Dakle,
kao što već znate, ove godine je napokon ostvaren pakleni plan koji kujem još
od mog 2. ili 3. boravka na Grosmanu (znači, više od 5 godina unazad) – da tamo
privedem svog omiljenog novijeg reditelja, Ričarda
Stenlija, kao gosta. Zašto baš njega, pita se neko. To može da se pita samo
onaj ko nije gledao (bar ne pažljivo) njegove kako igrane tako i dokumentarne
filmove. Jer, onaj ko jeste, jasno mu je da u poslednjih četvrt veka ne postoji
nijedan debitat u horor žanru koji je doneo više svežine, kvaliteta,
subverzije, ludila, pameti i autentičnog mraka u ovaj žanr, i to dosledno,
iznova i iznova, kroz najmanje dva remek-dela (sve ostalo što smo imali
zanimljivo od debija ostalo je, za sada, na po jednom masterpisu, kao npr. Aža, di Velz, Ložije, Spasojević itsl).
Njegovi kvaliteti očiti su u
onome što je napravio (a što nije mnogo: dva igrana dugometražna, nekoliko
kratkih, i nekoliko dužih dokumentarnih) a još i više u onome što mu nije bilo
dato da napravi. Genijalnost za horor ovog autora vidi se i u njegovim nesnimljenim scenarijima koji su prava
pravcata antologija "Deco, OVAKO horor treba da se radi!" Neki od
njih javno su dostupni na netu, na odličnom sajtu njemu posvećenom, OVDE.
Tu ćete, pored scenarija za snimljene masterpisove – Hardware i Dust
Devil – naći i uklete, u fijoci zarobljene Hardware 2: Ground Zero,
zatim The Great God Pan - A treatment, i najzad – njegovu izvornu
viziju toga kako je trebalo da izgleda The Island of Dr. Moreau (A screenplay by Richard
Stanley and Michael Herr, revised by Walon Green) pre nego što su ga zajebali Val Kilmer i ostali
prirodni elementi. Da, dobro ste primetili, DR MOROA mu je dopisivao i
dorađivao lično genije koji je napisao DIVLJU HORDU i SORCERERA!
Stenlijev uticaj na mene
davnašnji je i dubok. Sasvim slučajno (?) otkrio sam ga baš na svoj 18.
rođendan, na pragu najbitnije godine u mom životu. Da, njegov debi (u piratskom
izdanju, ali pristojan snimak – ne iz bioskopa, već sa videa) iznajmio sam iz
video kluba 30.01.1991. godine.
Smesta mi je bilo jasno da je ovde na delu opasan baja koji ima šta da pokaže i
ume to da izvede na memorabilan, pompezan, živopisan način. Pored mnogih drugih
stvari koje su mi tu imponovale (npr. obilata upotreba crvene boje; pustinja;
žestoki splater; LSD delirijum i rastakanje; sajberpank; apokalipsa; pesimizam...) Stenli
mi je prvi otkrio divotu zvanu MINISTRY – mitraljiranje iz "Stigmate" koje se čuje u
podužoj sekvenci pravljenja robo-skulpture smesta mi se zabilo u dušu i navelo
me da potražim ostale radove grupe koja će mi zadugo biti omiljena (uostalom,
bila je to godina u kojoj sam paralelno otkrivao i Bila Barouza i ekstazirao uz
"Just One Fix"...).
A kada sam, negde krajem
1993. takođe kod video pirata naleteo na DUST
DEVILA, ljubav je bilo kompletna: sumnje nije bilo, ovaj čovek nije one-hit
wonder nego autentični genije. To se
videlo čak i u skrnavoj verziji od samo 87 minuta koja je tada bila dostupna
(naravno, daleko je jasnije u Final Cutu, koji traje oko 108 min). Tog dana
zacementirao sam nameru da nadalje pobožno pratim sve što taj čovek krene da
radi. Avaj, nisam ni bio svestan, tada, da je to – to. Posle fijaska zvanog DR MORO, s kojeg su ga izbacili posle 3
dana pokušaja snimanja, on više nije snimio nijedan dugometražni igrani film.
Osećao sam gotovo fizički bol čitajući u tadašnjoj FANGORIJI detaljan intervju
s njim, u 2 dela, o tome šta se tačno desilo i zašto, i bio ozbiljno
deprimiran. Taj fijasko u srce me je ubo (i doživotno zacementirao moju mržnju
prema Valu Kilmeru, ex-zvezdici koji je tada bila notorni drkadžija u svakoj filmskoj ekipi a danas je samo poluzaboravljeni debeli gmaz).
Ubistvo Stenlijeve
karijere, sredinom 1990-ih, najveća je kataklizma koja je u poslednjim decenijama
zadesila horor žanr uopšte, to vam najozbiljnije tvrdim. Jer, to je mnogo više
od ubistva karijere jednog čoveka; to je ubistvo svih onih kvaliteta koji su
mogli i morali da se snažno ubrizgaju u žanr koji je u to vreme postajao kilav
i mlitav i koji je, bez Stenlija, krenuo jalovim, bezmudim, bezubim kursem
slešera (na tragu SCREAMa), FFF-a (na tragu BLAIR WITCHa), beslovesnih
rimejkova (na tragu DAWN OF THE DEAD i TCM) i površnog videospotovskog
omažiranja exploatacije 1970-ih, samo – bez zuba... Horor 21. veka bi sasvim
drugačije izgledao da je 1996. Stenliju bilo dopušteno da dovrši svoj thinking
man's splatter monster movie sa Brandom i Fairuzom Balk i Barabarom Stil; u to
nemam nikakve sumnje.
...Long story short, pratio
sam sve ovo vreme njegove intervjue, najave, projekte (od kojih neki ZAMALO da
se dese – pa ništa; i tako, godinama), čitao scenarije, i s najvećom radošću
dočekao da ga najzad i naživo upoznam i popričam.
Ni u najluđim snovima nisam
smeo da očekujem da ću na Grosmanu imati baš toliko obilate prilike da se
družim s njim. Prvo, neočekivana radost nastupila je već prve večeri festivala:
njegov dolazak u Ljutomer bio je najavljen za kasno uveče, i pretpostavljali
smo da će hteti u hotel, da se odmori (tog jutra je leteo iz Španije, sa nekog
drugog festivala). Umesto toga, došao je pravo u centar Ljutomera, oko ponoći –
u to vreme sedeo sam u nekom društvu na 1. spratu hotela preko puta Uda Kira i nešto malo mezetio uz vince, ali čim
me je šef festivala, Tomaž, pozvao da dočekamo Stenlija, istog časa sam
pozdravio i Uda i ostatak družine koja je tu večerala, i otišao u letnju baštu
ispred hotela Stela. Umesto "Oh,
tako sam umoran, ja bih u svoju sobu sada" Stenli je radije bio u fazonu
"OK, momci, ajde da sedimo i pijuckamo u toploj noći sve dok rujna zora ne
svane, dok vam ja pričam razne legende i lude istorijske činjenice o Katarima i
drugim sektama"... I tako je, doslovno, i bilo, sve dok negde oko 5h
upravo ja nisam bio taj koji je predložio da možda ne bi bilo loše malo i
odremati i regrupisati se za dan pred nama, a ostaviti nešto i za kasnije. Pa
tako i bi. A slično je bilo i naredne noći...
 |
Ali zato su te dve večeri
pružile priliku za stvarno unikatno iskustvo – živi nastup genijalnog Sajmona Bosvela, sa svojom pevačicom i
pratiljom, te sa Stenlijem u back vokalima (uglavnom su imali da ponavljaju
"This is what you want, this is what you get!"). Imajući u vidu
koliko duboko obožavam Bosvelove skorove, ovi mini-koncerti bili su uživanjcija
koju ni reči, pa ni slike, ne mogu sasvim da dočaraju – ali možda hoće video
snimci, ako se N. Bekvalac smiluje da mi ih dostavi pa da ih podelim s vama.
 |
Zajedno sa Stenlijem radio
sam i najavu pred projekciju THE MOTHER OF TOADS + THE OTHERWORLD, kao i priču
pred prikazivanje LOST SOULS (o MORO fijasku), gde je poprilično otvorio dušu
(na moje zapitkivanje), iako se to dešavalo pred samo 8 najvećih entuzijasta,
pošto su svi ostali bili masovno na trgu gde su se dešavale pompeznije i za masu zabavnije stvari.
Pošto je u javnim
razgovorima uglavnom ponavljao ili varirao stvari koje su mi bile poznate sa
extra materijala njegovih DVD-a (director's commentary, itsl) u privatno sam
ga, u diktafon, propitao naročito iscrpno o njegovim okultno-ezoteričnim
iskustvima i istraživanjima i verovanjima (o Katarima, o Crnoj Madoni, o
susretima sa sablastima itd), i tu je bilo raznih zabavnih otkrovenja i
anegdota. Za sada te audio fajlove neću javno da kačim jer treba da vidim šta
ću s njima, tj. da li će nekoga zanimati da printa te intervjue u zemlji ili
inostranstvu.
Poslednje večeri festivala
naročito sam se intenzivno zapio sa Stenlijem do duboko u noć – zapravo, on je
uglavnom izbegavao vino i preferirao Koka kolu, ali zaista! – i tom prilikom
smo popričali i o raznim privatnim stvarima, o njegovom odrastanju u J. Africi
(gde je bio usamljen i odbačen kao 'creepy kid'), i o njegovoj familiji (fucked
up in all kinds of ways), i o karijeri i njenom bolnom prekidu... O svemu ovome
pričao mi je krajnje otvoreno, kao da se odavno poznajemo; ne znam da li je
procenio da tako može sa mnom, ili ovako bez ograde govori sa svima...
Da sumiram sve te dane i
iskustva sa njim: mogao sam i naživo da se uverim u ono što se između redova
nazire u intervjuima i drugde – on je i dalje taj isti geek, taj 'creepy kid'
začaran hororom od najranijih dana koji nije zaista "odrastao" (tj.
što kaže pokojni deda Frojd, "nije prihvatio načelo realnosti"), i
dalje je grozno nepraktičan na razne načine, otvoreniji je i mnogo iskreniji
nego što se to u filmskom biznisu dopušta, a uz to ekscentričniji i neskloniji
kompromisima, što u spoju sa čvrstom kičmom i egom i sopstvenom vizijom svakako
nisu zaloge jedne stabilne karijere u današnjem sve bezličnijem, sve
bezdušnijem filmskom svetu gde ne neposlušnost i samosvojnost ne samo ne trpe
nego i brutalno odstranjuju.
Stenli je bio vanredno
srdačan i dobroćudan prema svima koji su hteli da im nešto potpiše, da se
slikaju i popričaju s njim, nigde ni traga zazora, umora, zbrzanosti – ne, uvek
totalna posvećenost i ljubaznost i osmeh, potpuno dečački otvoreno... Svakog
dana bi se obradovao mojom novom majicom; iskreno su mu se sviđali moji horor
motivi (Santa Sangre; Lavkraft; Exorcist...) pa čak i moja ZAVODNIK majica.
Pitao me je šta znači naslov i o čemu se radi u romanu; i naravno da je dobro
znao šta je "The Turn of the Screw", za razliku od Uda Kira, recimo,
koji je tu glumio veliku zvezdu velike kulture...
Stenli je lavina reči, ali
u njegovom slučaju to nije narcisoidno samoljubivo hvalisanje i brbljanje nego
veoma kvalitetno i lepo sročeno mudro štivo i tkivo od strane nekoga ko ima šta
da kaže, i to na lep i dramatičan način. Istina je da se vidi kako voli da
"drži banku" i da svesno gradi utisak odnosno prati reakcije publike,
ali uprkos tome veoma mu verujem kad mi kaže da se najbolje i najopuštenije
oseća na mestima gde ljudska noga nikad nije kročila ili barem gde nema
nikakvih tragova je ljudi uopšte bilo...
Sve u svemu, Stenli je bio
sve što sam zamišljao, želeo i hteo da bude; ovaj susret sa idolom NIJE bio
ikonoklastičan, naprotiv, samo je potvrdio i učvrstio ono što sam o njemu i do
sada mislio. Uprkos tome, ovaj izraz lica koji imam na donjoj fotografiji
uhvaćen je sasvim slučajno i ne treba da mislite da sam ga baš sve vreme, sva 4 dana u Ljutomeru, imao
na licu... Mada, hm, ko zna, damn, možda i jesam!
PS: Njegov frenetični i
gotovo nečitki potpis nije bio prikladan za moj srebrni flomaster na izdisaju
snaga, pa autogrami nisu ispali naročito spektakularni (a srebro se još slabije
vidi na skenovima), ali ipak, evo ih u njihovoj tajnoj gloriji, takvi kakvi
jesu.
Zahvaljujem Grosman
festivalu što me je najzad poslušao i doveo ovakve goste, kao i profi
fotografkinji festivala, Tini, koja je napravila većinu ovde okačenih fotki
(one na kojima piše "Boris" – napravio je – Boris!); one druge
napravili su Bekvalac i Bosvelova pratilja (ona je uhvatila ovaj crnobeli
momenat).
---U idućem nastavku: UDO, i drugi gosti