onda neka je barem filozof-ubica (kao PANZRAM) ili tinejdž-got vs. tata na redneci (kao u PARADISE LOST) ili, recimo, tata-pedofil koji u saradnji sa sinom siluje dečake (kao u FRIDMENIMA). U JINX-u je ta pojava, naravno, naš naslovni Robert Durst. Što reko Linč – THE MAN OF MYSTERY.

       Čovek je u mladosti i zrelom dobu izgledao umereno weird. Sad, kao mator, on izgleda skroz-naskroz creepy. Jednom rečju – magvamp! Ima nešto jezivo u tim crnim insekatskim očima, u tom bezizražajno ledenom licu, u tom hrapavom glasu, u hladnoj logici i smislu kojim zvuče i ne baš najrazumnije reči (i dela)... S jedne strane, izgleda kao čist filmski negativac. Rođeni brat Montija Bernsa (iz Simpsonovih). Šta kažete? Pa onda je slučaj rešen? On je ubica! Gde je tu misterija?

       Eh, stvari nisu tako jednostavne. Samo zato što čova izgleda kao zlikovac ne znači i da jeste. Za ovaj dokumentarac on je pristao da govori o sebi i svojim slučajevima, i kad ga čovek gleda i sluša – NE ZNA ŠTA DA MISLI! Da, priznajem, verovatnije je da jeste nego da nije kriv za te nestanke i smrti, ali šta, tačno, kako, da li baš...? Uostalom, ovo se ne svodi na whodunnit, jer je howdunnit daleko intrigantniji. Toliko je toga neverovatnog, iracionalnog, nelogičnog, apsurdnog... Nije to klasični proračunati zločinac, mastermajnd, Hanibal Lektor... Ne, ovo je čovek koji je s perikom i u suknji mesecima glumio mutavu ženu (!) i kojeg su, jednom prilikom, nakon opsežne potrage, slučajno uhvatili samo zato što je u nekoj radnji ukrao (šopliftovao) sendvič vredan 7 $! Ej, bogati naslednik! Pazi, boga ti!

       S druge strane, ovo je takođe čovek koji je ubio i raskomadao čoveka, i zbog toga odležao samo 9 meseci – zato što tužilac nije mogao da opovrgne njegovu tvrdnju da je ovoga ubio u samoodbrani! Da ne govorim sad o nizu drugih propusta u istragama oko sve tri smrti koje mu se, za sada, stavljaju na teret. Ili su američanski istražni organi daleko nekompetentniji nego što smo mislili, ili para stvarno vrti čak i tamo gde burgija neće... O, da li je to moguće?!

       Jarecki (izvinite, ali NE MOGU da ga zovem Džareki, pa nek se jebe; isto kao što ne priznajem ime Žodorovski: to Ž neka francuski Žabari sebi stave u sos sa puŽevima, za mene on ostaje Jodorovski), dakle, reditelj obogaćuje ovu seriju nizom intervjua sa svim bitnim akterima ovog slučaja, tužiocima, pajkanima, rođacima, prijateljima nestale žene: to povremeno obogati ponekom rekonstrukcijom prizora (sa glumcima), posetom autentičnim lokacijama itsl. ali, da se ne lažemo: apsolutna zvezda ovog serijala (iliti filma u trajanju od 4 sata) jeste matori Durst. 

Taj čovek kad se pojavi u kadru prosto – dominira. Fascinantno je gledati ga kao neko od onih monstruoznih čuda iz velikih mračnih dubina koja povremeno slučajno ribari uhvate u mreže, i onda zuriš, i nisi načisto: dal je riba, dal je rak, dal je meduza, hobotnica, šta koj đavo WTF?!

       Da ne govorim o čičinoj (iracionalnoj?) sklonosti da mrmlja sebi u brk onda kad misli da ga ne slušaju – sa prikačenim buba-mikrofonom. A ovo će, možda, na kraju i da ga dokusuri, jer to što je izbrbljao u poslednjoj epizodi, kad je nakon snimanja otišao u WC nakon jedne ozbiljne konfrontacije sa novim dokazom protiv njega – dovelo je do njegovog hapšenja! Da, u prošlu subotu je Durst (ponovo!) uhapšen, a u nedelju je prikazana poslednja epizoda, sa zaista spektakularnom kulminacijom za koju mnogi već sada kazuju da će ući u sve anale istorije televizije!  

       Za ovo su vezane i brojne dileme: da li je to što je kazao upotrebljivo na sudu? Koliko je to što je kazao uopšte decidirano jasno i nedvosmisleno? Koliko dugo su filmmejkeri sedeli na tom audio zapisu (intervju je snimljen 2013.) i da li su/kada su ga prosledili policiji? Slično važi i za pitanje jednog koverta sa Durstovim rukopisom koji bi takođe mogao da mu dođe glave...  

       Pitanja je mnogo a ja nisam pravnik da bih ulazio u te finese; ne znam ni za moral šta da vam kažem, ali čak i ako je Jarecki bio pomalo Pederecki ne samo prema Durstu, kojega je nasankao da se razotkrije (ALI, DA LI JE, ZAISTA?!), nego i prema policiji, zarad uspeha svoje TV serije i uopšte sopstvene promocije, jedno je sigurno: The Jinx: The Life and Deaths of Robert Durst je prokleto uzbudljiva, znakovita, slojevita, vrhunski napravljena serija uporediva sa samim vrhom današnje produkcije i ima moj nepodeljeni Pečat Preporuke! Da, moglo bi se čak reći, ako ste voleli TRUE DETECTIVE, sigurno ćete voleti i The Jinx! Tim pre što kraj ovde nije "Evo vam govno u facu, jebo vas Žuti Kralj, suckers, ahahahaha, The Light is Winning!" nego umesto tako nečega dobijamo jedan lepi, mračni, da se smrzneš WHAT THE FUCK!

       PS: Inače, Jarecki je 2010. snimio igrani film ALL GOOD THINGS prema ovom istom slučaju (sa neznatno promenjenim imenima i detaljima). Taj film je mlak i slabunjav (2+ po mojoj tarifi), ali ako se primite na ovu seriju, može se i to pogledati, zato što u njemu on spekuliše nešto što u seriji nije smeo da prikaže, jer radi se o ozbiljnim stvarima iz sfere nagađanja, za koje nema dokaze), naime o tome KO je, možda, zaista, ubio Durstovu ex-prijateljicu i potencijalnu svedokinju, kao i kakvu je ulogu ona, možda, imala u ranijem Durstovom zločinu, tj. "nestanku" njegove žene.  

       Rajan Gusan igra Dursta na svoj uobičajeni mlaki njanjavi način, što je jedva nekako podnošljivo u deonicama vezanim za njegovu mladost, ali kad dođe trenutak da zaigra Dursta u starosti, pa još pod jednom od najgorih i najneuverljivijih old age šminki koje sam ikada video u ozbiljnom filmu – e, tek onda ćete videti ilustraciju moje tvrdnje da je ponekad stvarni život daleko luđi od fikcije a stvarni zlikovac bolji, filmičniji od glumca koji ga igra.  

       Jer, pravi pravcati Durst je harizmatično fascinantni one-of-a-kind larger-than-life Tatko Na Glumci (ili je ipak samo BAKSUZ, sa retkom nesrećom da uvek bude na pogrešnom mestu, kao žrtva slučajnosti i okolnosti?). Gusan je, pak, samo loš glumac pod lošom šminkom koji NIŠTA upečatljivo nije uradio s tako mesnatom ulogom. Zato Ghoul savetuje: kupus (igrani film) gledaj – meso (JINX dokumentarac) vadi!