Novo: UKLETA KUĆA NA BRDU i KARMILA

            Tik pred Sajam knjiga u Beogradu, krajem oktobra, iz štampe su izašle druga i treća knjiga edicije „Poetika strave“: UKLETA KUĆA NA BRDU Širli Džekson i KARMILA Šeridana le Fanua.

Podsećam, nešto ranije objavljena je i prva ovogodišnja, HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana a jedan solidan novi prikaz te knjige, pod naslovom „Suptilna strava nagoveštaja i misterije” možete pročitati OVDE.

Svaku od dosadašnjih knjiga ove edicije najavljivao sam pre izlaska iz štampe, a onda kačio i fotke toga kako finalne knjige u 3-D izgledaju, zajedno sa nekim dopunskim detaljima, pa zato – evo prilike da osmotrite ove lepotice u njima bliskom i srodnom okruženju. Ne zamerite, ali ovako lepim knjigama teško je ne hvaliti se.

UKLETA KUĆA NA BRDU je, kao što već rekoh ranije, po meni najbolji roman strave ikada objavljen – literaran, a pritom neopterećujuć; suptilan i inteligentan, ali nenametljiv; mejnstrim po mnogo toga, a opet – konzistentno jeziv i zastrašujuć kao najbolja dela horora, sa vrhunski zlokobnim i stravičnim zamislima i scenama od kojih žmarci sami klize niz kičmu. Malo je ovakvih knjiga, pa zato – ne časite ni časa ako je još niste nabavili i pročitali.

Evo kako počinje moj pogovor za ovu knjigu:

Širli Džekson: Ima li duha u ukletoj kući?

„Oduvek sam volela da koristim strah, da ga uzmem i shvatim i nateram ga da deluje i da učvrsti situaciju u kojoj sam uplašena i da je uzme celu i da dejstvuje odatle... Ja uživam u onome čega se plašim.“

- Širli Džekson,

iz neposlatog pisma Hauardu Nemerovu -

            Horor književnost je začeta u gotskoj kućerini Horasa Volpola, u letnjikovcu Stroberi Hil (Strawberry Hill); rođena je i razvila se u senci njegovog zlokobnog Otrantskog zamka (The Castle of Otranto, 1764) i niza srodnih arhitektonskih varijacija koje su Volpolovi naslednici pretvorili u metonim čitavog žanra, do te mere da su pojedinci površno verovali da zemlja koja nema zamkove ne može imati ni stravičnu književnost. Takve je brzo demantovao utemeljitelj horora u savremenom smislu, Edgar Alan Po, koji je podjednako ubedljivo koristio i zamkove (npr. u „Masci crvene smrti“ i u „Bunaru i klatnu“) i nešto savremenije, ali opet zloslutne kućerine – poput antologijske Kuće Ašerovih (sa prozorima nalik očima...).

            A u temelju Kuće Ašerovih je i temelj modernog horora. Veliki je prevrat načinio Po kada je od pukog slikovitog dekora, od kitnjaste pozadine za blago morbidne ljubiće načinio srž i središte horora u savremenom smislu, preobrazivši te klimave kulise u nešto ukorenjeno, opipljivo, blisko, najintimnije: dom. I još intimnije od toga: lobanju, i svest u njoj. Kuća Ašerovih označava zgradu, ali istovremeno znači i porodicu. Ona nije samo slikovita hrpa mrtvog kamena i maltera već živ, osećajan entitet: ona je lik, ravnopravan sa drugima i komplementaran sa umom, dušom i bićem nominalnog vlasnika, Roderika Ašera. Ta kuća odražava neskladno, rascepljeno, podeljeno biće svog vlasnika, pukotina na njoj znači mnogo više od arhitektonskog detalja. Na genijalan način, mnogo ispred svog vremena – simbolistički pre simbolizma i modernistički mnogo pre modernizma – Po je u Kuću Strave uveo aberantnu psihologiju... i zacementirao ideju da je Zla Zgrada objektivni korelat za ono što čovek nosi u svom srcu (koje je „kô obešena lauta; čim ga dotakneš, ono odjekuje“, kako nas moto te priče podseća). Svojim pričama ubedljivo je pokazao da prava strava ne leži u tome šta će izleteti iz ovog ili onog tajnog prolaza, iza zavese ili okuke u hodniku, već u onome što će iskočiti iz mračnih budžaka čovekovog bića... Kompletnog bića, a ne samo uma.

            U svojoj prozi, nastaloj više od jednog veka nakon Poa, Širli Džekson nastavlja njegovim putem, sa izgradnjom osobenog psihologizovanog modernog gotika, s tim što u tu konstrukciju ugrađuje i iskustva poznijih uticaja kao što su, recimo, priča feminističkog gotika „Žuti tapet“ Šarlot Perkins Gilman i novela Henrija Džejmsa „Okretaj zavrtnja“. Oba ova dela govore o psihički nestabilnim mladim ženama koje se u nađu zatočene u kućama u kojima se prividno natprirodni fenomeni prepliću sa njihovim psihološkim i emotivnim problemima u toj meri da je nemoguće razlučiti da li je tu nečeg onostranog uopšte bilo. Svojim kratkim pričama i romanima Džeksonova je „stvorila standard moderne priče o duhovima u kojoj su ukleta kuća i ukleti um sinonimi.“ (Stefan Dziemianowicz, "Contemporary Horror Fiction, 1950-1998" in: Neil Barron (ed.), Fantasy and Horror, ibid, p. 204.) 

Potonje je, naravno, modernizacija koncepta koji je E. A. Po uveo sa „Padom kuće Ašer“, ali snaga i uverljivost sa kojima je to učinila u potpunosti su njeni, unikatno prepoznatljivi. „Književni učinak koji nazivamo hororom,“ kaže se u predgovoru Pingvinovom izdanju Uklete Kuće na brdu, „počiva na rastakanju granica, između živih i mrtvih, naravno, ali isto tako, na najgrubljem nivou, i između spoljašnjosti tela i svega onoga što treba da ostane unutra. U psihološkoj priči o duhovima, rastakajuća granica je ona između uma i spoljašnjeg sveta.“ (Laura Miller, “Introduction”, in: Shirley Jackson, The Haunting of Hill House, Penguin, London, 2006) I drugi su, poput spisateljice Džojs Kerol Outs, isticali njenu psihologizaciju priče o duhovima: „Ukleta Kuća na brdu je vrhunski zanimljiva i napeta priča o duhovima koja je, kao i sve dobre priče o duhovima, anatomija svojih likova. 'Ukletost' kod Džeksonove je u njenoj poremećenoj junakinji a ne u samoj kući – postoji mogućnost da je toksična individua zarazna za druge i za sebe.“ (Joyce Carol Oates, “Editor Joyce Carol Oates on the enduring spell of Shirley Jackson”, Library of America.)

Ova autorka je i u svojim drugim pričama i romanima često posezala za gotikom, ali smeštenom u savremeno okruženje: umesto u tamnicama, njene junakinje zatočene su u životima bez ljubavi, a „topli“ porodični dom neosetno postaje sumorna „ukleta kuća“, istovremeno željeni azil i mrska tamnica. Pritom ni one sâme nisu vrle i nevine svetice kao u doba En Redklif, već su izmučene unutrašnjim psihoseksualnim mrakovima. Njen je horor prožet ironijom, pa i cinizmom koji joj dela neretko dovodi u rang crne komedije u stilu Embrouza Birsa ili Džona Kenedija Tula. Širli Džekson nije krila da natprirodno koristi kao metaforu za međuljudske odnose, ili za one između pojedinca i društva:

Već dugo godina zaokupljena sam interesovanjem za magiju i natprirodno. Mislim da je to zbog toga što tamo pronalazim tako prikladan i sažet iskaz o mogućnosti čovekovog prilagođavanja onome što mi izgleda kao, u najboljem slučaju, nehumani svet. (...) Sve o čemu pišem sadrži osećaj koji me prožima, o ljudskom i ne sasvim racionalnom poretku koji se neadekvatno bori da pod kontrolom drži silu velikog uništenja, koja je možda đavo, a možda je intelektualno prosvetljenje. (Nav. prema: Judy Oppenheimer, Private Demons: The Life of Shirley Jackson, Putnam's, New York, 1988, p. 125.)

            Interesovanje ove autorke za natprirodno i okultno evidentan je i nesporan činilac njene poetike, iako se mnogi kritičari pred njim osećaju nelagodno i pokušavaju na razne načine da ga umanje ili pretvore u nešto drugo. Najbolje je, stoga, usmeriti pažnju na njen jedini roman u kojem su natprirodni fenomeni servirani kao glavno jelo, a ne kao prilog ili začin (što je slučaj u njenim drugim romanima). Zakoračimo, dakle, u Ukletu Kuću na brdu...

* * * 

            Druga novoizašla knjiga je KARMILA i druge priče strave Šeridana le Fanua – kamen temeljac horor književnosti uopšte kao i nekoliko njenih podvrsta: priče o duhovima, vampirske priče, dijabolične priče (pogledajte samo tog divnog Đavola u priči „Mrtvi crkvenjak“!) itd. Uživajte u vrhunskim klasičnim, starinskim pričama tajanstva i jeze, idealnim za gotske, jesenje i zimske sumorne dane.

            Evo početka mog pogovora za ovu knjigu:

Šeridan le Fanu: Slikar demonskog

„Možemo biti sigurni da će među autorima iz sredine 19. veka Le Fanu doći na svoje, jer tehnički, kao pripovedač, njegova najbolja dela su prvorazredna, dok mu kao izazivaču jeze nema ravnog. Niko drugi nije imao tako sigurnu ruku u spravljanju tajanstvene atmosfere u kojoj se strava mračno začinje.“

- E. F. Benson -

Džozef Šeridan le Fanu (Joseph Sheridan Le Fanu) je relativno malim, ali kondenzovanim delom opusa povećenom jezovitom, sa ukupno tridesetak priča, definisao priču o duhovima kao dominantni oblik horor književnosti tokom druge polovine 19. veka. Brojni autoriteti, uključujući tu i M. R. Džejmsa, smatraju ga vrhunskim predstavnikom ovakve proze: „Džozef Šeridan le Fanu (...) bio je u svojoj osobenoj vrsti jedan od najboljih autora priča devetnaestog veka (...). On stoji apsolutno u prvom redu kao pisac priča o duhovima.“ Le Fanu, dakle, „stoji na samom začetku zlatnog doba priča o duhovima“, dok M. R. Džejms navedene redove piše 1923. godine, kao predstavnik vrhunca tog doba.

            O značaju ovog pisca konsenzus je gotovo univerzalan: „Nijedan autor nije češće terao čitaoca da se osvrće preko ramena u gluvo doba noći,“ pisao je Satrdej Rivju. „Jedna od najznačajnijih i najinovativnijih figura u razvoju priče o duhovima... Vodeći pisac priča o duhovima u devetnaestom veku,“ kaže Pingvinova enciklopedija horora i natprirodnog. „Otac engleske priče o duhovima“, kaže za njega Geri Vilijam Kroford, autor bio-bibliografske studije o ovom piscu (J. Sheridan Le Fanu: A Bio-Bibliography, 1995). „Prvorazredni majstor priča strave iz srednje-viktorijanskog doba,” tvrdi Edvard Vageneht koji o le Fanuu piše kao o jednom od sedam majstora natprirodne proze. „U istraživanjima psihološke strave, njegova poznija dela ustanovila su le Fanua kao jednog od majstora i utemeljitelja moderne priče o duhovima,“ kaže Vejn Hol. „Podario sam le Fanuu počasno mesto među onim autorima čije priče sačinjavaju tranziciju od gotske priče prema pravoj kratkoj priči natprirodnog,“ kaže Peter Pencolt u svojoj uticajnoj studiji Natprirodno u prozi. I tako dalje.

            Iako nema dokaza da je le Fanu uopšte bio svestan postojanja E. A. Poa, svoje prve priče strave objavio je u Irskoj u isto vreme kada je, s druge strane okeana, veliki američki i svetski genije izvodio svoju revoluciju upravo u ovoj formi. Le Fanu je sa Poom delio uvid u to da je roman nepodesna forma za stravu i zbog toga to nije ni pokušao: od četrnaest njegovih romana samo jedan, Čika Sajlas, uslovno se može smatrati i hororom (mada je to pre svega triler roman, odnosno misterija). Početkom 1820-ih u Engleskoj je praktično zamro gotski roman, a jedan od poslednjih velikih primera, Melmot lutalica, napisao je takođe Irac, Čarls R. Matjurin (Charles Robert Maturin, Melmoth the Wanderer, 1820). Kada se činilo da je sa prozom strave svršeno, pokazalo se – kao što će se i kasnije, brojnim prilikama, stalno pokazivati – da horor, kao i njegova čudovišta, nikad ne umire, već samo menja oblik. U tom preobražaju veliku ulogu odigrao je upravo Le Fanu, koji je jezovitu tematiku obrađivao isključivo u formi kratke priče, pripovetke i novele. Na tom polju je doneo značajne inovacije, kako u pogledu forme tako i sadržine. Pogledajmo pomnije u čemu se te inovacije sastoje.

            Ove knjige su sada dostupne u svim većim knjižarama u zemlji, a ima ih i u Banjaluci i Sarajevu, a, čini mi se, i u Zagrebu.

            Možete ih nabaviti direktno od izdavača („Orfelin“), a ko tako želi, može ih kupiti i od mene (dok traju male zalihe).

            Za sada kod mene još važi pretplatna i sajamska cena: 900 din i za KUĆU i za KARMILU – dakle:

            1 knjiga = 960 din ukupno (sa ptt-om);

obe zajedno + ptt = 1900 din. (Za slanje kao „tiskovina“; ko želi Post express, može i to, ako ste voljni da platite više.)

Dok još ima, ko želi može na gomilicu crnog biserja da doda i Kadijevićevu nedavno izašlu BOŽIJU VOLJU (600 din) i mog ZAVODNIKA (800 din) za kojeg je pogovor takođe pisao Kadijević. Imam i par Ejkmana, ko ih je do sad propustio (1000 din)...

Pišite na moj mejl – dogstar666 at yahoo dot com i ako smo ljudi, dogovorićemo se!