Dobitnik
Hudog mačka i glavna zvezda Grosmana 2015. godine, barem za mase, bio je Udo Kir. Kao što sam već objasnio u prethodnom
izveštaju, što se mene tiče, glavna zvezda i to ne samo ovogodišnjeg
Grosmana bio je Ričard Stenli. Zbog
toga sam gledao da svaki slobodan trenutak provedem u Stenlijevom društvu, pa
su ostali gosti stoga trpeli. Tako i Udo.
Da se
razumemo: ja za Uda imam beskrajno poštovanje zbog uloga Drakule i
Frankenštajna u Morisijevim filmovima, koje smatram antologijskim u najužem i
najozbiljnijem smislu: vrhunski kemp i dekonstrukcija tih likova nadasve
inteligentno i dosledno sprovedena (nebitno koliko je tu bilo pameti a koliko
instinkta – to su dosledno, duboko i pametno izvedene kritike ova dva klasična
lika, pa time i mnogo šire, samih temelja horora u kojima su ova dva
esencijalna dela: vidi POETIKU HORORA za elaboraciju). Pored toga, veoma ga volim
i zbog uloge bebe (i) Agea Krugera u fon Trirovom KRALJEVSTVU
– ali to je, otprilike, sve. Ostatak njegove bogate karijere, barem što se mene
i horora tiče, otpada na epizode u manje ili više vrednim filmovima, dok ono
što je radio izvan horora poštujem ali prema tome ne osećam neku naročitu
strast niti dubinsko zanimanje. Mislim, odlična mu je uloga u fon Trirovoj
MEDEJI, ali... šta s tim? O čemu bismo tu pričali? Fazbinder me ne zanima a
kamoli pak Van Sant... Tek me marginalno više zanimaju uloge (ili da kažem:
pojave?) u END OF DAYS ili BLADE.
U
nekoj drugoj konstelaciji snaga i zvezda, u nekoj sušnoj godini u kojoj bi Udo
bio zaista glavna (i jedina) zvezda festivala sigurno bih gledao da više budem
u njegovom društvu, i onda bih uradio i iscrpan intervju. Zapravo, ovo
poslednje sam mislio da obavim i ove godine, ali – na kraju sam odustao
shvativši nekoliko stvari.
1)
Koliko me malo zanima najveći deo njegove karijere.
2)
Koliko mnogo je odavno poznato o svemu vezanom za Drakulu i Frankenštajna, tj.
koliko malo toga novog, dosad neotkrivenog, imam da ga pitam o njima.
3) Da
ga zagrejanost alkoholom čini nezgodnim i napornim sagovornikom.
4) Da je Udo i sam sklon
ponavljanju stalno istih podataka, priča i anegdota, koje sam po ko zna koji
put čuo i na Master Classu.
5) Da
su njegovi odgovori uglavnom kratki i nedovoljno sadržajni za moj ukus.
Ove
poslednje dve stvari otkrio sam na njegovom "Master Classu" koji je
uglavnom sam vodio (uz formalnog "voditelja", Filipa, koji je samo
statirao na pozornici, kao uostalom i na celom festivalu) a ovu treću slutim
odavno, još otkad sam ga gledao u epizodi odličnog nemačkog serijala Durch die Nacht... gde su njega i još
jednog gosta kamere pratile tokom jedne večeri i noći njihovog cunjanja po
gradu, kafanama itd. OK, super je to što je on fun loving osoba, ali to ne znači da je i FUN imati ga oko sebe dok
se zabavlja ili pak intervjuisati ga tako zabavljenog.
Udo
se sigurno lepo proveo na Grosmanu, a kako i ne bi kad je imao "star
treatment": od prvog dana se zainteresovao za jednog člana G-tima, Marka
Mehtsuna (prepoznali se party animals!) i to je bilo toliko primetno i čak
pomalo naporno (naročito Marku) da su već krenule running jokes o tome kako ga
Udo saleće, i čim ovaj negde iščezne Udo samo zapitkuje "Where is
Marko?!" Nažalost, ove šale su prestale već drugog dana, ali ne znam da li
je u tome neku ulogu imala Markova cura fina po imenu Tina, ili šta je bilo.
Tome je svakako doprinelo i to što je Udo u međuvremenu otkrio šampanjac Revolution koji je imao premijeru na
ovom Grosmanu, i koji je (zasluženo, dodao bih!) dobio Hudog mačka za najbolje
vino ovog Grosmana. Time se nastavila tradicija da vino koje prvo dobije Gulov pečat preporuke (na obaveznoj
konzumaciji i evaluaciji) na kraju dobije i glavnu nagradu.
Udo
je bio umereno zabavan na tom Master Classu, a bio je dražestan i kada je
kasnije iste večeri, izvan plana, protokola i najave, zapeo da – onako dobro
zagrejan – izađe opet pred publiku koja je odgledala MESO ZA FRANKENŠTAJNA i
nastavi sa pričom, tiradom, zajebancijom i razgovorom s gledaocima. Ja sam bio
jedan od njih – naime, iskoristio sam priliku da ponovo pogledam ovaj meni
veoma drag film na velikom platnu, iako sam ga već gledao, i to sa 35mm trake,
pre nekih 15-ak godina u Beogradu, na Festivalu autorskog filma, kada je Morisi
bio gost. Štaviše, sedeo sam ovog puta u prvom redu, i prvi sam postavio
pitanje, u strahu da će publika biti bojažljiva (kako to često biva), pa rekoh,
ajde da ja probijem led pošto od treme ne patim.
Pitao
sam ga da elaborira zbog čega je baš za Larsa fon Trira kazao svojevremeno da
je najveći genije od reditelja s kojima je radio. Pijani Udo se uhvatio za reč
"genije" i krenuo da kenja kako je Ajnštajn genije, a fon Trir nije, ali
je malo toga kazao o fon Triru i njegovoj veličini, sem da mu je svaki film
drugačiji, da je stalno nov itsl. Slični su bili i odgovori na druga pitanja iz
publike – na svu sreću, videvši ga tako zagrejanog i uveseljeni posetioci su se
oslobodili pa se ovo razvilo u jedno simpatično ponoćno ćaskanje, uglavnom o
trivijalnostima, kojom prilikom je Udo, moram priznati, sa izvežbanom
profesionalnošću – čak i 79% pijan, kako je kazao – uspeo da parira, recimo, i
jednom pijanom i napornom smaraču iz publike koji je baš gnjavio svojim
upornim, glupim pitanjima. Udo ga je na finjaka, a opet bez milosti, počistio, pa nije ni bilo potrebe da
obezbeđenje reaguje. Iako vidno pripit, Udo je davao lucidne i smislene
odgovore, i tu mu moram odati Respect!
Lep
je bio taj neplanirani gest, očito izazvan Udovom egzaltacijom atmosferom
festivala i prijemom na koji je naišao; sedeći u bašti hotela i bacajući poneki
pogled na FRANKENŠTAJNA koji je igrao na trgu uhvatio ga je nekakav dert, i za
tom ulogom (koja mu je napravila karijeru, zajedno s DRAKULOM) i za ovim mestom
i publikom. Lepo je i to što se slikao sa svakim ko je to hteo, i potpisivao stvari
onima koji su imali šta za potpisati. Ja sam, bizarno, u gužvi tih dana, skroz
zaboravio (!) da mu dam na potpis DVD omot dual-edition DRAKULE &
FRANKENŠTAJNA koji sam uredno poneo od kuće, ali mi je ostao u hotelskoj sobi;
uostalom, čak i omote Stenlijevih DVD-a sam se, skoro slučajno, setio tek
poslednje večeri, pred oproštaj, i tutnuo ih Stenliju. Prosto, nisu mi ti
autogrami toliko bitni, i zamalo da se desi sa Stenlijem kao one godine kad je
Juzna bio, da uredno poneti omot REANIMATORA ostane nepotpisan, iako sam se s
Juznom izdašno i družio i intervjuisao ga i sve po redu (čak smo se veselili uz
trubače na ljutomerskom trgu)!
Nešto
više i bliže družio sam se sa Sajmonom
Bosvelom, čovekom čijim se skorovima za HARDWARE, DUST DEVIL, SANTA SANGRE
i LORD OF ILLUSIONS divim do imbecilnosti i smatram da se nalaze u samom
samcitom vrhu najboljih horor skorova nastalih u poslednjih četvrt veka. On je
bio ljubazan i fin, opušten i pristupačan, razdragan i sve kako priliči. Fotke
govore i više od reči (i kao da ukazuju na prisustvo još nekih aditiva...). Pričao
mi je anegdote o saradnji sa Arđentom (u sopstvenoj kući živi u strahu od
mačaka koje ga napadaju, itd) i sa Jodorovskim (koji mu je, za SANTA SANGRE,
kazao: "Ma kakav horor skor, ta scena kad ženi odsecaju obe ruke, to je
nešto bjutiful, njoj se dešava nešto bjutiful, takva i muzika treba da
bude!")...
Ono što je bizarno u njegovoj priči jeste da Bosvel: a) nije
imao nikakvu sklonost ka hororu pre nego što ga je Arđento uvukao u te mračne
vode; b) po sopstvenom priznanju, u vreme tih prvih skorova, "nije imao
pojma šta radi"; i c) imao je sreće da svoje najbolje skorove uradi sa
ljudima koji su ga uglavnom puštali da radi šta hoće, bez zahteva i smaranja,
imao je odrešene ruke...
Na
moje zapitkivanje – kako je moguće da jedan takav genije kao što je on nije
poznatiji i slavniji – otkrio mi je tajnu, rekavši: "You're only as big as
the films you worked for." Što će reći, da je neki od njih bio veliki hit,
hit bi bio i saundtrek. Ali, pošto je pretežno radio u žanru, i to u B-movies
(mnogi od ovih italijana zadugo nisu ni bili dostupni u UK/USA) ili u sferi
kulta, takva je i njegova sudba bila.
Kao za pakos', dva najveća hita za koja
je radio skor – SHALLOW GRAVE i HACKERS – imala su napadno jake saundtrekove sa
originalnim pop-rok-elektro stvarima, pa su one zasenile deonice koje je Bosvel
komponovao. Dakle, možeš da komponuješ i novu "Tokatu i Fugu", ako
ona završi u tamo nekom B-hororu (kao npr. po svemu oskarovski skor Kristofera
Janga za HELLRAISERA), to će biti skrajnuto, kultisano i možda cenjeno u nekoj
retrospektivi, ali ne onda kad je vruće, čim je nastalo.
Pričali smo i o hororima
koje je nedavno skorovao (kaže da ALTAR nije loš; skinuo sam ga da proverim –
deluje gledljivo, ali skor mu je prilično sveden, neupečatljiv) i o raznim
drugim stvarima, koliko se to moglo, ali ipak tako da Stenli ne trpi previše.
Nažalost, nisam stigao da naživo s Bosvelom uradim proper intervju, u diktafon
– because Stanley! – pa ću to morati naknadno da učinim preko mejla, jer nadam
se da će ovi moji iz RUE MORGUE prihvatiti moju ideju da uradim – članak
povodom 30 godina Bosvelovog hororovanja.
Što se tiče ostalih gostiju
– s Butgerejtom jedva stigoh
"Zdravo – Zdravo!" da razmenim jer je on došao kasnije, dva dana pred
kraj festa, pa još zajedno s tim Švabama s kojima je napravio omnibus GERMAN
ANGST, i neprestano je s njima bio, i uglavnom izvan moje sfere bitisanja. Kaže
Marko Mehtsun: "Vidi ih ovi Nemci, opet nešto šuruju i planiraju svetsku
dominaciju!" Šteta, jer hteo sam da malo proćaskam i s njim, iako sam ga
dobro iscedio svojevremeno kad je na Grosmanu bio sam, pre nekoliko godina,
kojom prilikom sam vodio i javni razgovor s njim. Istina, kad sam pogledao GERMAN ANGST, malko sam izgubio volju
za razgovor s njim, jer ispade da je njegova priča najslabija (rivju sledi).
Takođe, ispade da sam
reditelja najboljeg (trećeg) segmenta od ranije znao, jer bio je na Grosmanu
pre 3 godine s filmom MASKS – avaj, moja notorna
nesposobnost pamćenja ljudskih lica i ovog puta je bila na delu, jer on je
morao da mi priđe i predstavi se ponovo, i tek onda mi sinu da sam s njim u par
navrata razgovarao te godine. Naravno, kazao sam mu da mi se njegov segment
najviše sviđa i iskreno radoznalo pitao šta sprema: reče da planira novu
adaptaciju VIJA (po Gogolju), koji bi se dešavao u Ukrajini 1930-ih, u vreme
masovne gladi (Staljinizazvane).
Družio sam se i sa Fincem
po imenu Sakari Maattaa koji je šef festivala "Night Visions", pa sam
mu pimpovao program u duhu Subversive
Serbia i veoma se zainteresovao. Vidim da čovek ima dobar
ukus po pitanju horora, složili smo se oko brojnih stvari (šta valja a šta ne
valja u modernom hororu) pa eto, videćemo da li će biti prilike i za nastavak
druženja i biznisa...
Upoznao sam i reditelja
filma STUNG, ali ni čovek ni film mi se nisu naročito dopali, a malo sam
proćaskao i s ovim Čehom koji je napravio GHOULA – vidim da je ambiciozan baja,
radi ozbiljno na sebi, muva se po Americi, dobro naučio engleski i govori ga ko
domorodac, a posle blokbaster uspeha mog imenjaka sprema mega-spektakl o
nekakvom češkom srednjovekovnom heroju, sa budžetom od 10 ako ne i 20 miliona
dolara (stalno zaboravljam te cifre). Ako to prođe kako treba, eto njega u
Americi, javlja mi se.
Popričao sam i sa stalnim
gostom festivala, Džulijanom Ričardsom
(DARKLANDS), koji mi je najavio neke svoje nove projekte, od kojih jedan
planira da radi u Srbiji, i zamišlja ga kao pandan SRPSKOM FILMU – brutalni rape-revenge
o Ameru koga iz osvete za NATO bombardovanje siluje grupa BG taksista a onda
ovaj krene da ih kasapi, kastrira i sve u tom smislu.
Bilo je tu i drugih viđanja
i druženja i zezanja (u ranijem izveštaju pisao sam o prekratkom srbovanju sa Kristijanom
Milićem, recimo), ali neka ovo bude dovoljno za ovo mesto i vreme.
---U idućem nastavku: Šta sam gledao na Grossmannu, i
valja li nešto od toga?
