THE NEON DEMON – Nova gledanja

 

            Pogledao sam ovaj film čim je došao u bioskope, i na blogu se na njega ubrzo osvrnuo OVDE. U međuvremenu je postao dostupan i organima skidanja sa neta. Ko ga je tek ovih dana pogledao, može se sad prisetiti mog rivjua, a njegovom promišljanju može dodati i sledeće amadmane.  

            Naime, kao prvo, javio mi se prijatelj i kolega iz Crne Gore, filmski kritičar i teoretičar Aleksandar Bečanović (o čijim sam knjigama i drugim delima već pisao ovde na blogu – potražite to) sa svojim osvrtom koji mislim da vredi pažnje, odnosno šteta je da ostane samo u našoj privatnoj korespondenciji. Zato, s njegovim dopuštenjem, sada i ovde na blogu plasiram njegov amandman mom rivjuu.

            Ako ste čitali moj tekst, setićete se da sam ja sam ja, na prvo gledanje, intuitivno i visceralno osetio bol (i pogrešnost) neverovatno šugavog skoro-offscreen uklanjanja glavne zvezde nekih 15-20 minuta pred kraj filma, i nagovestio sam krajnju dosadu i nezainteresovanost za tu „kulminaciju“ bez katarze ili ičega, ali Bečanović je to lepše i sočnije objasnio i elaborirao.

            Međutim, to nije sve! I ja sam još jednom pogledao ovaj film, i sada imam neke nove uvide da dodam svom rivjuu – kao i ovome što Bečanović piše. Dakle, pročitajte prvo šta je kolega imao da kaže, a odmah ispod njega naći ćete i moj odgovor na to.

            Upozorenje: SPOJLERI!  

Nek ne čita ko još nije gledao.

The Neon Demon

osvrt by Aleksandar Bečanović

Pročitao sam ti txt o The Neon Demon i u mnogo čemu se slažemo, ali mislim – jer ti očigledno mnogo više cijeniš Refna nego ja – da kritika nije bila onako radikalna kakvu film zaslužuje. The Neon Demon treba pokazivati kao školski primjer kako auteur može da počini kardinalni grijeh, a kardinalni grijeh se ne oprašta: s obzirom na početnu očaranost, dobijena raz-očaranost je neoprostiva.

            Uživao sam u prve tri petine filma. Dok god The Neon Demon djeluje kao fetišističko ljubavno pismo upućeno Elle Fanning, mise-en-scene perfektno funkcioniše, bez obzira na videospotizaciju slike. U filmu se stalno pominje kako Jesse ima prekrasnu kožu, koju Refn pretvara kad god može u bijeli ili blijedi alabaster (dakako da u tome ima nešto od fašističkog koncepta, što je indikovano i 'arijevskim' izgledom Fanning), pa glumica zaista - kao model - postaje lutka, suviše lijepa da bi imala neki svoj unutrašnji specifični agens: to je cijena savršenstva, koje je po prirodi (sic!) stvari - artificijelno.

Fascinacija je na neki način primarno površinska: fetišizam, bez obzira na svoju frojdijansku etiologiju, i jeste fascinacija objektom-zamjenom, detaljem, površinom, formom, figurom: upravo zato što nema 'dubinu', ona i može biti tako seksualno i označiteljski intenzivna. Glorifikacija ljepote u filmu je uvijek već čin usredsređivanja, snatrenja, oniričkog fokusiranja, zbog čega posljedično naracija mora biti zaustavljena, ili postaje sasvim irelevantna, tek banalno funkcionalna.

To je povratak filma na same njegove početke, na sam izvor, na samu osnovu vlastite origin-alnosti: sedma umjetnost je i istorijski prvobitno 'kinematografija atrakcije'. Dok su stvari bile tako postavljene, meni u The Neon Demon nije bila potrebna ni priča, ni zaplet, ni psihološka kompleksnost likova, svakako ne moralističke pouke, jer je bilo obezbjeđeno sve ono što je – sineastički esencijalno.

Problem nastaje onda kada Refn odlučuje da uvede nedostajuću 'dubinu' u film i to će imati, POSLJEDIČNO, katastrofalne posljedice i na vizuelnom i na narativnom planu: ovakvo narušavanje zauzete (meni se činilo) beskompromisne fetišističke pozicije otkriva The Neon Demon kao apsolutni promašaj, ne samo u domenu teze da film eto nije dobar, nego i kada se radi o inherentnim zakonitostima kinematografskog aparata kao takvog.

Drugim riječima, čim je prestala režiserova BESRAMNA stilizacija, ukazala se SRAMOTNA banalnost projekta: etika je potpuno obesmislila estetiku. Krah, dakle, nastupa onda kada 'blještavu' površinu zamjeni psihološka 'dubina': povrijeđeni modeli i odbačena lezbijka i bukvalno na kraju izbrišu Fanning sa scene i iz scene. Nasuprot vizuelne motivacije kojoj je sva svrha ljepota (to je i najčešći oblik larpurlartizma na filmu), dobili smo izanđalu 'motivaciju' koja ne može da dobaci dalje od najgoreg stereotipa (grozni Hollywood i još groznija modna industrija).

Samo tako se i može objasniti aberacija ili je preciznije kazati DEFORMACIJA da u zadnjih penaestak minuta filma uopšte nema Fanning: sve ono što je Refn investirao ispada da je bilo - nepotrebno i neopravdano, jer Jesse i nije bila pravi lik (ah da, ona je samo lijepa na površini i ništa više), to su ove naprasne kanibalke, čije motive trebamo da kontempliramo, dok je sve ono prije toga, nekih sat i po filma, ionako bilo, jel'te, isprazni fetišistički spektakl.

Zato i tvrdim da je The Neon Demon ne samo film koji poriče samog sebe, koji opovrgava sve svoje kvalitete, nego i jedan od najgorih filmova u novom milenijumu koji dokazuje da je Refn, i pored sve citatnosti, teški ignorant, fingirani radikal. Da li je strukturno moguće, da li je uopšte moguće zamisliti Hitchcockov film sa Ingrid Bergman i Tippi Hedren, Bunuelov film sa Catherine Deneuve ili von Sternbergov film sa Marlene Dietrich u kojem se glavna glumica ne pojavljuje u posljednjih petnaestak minuta? I rest my case.

* * * 

The Neon Demon

dodatak by Ghoul

            A sad opet malo ja!

            U međuvremenu sam pogledao DEMONA još jednom, i evo šta imam da dodam.

            Bečanovićevo čitanje je intrigantno i nije bez Đavla, ali ipak mislim da je promašeno u samom temelju: naime, poređenje sa gorepomenutim divama i njihovim tretmanom kod drugih velikana filma u ovom slučaju ne stoji. Refn ne idolatriše Elle Pfenning – njegov cilj u ovom filmu je da razotkrije i satirizuje NAKARADNI pojam lepote koji diktiraju Holivud i modna industrija. Zato kod njega L. Fannying izgleda tako bolesno bledunjavo i musavo tokom većeg dela filma – u nekim scenama sam doslovno očekivao da joj pocuri slina iz nosa koliko bolesno, grozničavo-prehlađeno-migrenozno izgleda!

Daleko od toga da je El Feningo nekakav NJEGOV ideal lepote, mislim da je Refn uzeo devojku koja izgleda kao karikatura onoga što se danas smatra lepim: ona je 1) premlada (barely legal!), 2) prežgoljava (40 kila sasve krevetom!) i 3) prebleda (bolešljiva, krhka, polumrtva, skoro NEKRO-idealna!). 

Istina je da se mnogo u filmu PRIČA o njenoj lepoti, i istina je da se većina likova PONAŠA *kao da je* Ell Effing stvarno God's Gift to Womanhood – ALI, the proof is in the pudding, odnosno u onome što imamo pred svojim očima a što, jbg, mora se priznati, baš i nije bogzna koliko LEPO – osim ako nismo sledbenici NEKRO-PEDOFILNIH bledo-anoreksičnih ideala koje nam Fashion Industrija u kooperaciji sa Industrijom Zabave prodaju kao „Lepotu“.

U tom svetlu, The Neon Demon pomalo hipokritički radi isto ono što i Industrija koju bi da kritikuje: odnosno, uzima komad mesa (Le Funning) i mesi ga i oblikuje, takvo nesvesno i pasivno, za svoje potrebe ne mnogo različito od onoga kako onaj ćelavi fotograf u jednoj od najboljih scena filma macka „zlatnu“ farbu na njeno bledo golo telo kojem bela pozadina samo još naglašava skoro-prozračnost i nekrofilnu neživost.

Ova NULA od osobe (po sopstvenom priznanju – nema nikakva znanja ni talente, ali eto, rodila se „lepa“, a „u tome leže pare“, pa što da to ne iskoristi kad već nema šta drugo) postaje NEŠTO (namerno ne kažem NEKO) tek kad na njeno belo ništavilo Sluge Industrije namackaju šminku, farbu, šljokice, tek kad ona postane Manekenka Ništavila. Refn prema tome ima kritički a ne afirmativno-fetišistički odnos.

Stoga, ponavljam, ne mislim da je L. Pfenning ovde tretirana kao IDEAL bilo čega, ni lepote ni karaktera – njena lepota je upitna, površna, napadno neharizmatična (kakva crna Denev, kakva Ingrid, kakva Ditrih! Ona ne dobacuje ni do Hedren!) a njen „lik“ je svesno predstavljen kao odjekujuća praznina.

Navodni „fetišizam“ je ovde zapravo ironizovan, parodijski, a ne iskreno posvećeni (kao kod Hiča i drugih). Zbog toga je, mislim, baš tako – na prvo gledanje frustrirajuće – Feningica bukvalno ćušnuta iz filma. Krajnje neslavno je bačena, bez ikakve drame, melodrame, katarze, potpuno neslavno završi – ne s treskom nego s cviljenjem!

Ta nagla i besmislena smrt, tako prozaično inscenirana, ima dejstvo šoka (i parodije) na tragu, recimo, neslavno-smešne pogibije Sema Džeksona u DEEP BLUE SEA, kada našeg „heroja“ usred nekakvog celomudrenog monologa kraj bazena u tren oka zaskoči i proždere Velika Bela Ajkula. Ali čak i njegov kraj ima dozu drame i snažnog efekta. A ovu Barbiku samo ćušnu, ma gurnu je u prazan bazen kao vreću đubreta (što ona i jeste) – uostalom, i poslužiće kao đubrivo za ružičnjak, bar oni njeni delovi koji neće biti kanibalizovani.

Prema tome, na drugo gledanje, nemam problem sa tim krajem. Odnosno, konvencionalni gledalac u meni radije bi, možda, gledao konvencionalni rasplet u kojem imamo mnogo više slešera – u kojem se Ela Feningitis jurca sa ove tri lezbo-gracije po vili i oko vile i po podrumima i tavanima i po avliji jedno pola sata, i sa hladnim i vrućim oružjem ih kolje (u samoodbrani!) jednu po jednu a krv šiklja po onim lepim tapetama itd.

Ali sad, kad sam pronikao u to šta se ovde zapravo dešava i zašto, ne bih rekao da je Refn išta omašio, kako mu Bečanović spočitava – zato što Refn, po meni, uopšte nije radio to što je Bečanović priželjkivao; Refn je pravio sasvim drugi film, sa drugim konceptom i namerama, i u skladu sa njima, takvim kakvim sam ih gore ocrtao, i njegov kraj je dosledan i smislen.

Tih 20 minuta BEZ Ele Fejking postoje tu da podcrtaju koliko je ona zapravo NEBITNA, koliko nam malo fali odsustvo ništavila (jer, može li uopšte NIŠTA da nedostaje?!), jer njena praznina zamenjena je prazninom njenih fašistički uniformisanih koleginica i naslednica, Manekenki Ništavila, koje će da đuskaju uz nesnosno bljutavu odjavnu pesmu i uz nju da, svojim nakinđurenim kostur-telima, prodaju kojekakve šampone, parfeme, gaće, obesmrđivače, automobile, frižidere i šta god im plate da garniraju svojom „lepotom“.

ZAPAZI KUKASTE KRSTOVE!
SLUČAJNOST? NE BIH REKAO!

PS: Još jednom zahvaljujem kolegi Bečanoviću čiji me je osvrt inspirisao za ovaj osvrt.