BASKIN (2015)

 

***

3-

Evo još jednog horora koji dobija neverovatan hajp sa svetskih festivala, a uskoro ćete moći da ga pogledate na FEST-u; ja sam ga overio preko veze (nevezano za FEST), na netu ga još nema, a evo kako stvari stoje. 

Ukratko, nije to loše, ima stvari vrednih pohvale, ali –suprajz!– nije baš toliko žestok koliko strani rivjueri gromopucatelno obećavaju (šok! užas! groza! silazak u pakao!).

Za pohvalu je što BASKIN pravi odmak od većine dosadašnjih turskih horora koji su napadno derivativni (amerikanizovani) u svom storitelingu i tretmanu likova i ideja, bez obzira što inače površno tematizuju sopstveni islamski kolorit i folklor (đinovi, đinovi, i ništa osim đinova!).

Za još veću pohvalu je relativna ekonomija izlaganja – bar u smislu ukupnog trajanja: ne, ovo nije prerazvučena „epopeja“ od skoro tri sata, kao DABBE 6, ovde je sve što treba smešteno u ekonomičnih 97 minuta. 

Istina, film bi bio još bolji da traje, recimo, oko 85', odnosno da se lišio dobrog dela svog predugog uvoda u kojem imamo posmatrati grupicu turskih pajkana kako ubeskraj razglabaju o sasvim kretenskim stvarima o kojima samo policajci mogu da kenjaju: o sportu i klađenju na fuzbal, o nekim glupim sex avanturama, itd.

OK, ima nagoveštaja da je to možda, bar delom, bilo zamišljeno kao neka vrsta implicitne kritike turskog (ili barem pajkanskog) mačizma – budući da će ove junačine, koje ovde razglabaju o fuzbalu, kurvama i kukavički mlate jednog nedužnog kelnera, uskoro imati da vrište kao curice kad se nađu daleko izvan svoje zone komfora (nenaoružani civili). 

Ipak, čak i ako postoje natruhe (nedorađene) tematske i karakterne pripreme u ovoj deonici, ona je još uvek preduga i predosadna. Niti je ovo pisao i režirao neki turski Tarantino, niti mu te preduge kenjaže izgovaraju neki turski Džeksoni, Rotovi, Medseni itd. Dakle: cut the crap!

Pre će biti da ova preduga deonica treba da nas upozna s glavnim likovima i veže nas za njih kako bi stvorila ugođaj realizma (i simpatije – mada, sa ovim kretenima to je zaista teško!), pa da onda, kad izmet odleti u sistem za hlađenje, njihov pakao bude utoliko žešći i ubedljiviji.

Bojim se da je, čak i u tom smislu, ova strategija promašena i nepotrebna, jer druga polovina upada u toliko drastično stilizovan „pakao“ da to nikakve veze sa prethodnim „realizmom“ nema. 

Taj rez je uporediv sa pomenutim Tarantinom (kao scenaristom) – BASKIN se cepa na dva dela slično kao FROM DUSK TILL DAWN: prva polovina je uslovno realistična krimi-drama (sa sporadičnim oniričkim nagoveštajima), a druga polovina je fantastična splater-akcija.

Mada, javlja mi se mogućnost i drugog čitanja: imajući u vidu polu-totalitarni režim današnje Turske, i recentne probleme koje su imali s policijom tokom masovnih protesta (a i inače), čitav ovaj film mogao bi se tumačiti kao jedno veliko mladalačko HEJ, POLICAJCI, STERAM VAM GA MAJCI! 

To baš i nije neka velika ni duboka ideja, ali u jednom opresivnom sistemu horor fantastika pruža ventil da se ispusti nešto pritiska u smislu ovog ipak relevantnog sentimenta. 

Siguran sam da bar jedan deo entertejment veljua ovog filma, u Turskoj (gde je film postao blokbaster!), potiče iz činjenice da ne naročito simpatični pajkani zaglave tešku torturu i PAKAO u drugoj polovini, pa se zato lakše i slađe može navijati za njihove mučitelje.

U konotativnom smislu, najveći problem BASKINA je njegova skoro frustrirajuća nedokuvanost i nedorečenost. Fabula je prosta do prostodušnosti: grupica od 5-6 pajkana u noćnoj patroli bude pozvana kao pojačanje kolegama u nekakvu napuštenu zgradu na zlokobnom mestu od kojeg svi zaziru. 

Oni uđu u zgradu, tamo zateknu NEKE ljude-đavole-duhove-mutante-sataniste- šta-li-su koji rade NEŠTO neodređeno: pužu-gmižu-teturaju-jebu-komadaju-kolju-jedu, a onda ove pohvataju, vežu, i krenu da ih muče i kolju...

Nažalost, film ne gradi nikakvu pozadinu ove priče: nije jasno zašto je baš to mesto zlokobno, koja je priča iza njega, zašto se baš tu otvaraju vrata pakla (ako se uopšte TO dešava; i zašto baš TE noći?), i kakve veze (if at all) ima to što je tu u otomansko vreme bila policijska stanica. 

Je li ovo školski primer „povratka potisnutog“? „Duhovi prošlosti“ opsedaju sadašnjost? Jesu li ovi „demoni“ zapravo pervertirano-demonizovani policajci iz prošlosti koji sad muče svoje današnje kolege? I ako je tako, koja je poenta, zašto bi dirali kolege i saučesnike, umesto da muče, recimo, slobodoumnu omladinu koja rovari protiv sistema?

Ako ta zaleđina sa nekadašnjom policijskom stanicom ima ikakvog smisla, i ako nije nabacana tu kao samo jedan nepromišljeni detalj (a la Milan Todorović school of screenwriting), onda bi prikladne žrtve za demon-pajkane bila standardna grupica hedonističke horor omladine koja bi tu svratila na svoje uobičajeno opijanje, drogiranje i vaćarenje. Zašto bi mučitelji od juče dirali mučitelje od danas? To su ista govna: vrana vrani oči ne vadi!

Nije jasno ni ko su ni šta su ova čuda – ajd da kažemo „demoni“, mada izgledaju sasvim kao ljudi – i koje su „mitologije“ oni deo. Ako su deo neke teološke priče o Raju i Paklu, Nagradi i Kazni, nejasno je za koje prestupe kažnjavaju ove pajkane. 

U hororu junaci obično čine neku vrstu „prestupa“ – svesno ili nesvesno, kao u klasičnim slešerima, gde koljač kažnjava hedonizam i moralnu razuzdanost omladine. Ali ovde, ŠTA su zgrešili pajkani, i šta je poenta „kazne“ odnosno mučenja/ubijanja kroz koje prolaze – krajnje je nedorečeno.

Zapravo, iako je film odlično slikan i režiran, iritirajuće mu je klimava uzročno-posledična veza između scena, uključujući tu i brojne druge mutne mistifikacije koje sugerišu demonske pratioce, slutnje i proročanstva, predodređenost, snove, alternativne stvarnosti, flešbekove, vremenske petlje i još koješta što je nabacano a nepovezano u iole koherentan zaplet s početkom, sredinom, krajem i poentom. U tom smislu je i sam završetak prilično kvarni, pa još dvostruki, deus ex machina.

Na kraju, čak i ako nekako pređemo preko narativne i konotativne zbrkanosti i nedorečenosti, mora se reći da je BASKIN relativno razočaravajući i na polju na kojem svi inostrani prikazivači insistiraju: na onom koje se tiče torture i krvopljusa. Ono gde je film donekle efektan jeste u stvaranju mizanscena u kojem bi PAKAO mogao da se odigra. Film solidno blefira užas: lepo priprema ambijent u kome će se desiti nešto gadno. 

Ali, jednom kad nešto treba da se zapravo desi, jezivo je, razočaravajuće nemaštovit. Jedno vađenje creva iz stomaka i jedan fucking prerezani vrat (!) sve je od mnogonajavljivanog splatera koji nam svi obećavaju (ok, ima tu mnoštvo trepni-i-propusti sakaćenja, plus ovi „demoni“ su svi umazani u crveno itd.), a pretnja seksualnog nasilja koja visi nad svime (i efektno je postignuta, kao koktizing), jednom kad se realizuje, svede se na prinudu jednog pajkana da pojebe tamo neku maskiranu debelu ženu. Jao, strašno. Žas-u!

Dobro, i zašto onda 3- za sve ovo, pitate se? Pa, evo par reči i o drugom delu ove poluprazne čaše. Film je kompaktan, zabavan (jednom kad preživimo nesnosnih prvih 20-ak minuta), dinamičan, lepo slikan i režiran. Sadrži natprosečnu dozu zlokobnosti i preteće atmosfere (bez obzira što se radi pretežno o nedokuvanim mistifikacijama bez pay-offa i smisla). Jeziv je i strašan. Krvav je. Prljav je. 

Uz sve klišee i konvencije, uspeva na momente da dotakne istinski mračne i uznemirujuće stvari, pa pročačka onaj mulj na samom dnu naše atavističke podsvesne bare. Iako SM imaginacija i ikonografija ovog Turčina nisu ni do kolena Barkerovoj (mislim na Tatka na Helrejzeri), u svojim najboljim momentima uporediva je sa paklenim vizijama Roba Zombija – a u ovom jadnom trenutku modernog horora čak i to je kompliment!

Najzad, film sadrži jednog od najjezivijih i najupečatljivijih Zlikovaca viđenih u hororu poslednjih godina: svojevrstan spoj Plutona, tj. Majkla Berimena iz HILL HAVE EYES (po degen-fizionomiji i kostimu) i Barkerovog Pinheda (po funkciji, auri, tiradama). Zaista fascinantna kreatura nezaboravne fizionomije izgleda kao lovechild nastalo u trojci između Tome Grobara, Picoustog i Miškovića uz neizbežnu feminasistenciju neke od onih radikalskih baba-veštica što bacaju kletve kao roditeljke ovog zbogomka.

Šteta samo što i u ovom slučaju film ostaje iritirajuće nedorečen oko toga KO je i ŠTA je ovo čudo i ŠTA ono uopšte hoće. U filmu nema čak ni ime. Istina, nije ga imao ni „Glavni kenobit“ u Helrejzeru, pa su ga fanovi smesta krstili „Pinhed“. E pa, kad je već tako, i kad debi-reditelj nije našao za shodno ni da imenuje ovo čudo, ja ga krstim – Picousti.

PS: Naslov BASKIN se nigde ne prevodi, iz sasvim očiglednog razloga: naime, kad bi se preveo na engleski, to bi bilo THE RAID. A čuveni, sasvim drugačiji, akcijaš s tim naslovom nedavno smo imali. Eto, ovaj neozbiljni Turčin je u svom nedokuvanom filmu čak i na planu naslova podbacio jer nije umeo da se seti nečeg novog, neupotrebljenog. 

Ipak, pošto je debitant, priznajem mu da je, uz sve mane i propuste, ovde ipak ispoljio i sasvim dovoljno kvaliteta da ću budno pratiti šta će sledeće da napravi. Budući da i lično dolazi na FEST, gledaću ako mogu da ga propitam oko toga šta je ovde hteo, šta započeo, i da mu kažem dve-tri stvari za nauk. „Slušaj, sinko, ja sam možda star, ali ipak poslušaj moj savet...“