Kad Kadija govori – pametni
slušaju, kako bi postali još pametniji, odnosno kako bi čuli nešto što stvarno
vredi čuti i što će ih tek navoditi na razmišljanje.
U to sam se uverio bezbroj
puta tokom prethodnih 10 godina, koliko se intenzivno družim sa Đorđem
Kadijevićem, što privatno, a što na javnim skupovima, tribinama, promocijama,
festivalima, okruglim stolovima, javnim intervjuima...
Najnovija prilika da uživam
u njegovom govoru bila je u petak, 9. decembra, kada je u „Galeriji '73“ na
Banovom Brdu bila održana promocija romana BOŽIJA
VOLJA koji je nedavno objavio „Orfelin“ iz Novog Sada. Mudri su
bili oni koji su iskoristili ovu priliku da uživo vide i čuju ovog velikana
naše kulturne scene – velikog reditelja i likovnog kritičara i istoričara
umetnosti, ali pre svega vrhunskog intelektualca, čoveka koji je istovremeno i
stvaralac i hermeneut.
Razgovor sa Đorđem
Kadijevićem vodio sam ja, kao kourednik pomenutog izdanja, a publici
se kratko ali nadahnuto i rečito obratio i Milenko Bodirogić, izdavač i kourednik
edicije „Gluvo doba“.
Na licu mesta okupilo se
oko 35 slušalaca, što za današnje tužne srpske prilike i nije tako loša cifra,
ali za povod kao što je ovaj i za govornika kakav je Kadijević to je ipak na
granici slabog. Ipak, veče je bilo prijatno, Kadija vanredno razgovorljiv i
raspoložen, publika pažljiva i sa dobrim fidbekom (čulo se i jedno ali vredno,
nadahnuto pitanje iz publike koje je inspirisalo odgovor u trajanju od skoro 20
minuta!), bilo je prilike da se kupi knjiga i dobije potpis od žive legende, i
sve u svemu, siguran sam da su oni koji su tu došli sa te večeri otišli
prezadovoljni.
Čisto ilustracije radi, da
vidite da ovo nije prosečno srpsko ćaskanje od sorte koja se neprobirljivima
izdaje za „književno veče“, nego izuzetno podsticajan i bogat razgovor, evo
transkripta jednog dela Kadijinog izlaganja (upravo iz njegovog odgovora na
pitanje Marka Piševa o vezi ida i
identiteta).
Kaže Kadijević:
„Frojd razlikuje tri
modaliteta ljudske individualnosti. Prvi je id. Šta je id? Id je onaj
iracionalni deo moga bića na koji ja nemam nikakav uticaj. Naprotiv, id ima
uticaj na mene. I on je idividualno distribuiran, znate. Nije isti kod svih
ljudi. Kod nekog je jače razvijen, kod nekog ne. On sâm je, po tome šta jeste,
potpuno iracionalan, ali on jako bitno utiče na naše racionalno biće.
Drugi stepen
individualiteta koji Frojd pominje je tzv. ego, ono što ja doživljavam kao ja,
kao sebe. To je svesni deo bića. On je pod uticajem ida i crpe energiju iz ida,
ali samo onoliko koliko id može da je pruži, ali pošto je id nejednako dat kod
raznih ljudi, moj ego može raspolagati samo onim mogućnostima koje mu id
stavlja na raspoloženje.
I na kraju postoji superego,
treći stepen, koji odgovara jednoj svesti koja je već moralna, etička svest i
koja posreduje između ida i ega.
Meni se ta diferencija
komponenti ljudske individualnosti dopala još u danima moje rane mladosti kada
sam prvi put počeo da čitam Frojda. I ja sam se te podele pridržavao i kao
istoričar umetnosti: tako sam gledao izložbe. Ja uđem i prvo što hoću da vidim
jeste kakav je id kod slikara. Zašto? Zato što znam da, ako idem na ego, naići
ću na jednu osobinu ega: znate, ego se da emancipovati i može doći do
neverovatno vešte i gotovo zavodljive simulacije umetnosti. Ima mnogo ljudi
koji iz ne znam kog poriva ili želje hoće da se bave umetnošću a u stvari nisu
umetnici jer nemaju takav id. I to je jedan od najvećih i najdubljih problema
koji uopšte postoje u istoriji umetnosti: to je simulacija umetnosti.
To je nešto što je
procvetalo u vreme moderne, i zatim postmoderne. Danas imate ogroman broj ljudi
koji se uspešno bave umetnošću zahvaljujući tome što hermeneuti, oni koji
tumače umetnost, i sami nemaju dovoljno razvijen id da bi prepoznali
simulaciju. I tako dolazi do promocije lažnih umetnika. Bilo bi jako teško
podići glas protiv takvih jer superego bi morao da ustane i da kaže: „Nije časno,
ružno je i nedopušteno simulirati umetnost.“ Ali superego se obično ućutkuje i
potiskuje na marginu, ego vlada svetom a ne id; id je taj koji stvara svetove.
E, mene je to kao kritičara najviše zanimalo, i zato ja kada dođem na izložbu,
odmah vidim da li je neko folirant ili nije.
Znate kako ćete primetiti
da imate razvijen id? Ako, kada nakon izvesnog vremena pogledate ono što ste
radili i kad se začudite. Kad ponekad ne možete da prepoznate same sebe. Kad
kažete: „Bože, da li je moguće da sam ja to radio? Pa, ja ovo ne mogu da
ponovim.“ E, to je već znak da id radi, da vi uopšte imate kreativno razvijen
id u sebi. A onda dolazi ego sa kojim vi već možete da uđete u manipulaciju.“
Ovaj razgovor sam snimio i
transkribovao ja, i sada ste ga ekskluzivno pročitali na ovom blogu, a navedeni
deo ući će i u knjigu razgovora s Kadijevićem, VIŠE OD ISTINE, koja iz
štampe izlazi na proleće 2017.
Ceo razgovor obavljen te večeri takođe se ekskluzivno nudi
na ovom blogu: možete ga skinuti i poslušati ako kliknete OVDE.
Snimak je odličnog
kvaliteta; ovaj konkretni fajl načinio je Vlada Nevidljivi (sa BG 202), inače
jedini predstavnik medija koji se postarao da isprati ovaj događaj (!), pa mu i
na tome ovde zahvaljujem.
Neke fotke uz ovaj post
preuzete su sa
sajta opštine Čukarica koja je bila ko-organizator ovog dešavanja; i
njima zahvaljujemo što su ga pomogli.