DILAN DOG - Planeta mrtvih: „Kuća sećanja“

Planeta mrtvih: „Kuća sećanja“

Broj: 1

Scenario: Alessandro Bilotta

Crtež: Giampiero Casertano

162 strane

            A evo nama najzad i prve epizode paralelnog Dilan serijala, o čijoj sam nultoj (sic!) epizodi već pisao i na sav glas je hvalio OVDE.

            Znači – nema Gruča, nema Bloka, nema drage, nema druga, život mu je sama tuga... Za početak, zapanjen sam ovolikom količinom mizerabilizma u jednom komercijalnom stripu. Ovo se sve valja u podočnjacima, tužnim pogledima u prazninu, otkotrljanim flašama, zapuštenosti i čemeru...

            Svetom vladaju zombiji, odnosno zli političari... Jedna moguća uteha? Paralelni London u kome je, iza zidina, rekonstruisan život pre zombija, bez zombija, ali – uz pomoć droge koja pomaže da se zaboravi u kakvo je sranje svet utonuo tako da „spašeni“ budu, na izvestan način, zombifikovani. Zaplet nastaje kad nekoliko otupelih, „zaboravnih“ dospe u svet Pakla s ove, "naše" strane zida, u ostatke svojih ranijih, ruiniranih života...

            Za to vreme, Dilan se valja u patetici, samosažaljenju, samoubilačkim mislima, alkoholnom stuporu, ružnim snovima, uz mestimično bavljenje mlitavom romansom sa novinarkom koja bi da piše o njemu, i sve češćim sub-bergmanovskim dijalozima sa Smrću.

            S jedne strane, prija mi ovolika doza mraka i pesimizma, skoro nihilizma; s druge, čini mi se da se s tim malko preteralo i da se približilo granici sa nenamernom samo-parodijom. Dilan samo što ne postane matora, ofucana verzija onih emo-kids iz Saut Parka! Nadam se da će u narednim epizodama serijala da malko stane na noge, jer ovo će umeti da smori ako nastavi u ovom usiljenom nihil-noar tonu. Ili, ako baš žele ovaj ton, onda neka ga uz minimalni napor pretvore u strip verziju Rasta Kola iz prve, dobre sezone Tru Detektiva.

Šalim se; Dilan treba da bude Dilan a ne ova patetična neoprana neobrijana krpa... Drž' se, momčino! Nije još sve propalo! Jes' da si izazvao kraj sveta kakav poznajemo, smrt cimera i poluprijatelja te još koješta pride, ali hej, shit happens! Sutra je novi dan!

            Ova epizoda, na ciglih 160+ strana, povremeno deluje previše otegnuto, nasilno razvučeno, a storije „zaboravljenih“ nisu baš naročito zabavne. S druge strane, javlja mi se da je njihova interpolacija ustupak onoj mega-popularnoj sapunici sa zombijima, Walking Dead, kojoj Planeta mrtvih zasigurno (možda i previše eksplicitno) duguje zahvalnost za svoje postojanje. isto tako slutim da će fanovi tog serijala bolje da reaguju i na ovaj strip.

            Da naglasim očigledno i slikama-ilustracijama jasno pokazano: crtež starog majstora Kazertana i dalje je snažan, ekspresivan, nadahnut, i žestoko krvav kad zatreba.

            Sve u svemu – u Nultoj epizodi sam više uživao od ove, ali ova je sasvim OK i pravac u kojem to sada kreće, sa Prvom epizodom, dovoljno je intrigantan da ću rado pratiti kuda sve dalje ide.