Jezovnik: LAVKRAFT

Scenario: Hans Rodionof

Adaptacija: Kit Gifen

Crtež: Enrike Breća

Izdavač: Darkwood

Br. strana: 144

Boja: Kolor
Uvez: Tvrdi

Format: A4

Šta: Život jednog od rodonačelnika horora kao žanra i nesumnjivo jednog od najuticajnijih pisaca strave. Prema scenariju Rodionofa i Gifena, Lavkraftovu biografiju živopisao je jedan od najznačajnijih crtača današnjice, Enrike Breća. Sva trojica su zablistala, te pred sobom imamo priču koja je istovremeno i jeziva i dirljiva.

Cene: promotivna (važi do 15.02.2017.): 1690 dinara
Puna cena: 1990 dinara

            Zeznuto je raditi dramatizacije života pisaca jer pisci, po pravilu, ne vode dramatične živote. Čast izuzecima – ratnicima, lovcima, avanturistima, veračima po planinčinama i roniocima po okeanskim dubinama – ali barem 95% pisaca, a naročito onih zaista odličnih, vodi napadno dosadne „spoljašnje“ živote, lišene ekstrovertnih čari, budući da su skroz posvećeni onom unutrašnjem.

            
Pa tako i Lavkraft, samo još malo više od prosečnog dobrog pisca. Sedeo, pisao, sedeo, pisao, sedeo, pisao – pa umro. I to mu beše taj njegov život. Dobro, nešto malo je putovao po bližoj i daljoj okolini rodnog mesta, uz par malo većih ekskurzija (Kvebek, Nju Orleans), nešto malo se ženio samo da bi se ubrzo razveo, nešto malo pisama pisao (ni broja im se ne zna), nešto malo kuburio s parama (so what else is new?!), dobio rak i – umro.

            I kako sad od toga napraviti priču? A naročito takvu koja će zanimati i one koji nisu zaluđenici za spisateljske (auto)biografije? Pa, to u Lavkraftovom slučaju i nije tako teško: određeni biografski detalji se prenaglase (očevo i majčino „ludilo“) a sve se filuje obilatim dozama njegove maštovite fikcije, odnosno elementima iz njegove proze. Jer, suprajz: to (kao) NIJE bila fikcija, nego sušta istina! I Nekronomikon stvarno postoji, i Veliki Stari tek što nisu provalili u „naš“ svet, i još trista čuda (sekte, kultovi, degeni, vračevi, noćnici, Smeđi Dženkini, Jog Sototi...), i jedino Lavkraft stoji između nas i – Njih!

            Ovakav pristup je dvosekli mač: s jedne strane, ova grafička novela svakako će poslužiti za ustoličenje i dalje razvijanje Lavkraftovog kulta kod nas, koji je već veoma snažan (to dobro znam iz prve ruke, kao priređivač Nekronomikona i kao neko ko uveliko radi na njegovom trećem, ultimativnom izdanju!). Lavkraft se i u ovoj storiji tretira kao osoba „veća od života“ – kao retki Izabranik i Inicijant, onaj koji Vidi više od ostalih, koji Zna ono što 99% sveta i ne sluti, kao neshvaćeni i skrajnuti Prorok čiji glas vapije u pustinji...

            S druge, i Lavkraft i njegovo delo se, u ovoj konkretnoj Grifenovoj adaptaciji, načinom na koji su pomešani, donekle trivijalizuju. To je, naravno, učinjeno nenamerno, ali je ipak neminovno – kad jednog genija, koji je svojom bogatom maštom i talentom stvorio čitav univerzum, svedeš na reportera koji ništa sam nije stvorio nego je samo zapisao nešto što je video. Pored toga, prenaglašavaju se određene biografske epizode i njihov značaj, pa tako na kraju ispada da celog Mita o Ktuluu ne bi bilo da mu deda nije u amanet ostavio Nekronomikon, odnosno da mu roditeljski neuravnoteženi nervni sklopovi nisu bili preneti i da nije bio bojažljivi ružni dečak koji je od vršnjaka i okoline bežao u svet mašte...

            Pored toga, pošto je strip ipak pre svega vizuelni medijum, podrazumeva se da se u svakoj prilici koriste prilike da se plasiraju Lavkraftovi nadasve slikoviti koncepti: čudovišta, pipci, raščepljene ralje i očnjaci, itsl. – i sve je to lepo i krasno; sve su to neki od glavnih razloga što mnogi vole ovog pisca, i to ne samo klinčurija (što reče Minjola jednom: „I like HPL because he has the coolest monsters, and I like to draw monsters!“). I sve je to Breća junior lepo nacrtao, oživotvorio, ofarbao, da je milina videti.

            Druga je stvar što je Lavkraft mnogo, mnogo više od tih pipaka i monstruma, i što je njegova kosmička strava radikalniji i originalniji koncept nego što nam to ovaj strip predočava, a ona se ne može svesti na varijacije lične sjebane biografije – jer, da podsetim, ako niste primetili, svet vrvi od ljudi koji pate od raznoraznih trauma, i mnoge od njih su daleko gore, dublje, košmarnije od ovih Lavkraftovih, pa opet – gde su njihove priče, njihovi romani, njihova remek-dela, njihovi Ktului?

            Ne shvatite me pogrešno: ovo nije loš strip. Nije čak ni slab. Dapače, vrlo je dobar, i preporučujem ga vašoj pažnji i vašoj kućnoj biblioteci. On to zaslužuje i zbog svog smelog scenarija i zbog atraktivnog artworka i zbog celokupnog Darkvudovog tretmana (odlična štampa, papir, tvrde korice, kolori...). Ipak, izvesne ograde moram da iznesem jer – ko će, ako neću ja?

A treba ih reći, možda i zbog naivnih čitalaca koji nisu navikli na ovakvo poigravanje sa faktima, odnosno preplitanje fikcije i stvarnih biografskih podataka (što je postupak u kojem je, uzgred budi rečeno, Lavkraft bio jedan od pionira: pravi proto-postmodernista!), pa bi mogli pomisliti da je u ovoj konkretnoj fikciji mnogo više činjenica nego što ih zaista ima. 

Recimo, Lavkraft kao dečak nije bio toliko ružan koliko je ovde prikazan. Previše se potencira to što ga je majka u ranom detinjstvu oblačila u suknjice, iako to uopšte nije bilo ni retko ni čudno u to doba (recimo, postoje fotke na kojima je i mali Kafka, Lavkraftov veliki duhovni srodnik, u suknjici – pa šta?). Ali, na stranu ti površni detalji, više mi smetaju određene psihološke „slobode“.

Time pre svega mislim na činjenicu da ovaj strip pribegava jednom tropu koji me naročito iritira u ekranizacijama i dramatizacijama života pisaca, a to je – svođenje pisca na lujku u vlasti sopstvenih kreacija. To je popularni i populistički pristup, donekle zasnovan na potrebi da se svi ti nenormalni ljudi što sede u sobi i pišu koješta umesto da idu na žurke i u „provode“ i u lov na krupnu divljač nekako „unormale“, da se njihova ekscentričnost, njihovo autsajderstvo nekako objasne i svedu na nivo razumljiv prosečnom odradeku. 

„Aha, pa on je, dakle, U VLASTI toga što piše? On je, maltene, kao opsednut? On je medijum, znači? Ko zna kakve sile govore kroz njega? A on samo sedi i automatski zapisuje? Sve mi je jasno!“

            E, pa, dozvolite da vam Ghoul objasni: stvaranje ne funkcioniše tako. Nikakvo, a naročito ne umetničko. Dobar umetnik NIJE u vlasti sopstvenih kreacija. Niti je puki zapisničar nečeg što mu "muze" diktiraju. Dobar umetnik – pisac, slikar, reditelj...- nije nekakav mahniti (polu)ludak sa glavom u oblacima koji nije u stanju da razlikuje stvarnost od snova (košmara), kao što je HPL ovde prikazan.

Da vam kaže Ghoul: stvaralaštvo podrazumeva daleko veće doze lucidnosti, razuma, samokontrole i samosvesti nego što ih imaju tzv. „zdravi“ i „normalni“ odradeci ovog sveta. Da bi neko stvorio nešto veliko i trajno – kao što je to nesumnjivo Lavkraftov opus – on NE MOŽE da bude lujka gonjena ličnim traumama i nesnosnim košmarima. Koliko god nečije delo delovalo prirodno, tečno, lepo skrojeno i kao od brega odvaljeno, znajte da se na njemu RADILO, mukotrpno, da se o njemu razmišljalo, da se tu mnogo toga dodavalo i oduzimalo, da su tu grdni neki procesi i nizovi vama nevidljivih odluka bili na delu, i njih ne možete ni da zamislite ako i sami niste stvaralac.

Tako nešto, prosto, NE MOŽE da stvori nekakva neurotična lujka koja se trza i muca i ima tikove i fobije i fiks ideje i ne zna gde mu je dupe a gde glava ni šta je san a šta java. Takvi završavaju u ludnici (kao Lavkraftovi roditelji). Oni koji se s time izbore, oni koji time OVLADAJU (kao Hauard F. Lavkraft) – to su oni koji ostaju upamćeni. Oni koji odjekuju. O kojima se priča i slika i filmuje i razmišlja mnogo posle njihove smrti. Oni večni.

            Ovaj konkretni Rodionofov „Lavkraft“, dakle, jeste omaž tom i takvom velikanu – strip osoben, čudan, nadrealan, možda pomalo zbunjujuć (naročito ako očekujete da vidite Lavkrafta kao akcionog junaka koji se bori sa čudovištima - hej, ima i to: bore se Lavkraft i Tesla rame uz rame, autsajderi i stimpank superheroji!) i impresivan je pre svega na vizuelnom planu, ali je respektabilan i kao pokušaj da se život i delo jednog velikana spoje i odraze jedno u drugome.

            Za kraj, reći ću samo još ovo: ono što je Orfelinova edicija „Poetika strave“ kod nas na polju horor književnosti, to je Darkvudova edicija „Jezovnik“ na polju horor stripa: dakle, vrhunski predstavnici forme plasirani na vrhunski način! Ovaj post ilustrovao sam, pored ostalog, i poređenjem američkog izdanja ove grafičke novele, koju sam slikao pored Darkvudovog izdanja, koje je i većeg formata i nadahnutije grafički uobličeno unutra i u svakom pogledu superiornije od američanskog.

          

Prema tome, ako volite horor, ne možete sebi dopustiti da ovo nemate na policama i kraj uzglavlja. A uskoro ću ovde kazati koju i o drugom albumu „Jezovnika“ koji je nedavno objavljen... 

Privju ovog albuma (prvih 20ak strana) imate OVDE!