HAARP I DRUGE PRIČE O TEORIJAMA ZAVERE – prikaz

  

            Četiri meseca otkako sam počeo da pišem ovaj prikaz (odmah po završenom čitanju, u decembru), i sedam meseci od izlaska knjige (u oktobru, za Sajam knjiga), krajnje je vreme da obznanim prvi deo osvrta na najnoviju Skrobonjinu tematsku antologiju – ovog puta posvećenu teorijama zavere. Možda je i bolje što je toliko vremena prošlo jer će rivju sigurno biti kraći sad kad me je donekle prošla inicijalna emocija.

            Ukratko rečeno, HAARP manje zadovoljava od prethodne, U ZNAKU VAMPIRA. Osim što su priče – u proseku – nešto slabije nadahnute i realizovane (o tome, konkretnije, ispod, kad se pozabavim svakom ponaosob), moja generalna zamerka jeste da ova antologija pokazuje zaprepašćujuće odsustvo političke i društvene svesti kod domaćih pisaca fantastike, slipstrima i mejnstrima – barem kod onih uvrštenih ovde, odnosno onih koji su uopšte seli da napišu nešto na zadatu temu. Uprkos solidnom utemeljenju u ovom narodu, teorije zavere nisu se pokazale bogzna kako inspirativnim za pisce, što znači bar dve stvari: 1) da su domaći pisci uglavnom odrođeni od svog naroda, i 2) da je običan puk daleko maštovitiji u kreiranju i interpretaciji teorija zavere od onih koji se, nominalno, bave imaginacijom i fantazijom! Iz'em ti ja te pisce, "maštare" i "vilozove", kad ih i po mašti i po rečitosti i po sočnosti i po zabavnosti šije svaki prosečan frizer ili taksista!

            Tretman potentne tematike, onako kako se vidi u HAARPU, neočekivano često je jalov, mlitav, kilav, bedast, mlakonjav, idejno isprazan, nedomišljen, prvoloptaški, predvidiv i plitak – onde ge nije usiljen, odnosno veštački nalepljen na priču koja sa zaverama nema nikakve veze. Ne samo što je izbor zavera banalan i prečesto vrlo slabo povezan sa ovdašnjim ambijentom, nego i onde gde takva veza postoji, od nje uglavnom nije nešto zaista prodorno načinjeno. U takvim slučajevima uglavnom se bičuju mrtvi konji: Tito, Jugoslavija, itsl. Iako mi sada živimo u APSURDISTANU u kojem su granice između NJUZ.NETA i B92.NETA definitivno izbrisane, 

u kojem na vlasti imamo KLOVNOVE neuporedive čak i sa karikaturama koje su nam sudbinama upravljale u 1990-im (ej, alo: šolja kafe prizemljila avion predsednika države koji citira Tarabiće Kinezima a ide u posetu Papi čiji je Vatikan pre samo 10 godina nazivao Sataninim gnezdom!), iako imamo situaciju koja je fantastična, hororična, neverovatna, groteskna na svim nivoima tako da bi fantastika i horor trebalo da budu najidealniji diskursi za njeno realističko (sic!) oslikavanje – skoro ništa od toga se ne odražava u ovim pričama. 

Našim autorima su aktuelnija impotentna nagvaždanja o Sarajevskom atentatu, Titovim ljubavnicama, fuzbalskim derbijima u SFRJ i o Merilin Monro (!) negoli zavere koje se direktno dotiču ovog ludila u kojem smo danas. Mislim, šta uopšte reći o piscima kojima je atentat na Kenedija daleko "bliži" i inspirativniji od atentata na Đinđića!? Ovdašnje spisateljice radije prebiru po aferama Merilin Monro umesto da se bave, recimo, zaverom o smrti ovdašnje "Merlinke". 

Gde je Krilato dete? Da li je Arkan živ? Gde su laboratorije koje su proizvele Palmu i Vulina? Ko upravlja Haškim Tribunalom? Gde su tajne Žute Kuće? Kolika je Težina lanaca? Koje sublimirane poruke nose "rijaliti programi"? Ko su tajni sponzori Dragičinog fonda? Da li je Vuk Drašković, kad su ono pokušali atentat na njega na auto-putu, kamionom, tokom vožnje slušao Šemsu? Ko je isprao mozak Radikalu i od njega preko noći napravio Evropejca?... Takvo bogatstvo materijala, u dnevnim novinama, na TV-u, svuda oko nas, a oni prežvakavaju neke bljuvotine o HAARP-u, Ljudima-Gušterima i JFK-u!

            Da budem jasan: ne kažem da ova proza nužno mora da bude eksplicitno angažovana, niti da odražava, preslikava i prepisuje apsurde naših današnjih neživota u duhu "Resavske škole", direktno iz novina; ali kažem da bi proza kojoj je zadata tematika teorija zavere prosto morala, iz razloga relevantnosti ako već ne elementarnog dobrog ukusa, da bar nekako, indirektno, stavi do znanja čitaocu da autor ne živi s glavom zabijenom u svom anusu, ili u pesku, ili u debeloj knjizi, već da deli isti ovaj (ne)kulturni prostor, da na svojoj koži oseća SRBIJU DANAS. 

Umesto toga, čitajući ovu zbirku neki neupućeni čitalac mogao bi da u glavi sastavi foto-robot prosečnog kontributora ove zbirke kao gospodina (ili gospođe) srednjih godina u kućnom mantilu, sa monoklom, koji pućka lulu i pijucka viski dok sedi u debeloj fotelji i gleda kroz prozor svog bogatog stana dole, daleko, daleko dole, na panoramu svetala velegrada, i uzgred u svoj laptop kucka nešto iz pete-šeste ruke što je čuo o teorijama zavere od svog taksiste poslednji put kad se tako vozio do nekog partija.

            OK, ima izuzetaka, postoje ovde i dobre priče, vredne pažnje i čitanja; ovo gore je moja generalna impresija, a evo dole nešto malo konkretnijih osvrta. Ne zamerite što nisu detaljniji, ali koliko sam plaćen (ili, tačnije, koliko sam inspirisan ovom prozom!) – i ovo je mnogo! Dakle, idemo, po redosledu kojim su u knjizi, od velikih zvezda ka manjima. Ispod svakog naslova je moja ocena, u rasponu od 1 (bezvredno) preko 5 (osrednje okej: čitljivo ali zaboravljivo) do 10 (antologijski genijalno), osim znaka /// kod priča koje nisam ocenio zato što ih nisam ni mogao pročitati.

OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU OD ILJIČA RAMIREZA SANČEZA, Goran Gocić

4

Nefokusirana tirada, srećom – kratka, koja nabacuje nekoliko "zavera" vezanih za ove prostore (uključujući slučaj bockanja Monike Seleš), bez centralne zavere, ili teme, osim eksplicitno izrečenog naravoučenija da nisu ludaci oni koji ubijaju ili bar napadaju javne ličnosti: ludaci svoje ludilo izbacuju na članove familije, a atentatori i asasini nisu ludi nego iskorišćeni od strane – ko zna koga. Čitljivo je to, umereno zabavno, ali previše "rambling", što bi reko naš narod. Ipak, OK za jednu početničku priču (našem prošlogodišnjem NIN-ovcu je ovo, ako se ne varam, prva objavljena kratka priča).

ONI, Jelica Greganović

3+

Lepo napisano, "književno", što bi se reklo, ali džaba kad je to sve krajnje nategnuto i isprazno: opisuje se krasnopisom crnomanjasta devojčica usvojena u arijevski plavu familiju čiji sinovi stradaju u Hitlerovoj vojsci, i njen osećaj nepripadanja, paranoje da joj neki nedefinisani ONI rade o glavi, koji traje i posle rata... I šta onda s tim? I gde je tu zavera? Nema. Ali, oh, da li sam pomenuo da je ovo lepo pisano?

ATENTAT KOJI SE NIJE DOGODIO, Filip David

4-

U alternativnoj stvarnosti u kojoj se sarajevski atentat nije dogodio (doušnici sve najavili, Gavrilo i kompanija uhapšeni već na bosanskoj granici kad su ulazili iz Zlesrbije...) nekakav austrougarski bezbednjak mučen je košmarima u kojima se istorija kakvu znamo (sa ubijenim carom, ratom itd) ipak jeste desila. I šta s tim? Ništa. Lepo napisano ali bez jače poente, osim implikacije da bismo valjda živeli u daleko boljem svetu da nije bilo tog atentata niti rata, a naročito da nije bilo Srba. Ovogodišnji NIN-ovac, Filip David, predvidivo se ubedljivo, da ne kažem komotno snašao u austrougarskim čizmama, i nadasve uverljivo – neko bi rekao, kao iz svoje duše – izlio gnev i osudu na "najočevidniji primer terorizma", na tu "bolesnu decu" koju su zloupotrebili velikosrpski zlikovci pod okriljem Rusije "koja iz daljine posmatra šta se radi" itd. Dakle, i estetski i idejno upitna, nedokuvana, šupljikava pričica. Ali hej, šta si zin'o, ipak je to NINO!

KARANTIN, Darko Tuševljaković

5-

Utiče kritika! Šta god neki mislili o mojim dosadašnjim šibanjima Tuševljakovićevog pera (detaljno obavljenim ovde na blogu – ko se kasno uključio, neka pretraži, neće se pokajati!) jedno je sigurno: dali su rezultat! A to je da se ovaj pisac solidnog talenta donekle izlečio od dečjih bolesti koje sam mu ranije zamerao (smešno-nabudžena poređenja i metafore, patetika, ružičasta proza itd). Naravno, kao i većina njegovih priča, i ova je na šablonu "boy meets girl" – ovog puta girl je stjuardesa koja mrtva ozbiljna veruje u neke nebuloze o krljuštavim vladarima iz senke (i nejasno je kako naš naizgled razumni protagonista guta te njene nebuloze, pa neka je još toliko puta sexy ta stjuardesa!). I naravno, tu je još jedan čest motiv kod Tuševljakovića: ljubomora. Naš junak počinje da sumnja u svoju –desu, i krene da je stalkuje na aerodromu, a na kraju proguta i priču o tajanstvenom liku koji je završio u karantinu na aerodromu, koji je možda upravo taj Reptil o kojem je cura nagvaždala. I onda se on potrudi da završi na istom mestu, i... tako. Sapunica, ali za promenu pitka, mada i dalje plitka i sa bezveznim krajem. Ipak, u odnosu na ranije radove, ovo je značajan napredak za Tuševljakovića!

GDO JE VUBIL KNDJA, Ilija Bakić

7-

Od Ilije sam očekivao mnogo više (pametnije, dublje, provokativnije, crnje...) od ove nesumnjivo vrlo duhovite i zabavne zajebancije na račun druga Tita (glavnog junaka) i njegovog satirskog jebačkog nagona. Drug Tića je ovde u ulozi špijuna sa zadatkom da otkrije Ko je ubio Kenedija (KNDJA iz naslova). Tu su i Rotšildi, i Papa, i Rusi, i ko sve ne, ali sve je to samo jedna vanredno zabavna i duhovita sprdačina. Znam da Bakić može više, pa sam zato blago razočaran, ali i njegov solidni-okej nivo je uglavnom nedostižan većini ovdašnjih mu kolega, pa zato, recimo da je ova čaša više nego polupuna.

HAARP U DRUGOM SVETU, Ivan Vukadinović

4

Naslov je spojlovao twist ove ionako plitke pričice koja deluje umereno-zabavno dok traje, tj. dok ne shvatimo da je samo fragment bez pravog raspleta ili poente. Jeste, ovo je odlomak iz romana, privju pomalo nefer plasiran kao zasebna priča iako ovo samo za sebe ne može da stoji – tj. može, eno ga u knjizi, ali nije zaokruženo.

KIKIMORA SPAVA U MOM DŽEPU, Branka Selaković Milošević

///

Apsolutno nečitljivo. Pošto nisam uspeo da se probijem kroz ovo, nema ni ocene. Ali za DŽ, *ovo* čitati, nema šanse. Život je prekratak!

OČI BOJE MUDROSTI I NADE, Ivan Lutz

5-

Dobro napisano ali ideja/koncept iza ove u suštini anahrono hipijevsko-wiccanske ili tako neke drvogrleće (tree-huggerske) storije toliko je duboko upitan i neuverljiv na svim nivoima da to potkopava tekst koji, inače, ima nekoliko upečatljivih slika smeštenih u džunglu.

BEZ OBZORJA, Miljan Marković

///

I ova pulp-priča me izgubila već na početku opštim etitjudom kao i konkretnim znacima amaterizma i mačizma u opisu jednog ženskog lika: "vitka je i zgodna", "pored idealne konstitucije i veoma lepa", "šorts ističe njenu pozadinu onako kako valja" itd. Za 10 strana ovako prozaičnih fraza još bih i stisnuo zube, ali čitavih 30 strana ovoga? Nema šanse.

SVET KAO VOLJA I ZAVERA, Vasa Pavković

2

Sve se menja, samo Vasa Pavković ostaje isti, tj. meni savršeno, apsolutno nečitljiv! Pomisliće neko da imam nešto protiv čoveka (a nemam), ali neka taj neko prvo pokuša da pročita ovaj njegov tekst a onda da čujem šta je lepo našao u njemu? Ja – ništa. Takođe, lost me at hello već prvom rečenicom: "Uh, kako je bilo lepo smejati se teorijama zavere, dok se nekoliko najtrivijalnijih zavera nisu potvrdile." Ovakav gaf (ispravno je: "...nije potvrdilo") možda je oprostiv nekome od početnika i mlađarije u ovoj knjizi, ali Vasi (i nepostojećem lektoru) – ne.

NAJLEPŠA, KRAJ PRIČE?, Mirjana Marinšek Nikolić

///

Ne, ne, ne, ne, neeeeeeee... Umesto mojih komentara, citati iz priče:

"Zašto je Merlin izvršila (samo)ubistvo? Bio je mrak."

"Oko deset uveče, u holu hotela (ili možda na prijavnici, ili u njenoj vili?) obično nema gostiju"

"Ah, Merlin,' nasmešio se on značajno, 'Sve je u kretanju unazad, obrtanju niza redosleda uzroka i posledica."

(samo)ubistvo!!!

NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE, Dejan Ognjanović

XXX

Divna novela. Uživao sam pišući je. Sigurno ćete i vi čitajući je.

Uzgred, u uvodnom tekstu koji je sastavio priređivač, stoji podatak da sam ja navodno "doktorirao disertacijom o H. F. Lavkraftu". Ovo, kao što znate, nije istina (moj doktorat bavi se poetikom horora, od gotika do današnjih dana – eno vam ga u upravo izašloj knjizi POETIKA HORORA!) – ali ko zna, možda se ovde ipak ne radi o nepažnji urednika/izdavača, nego o meta-tekstualnom poigravanju činjenicama, u duhu onoga što sam ja radio u toj noveli, koristeći stvarne likove i događaje? Tako se i čitava ova antologija pomera u alternativnu stvarnost u kojoj sam ja zaista doktorirao na HPL-u i gde stvarno postoji i TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE NEKRONOMIKONA.

BALAMSKA AVET, Đorđe Bajić

///

Ja ovo ne mogu da čitam. A na prelistavanje i preskok vidim tu sve ono što mi Bajićeve pokušaje pisanja oduvek čini totalno nesvarljivim.

POSLEDNJA ŽELJA, Zoran Pešić Sigma

5

Solidna priča o tome šta bi bilo kad bi ljudima naprasno počele da se ispunjavaju sve želje, nasilno i neubedljivo gurnuta u SF bez ikakve potrebe (žanr, inače, nije uslov u ovoj splistrim antologiji). Osim što joj je poenta krajnje predvidiva (šta bi bilo kad bi svako mogao da materijalizuje svoje želje tipa "da komšiji crkne krava") – ova priča nema ni najmanju naznaku bilo kakve zavere, pa mi nije jasno kako je upala u ovu zbirku (bez obzira što je, nevezano za temu, jedna od boljih u njoj). Inače, u Skrobonjinom uvodu Sigma je proglašen za "direktora Kulturnog Centra niš" (sic!): dakle, "niš" malim slovom je typo, a ime institucije (koja se zapravo zove Niški Kulturni Centar, aka NKC) je greška. Sigma nije direktor NKC-a, niti je to ikada bio. Mada, u nekoj paralelnoj stvarnosti... možda...

PROGRAM, Nataša Milić

4

Službenica u Ministarstvu i ne sanja da joj se možda sprema otkaz; a onda nasluti da se sprema nekakav spisak za otpuštanje – i to mu je ta "zavera" o kojoj se ovde radi. Rasplet je homofobični "how convenient". Usiljeno, iskonstruisano a besciljno.

---NASTAVIĆE SE: KRAJ U SLEDEĆEM BROJU---