HAIL, CAESAR vs. TRUMBO

  

Dok nestrpljivo čekamo da procuri VEŠTICA (THE WITCH) – evo horora sasvim druge vrste, o drugačijim „vešticama“. Donji tekst poslao je stalni čitalac i komentator, a i povremeni saradnik koga znate pod nikom „matoji“. Ja još nisam pogledao ove filmove, pa ću svoj sud izneti kasnije (mada, javlja mi se da je matoji bio možda grublji prema braći Koen nego što bih ja).

FESTOVSKI LOV NA VEŠTICE

(Trumbo vs. Hail, Caesar)

Makartizam  (Prema Britanici) – Progoni nedužnih ljudi po optužbama da su komunisti i iznuđeni konformizam koji su takvi postupci uzrokovali u američkom javnom životu. Termin makartizam dobio je naziv po republikanskom senatoru Džozefu Makartiju koji je postao poznat 1950. godine nakon što je javno izneo optužbu da se 205 komunista infiltriralo u američki Stejt Dipartment. Nakon što je 1952. godine stekao predsedavajuće mesto u stalnom senatskom potkomitetu za istrage istražio je razna vladina odeljenja i ispitao veliki broj svedoka za koje se sumnjalo da sarađuju sa komunistima. Za svoje pristalice, Makarti je bio posvećeni rodoljub i zaštitnik pravog amerikanizma; za protivnike, bio je neodgovorni lovac na veštice koji je podrivao nacionalne tradicije ljudskih sloboda.

U farsičnoj komediji braće Koen „Ave, Cezare”, a pre svega u biopiku „Trambo” Džeja Rouča prenosi se slika Holivuda s kraja 40-ih i tokom 50-ih i reperkusije koje je „lov na veštice“ imao na filmsku industriju. I dok je u „Ave, Cezare” akcenat stavljen na pozadinu snimanja filmova u okviru velikih filmskih studija u to vreme, a da je uticaj makartizma samo jedan segment priče, u „Trambu” se radnja vrti oko grupe filmskih radnika stavljenih na crnu listu od strane tzv. Komiteta za antiameričke aktivnosti. Međutim, preko Doltona Tramba, poznatog holivudskog scenariste, i njegove borbe da nastavi sa pisanjem scenarija i nakon što mu je rad na filmu zabranjen, razotkrivaju se mehanizmi funkcionisanja filmskih studija, od onih najvećih do onih opskurnih sa jeftinom B produkcijom.

Istinita priča o Doltonu Trambu, talentovanom holivudskom scenaristi, članu komunističke partije i jednom od deset filmadžija sa crne liste koji su završili u zatvoru, prati njegov život od objave crne liste 1947. godine do zvaničnog priznanja njegovog scenarističkog rada 1970. godine kada je dobio nagradu za životno delo od Udruženja scenarista Amerike. Trambo, koji je prihvatio borbu sa sistemom tvrdoglavo se držeći svojih principa i nijednog trenutka ne poričući da je komunista u smislu borbe za prava radnika u filmskoj industriji, a pritom poričući bilo kakvo antiameričko delovanje u korist Sovjetskog Saveza, u ovaj okršaj ušao je kao bogat čovek, dok je iz njega izašao finansijski osiromašen ali kao moralni pobednik. Naime, tokom ovog perioda nastavio je sa radom inkognito, prodajući svoj rad scenaristima koji nisu pod zabranom za deo zarade od prodaje scenarija studijima ili pišući pod pseudonimom. Na ovaj način je praktično dobio i dva Oskara, iako su oni formalno otišli u tuđe ruke. Njegova pobeda nad sistemom došla je sa filmom Spartak kada je uz pomoć Kirka Daglasa uspeo da se izbori za svoj potpis kao scenariste na špici filma, a kasnije i sa već pomenutom nagradom za životno delo od udruženja scenarista. U filmu je upečatljivo prikazana paranoja koja je vladala u javnosti tokom hladnog rata, oličena kroz likove samozvanih patriota, antikomunista glumca Džona Vejna, kolumnistkinje Hede Hoper, filmskih producenata, ali i kroz dokumentarne snimke najvažnijih događaja tokom perioda makartizma.

Nostalgično prizivanje Holivuda '50-ih u „Ave, Cezare” Koeni su ostvarili kroz parodiranje zakulisnih dešavanja u procesu snimanja jednog mjuzikla, istorijskog filma i melodrame, žanrova koji su dostigli vrhunac popularnosti u to doba. Segment u „razbijenoj“ strukturi filma, koji korespondira sa dešavanjima u biopiku „Trambo“, govori o otmici zvezde biblijskog spektakla od strane komunističkih aktivista među filmadžijama sa ciljem da ucene studio za veću sumu novca, kako bi na taj način finansijski pomogli Sovjete. Dakle, ovde se izvrće istina i ponovo se optužuju ljudi koji su nepravedno optuženi za kolaboraciju sa Sovjetima, iako su od kraja 50-ih postepeno skidani sa crne liste i rehabilitovani. Mada film braće Koen nije mnogo više od obične farse, ipak uspeva da baci ljagu na mukotrpnu borbu Tramba i njemu sličnih (a bilo ih je na hiljade) da dokažu svoju nevinost i izbore se za osnovna građanska prava i slobode koje im inače garantuje Ustav.

Umetnički kvaliteti ova dva filma se razlikuju koliko i istinitost predstave antiameričkog delovanja u njima. Dok „Trambo” uspeva da zadovolji osnovne postulate biografskog filma, koji se pre svega zasnivaju na baratanju činjenicama kroz rekonstrukciju istorijskih ličnosti i situacija, „Ave, Cezare” kao komedija ne uspeva da bude duhovit, što mu se za razliku od netačne istorijske rekonstrukcije, ne može oprostiti. „Trambo” odlikuje odlična gluma, solidan scenario i korektna režija. Mana bi možda mogla da budu određena scenaristička rešenje koja u globalu pomalo idealizuju lik Tramba i jasno odvajaju pozitivne likove od negativnih bez mnogo suptilnosti u njihovoj karakterizaciji. Najdelikatniji lik je, čini se, glumac Edvard Robinson, koji u početku zdušno pomaže svojim sadruzima sa crne liste, a zatim na suđenju iznosi lažne optužbe protiv njih, što je bilo dovoljno da ih otera u zatvor. Upečatljiva je scena u kojoj se Robinson suočava sa Trambom koji je odslužio zatvorsku kaznu, kada pokušava da opravda svoj potez. Kaže (da parafraziram), da nisam to uradio ostao bih bez posla. Ja kao glumac ne mogu da se dovijam kao ti na poslu scenariste. Za razliku od tebe koji možeš da radiš pod tuđim imenom, ja kao glumac ne mogu da sakrijem svoj lik i da inkognito obavljam svoj posao.

Činjenica da su prva filmska i pozorišna dela o životu Doltona Tramba nastala tek dvehiljaditih (jedna pozorišna predstava, dokumentarac, a evo tek sad i igrani film), govori o opstajanju hladnoratovske paranoje dugo posle pada gvozdene zavese, odnosno zvaničnog završetka hladnog rata. Do tada su filmski fanovi mogli da se zabavljaju otkrivajući originalne Trambove scenarije i tražeći u njima subverzivne levičarske ideje. Sa dokumentarcem „Trambo” iz 2007, a posebno igranim filmom sa istim naslovom, makartizam se svodi na pravu meru i prikazuje kao nastavak nacističkih progona tokom II svetskog rata. Štaviše, mnogi od ovih diskriminisanih ljudi u Holivudu stigli su iz Evrope bežeći pred nacistima upravo zbog svojih levičarskih nazora.