Kuća na granici
Prema romanu THE
HOUSE ON BORDERLAND Vilijama Houpa Hodžsona (William Hope Hodgson)
Scenario: Ričard Korben i Sajmon
Revelstrouk
(Richard Corben and Simon
Revelstroke)
Crtež: Ričard Korben
Predgovor: Alan Mur
Darkwood, Beograd, 2016
Br. strana: 96 / Boja:
Kolor
Uvez: Tvrdi / Format: A4
Puna cena: 1490 dinara
Uvez: Tvrdi / Format: A4
Puna cena: 1490 dinara
Šta kaže izdavač?
Da li strah dolazi spolja
ili iz ambisa u nama? Šta da radimo kada se nađemo na rubu, u graničnom
području? I može li se sve pripisati opsenama uma ili postoji nešto što
istinski vreba u opipljivom svetu? Ko bi bolje znao odgovore na takva pitanja
od majstora strave – Ričarda Korbena!
Šta
kaže Lavkraft?
The House on the Borderland (1908) -- perhaps the
greatest of all Mr. Hodgson's works -- tells of a lonely and evilly regarded
house in Ireland which forms a focus for hideous otherworld forces and sustains
a siege by blasphemous hybrid anomalies from a hidden abyss below. The
wanderings of the Narrator's spirit through limitless light-years of cosmic
space and Kalpas of eternity, and its witnessing of the solar system's final
destruction, constitute something almost unique in standard literature. And
everywhere there is manifest the author's power to suggest vague, ambushed
horrors in natural scenery. But for a few touches of commonplace sentimentality
this book would be a classic of the first water.
Šta kaže Alan
Mur u Predgovoru?
Taj fascinantan čovek i
njegovo nezemaljsko delo ne bi smeli biti pokopani, ostati nepredstavljeni na
policama knjižara, netraženi u bibliotekama. Niti bi bilo koji znameniti pisac
fantastike smeo biti isključen iz kulturološkog zaleđa, da mu ugled skuplja
prašinu iz isključivog razloga što je tako dekretom odredio samoproglašeni,
svojom koristi usmeren literarni establišment. Pročitajte ovu knjigu, a onda
krenite tragom originala.
Šta
kaže dr Ghoul?
The House on the Borderland je verovatno najčudniji horor roman
koji sam pročitao. Nedavno sam mu se ponovo vratio, i moram priznati da i dalje
nisam pametan šta da radim s njim. Nosio sam se mišlju da ga uvrstim u ediciju „Poetika
strave“, ali previše je prokleto nekonvencionalan i ekscentričan
na načine koji su mestimično fascinantni (barem meni i verovatno manjinskom
čitateljstvu) ali, mestimično, moram priznati, to postaje opasno izluđujuće
proizvoljno u svojim kosmičkim fantazmagorijama, kojom prilikom je izlazak i iz
samog horor žanra i prelazak u nešto bliskije Olafu Stejpldonu negoli H. F.
Lavkraftu još i ponajmanji problem.
Prva
polovina romana je, uslovno govoreći, klasičan gotski horor sa jezovitom kućom
i njenim izolovanim stanovnicima posednutim zlim silama. Međutim, već tu
nastaje odmak od konvencije – jer, umesto duhova i demona njih spopadaju
nedefinisane svinjolike kreature (!) za koje se do kraja knjige ne sazna šta su
i odakle su i kakve veze imaju sa propašću Zemlje i maltene čitavog svemira
(ups – spojler!) pred kraj knjige!
Jedna
od fascinantih stvari u vezi s ovim romanom je njegova potpuna
nezainteresovanost za konvencionalnu psihologiju, motivaciju, pa na kraju i
naraciju. Čovek dođe u zlokobnu kuću o kojoj kolaju jezive priče – eto, tako. Do
kraja knjige ostaje nejasno KO je taj čovek zapravo, šta ga pokreće, zašto je
uradio ijednu od stvari koje je uradio... Dovede sa sobom i sestru, s kojom je
u čudnom, dominantnom odnosu; ona pasivno i ćutke trpi njegova ludila, eto,
tako.
Odjednom krenu da iz
obližnje „jame“ naviru svinjolika čuda i napadaju ih, eto, tako. Zašto? Da ih
pojedu, pojebu ili nešto treće? Ne se znaje. Tokom čitave prve polovine romana
autor ubacuje snažne dvosmislene aluzije da te kreature postoje samo u
naratorovoj svesti, da on zapravo gubi razum i da sestra postaje zatočenica tog
manijaka, ali kasnije se ispostavi da su te natuknice tu samo eto, tako, ko zna
zašto, jer kreature su „stvarno“ tu. Ili možda ipak nisu? Ali to je još uvek
„konvencionalni“ deo romana.
Čekajte
da krenu vizije, koje počinju eto, tako, ničim izazvane, iz čista mira, ne kao
posledica bilo čega što je narator rekao ili uradio, nego, kažem, eto, tako,
because fuck you, that's why! On sedi u sobi i odjednom se u jednom kraju sobe
javi „procep“ i kroz njega on počne da vidi neke stvari... A onda kreću
predugačke, zamorne deonice u kojima naš narator luta ovim i drugim svetovima
kao bestelesni duh, lebdi tamo-vamo i zapaža niz umereno zabavnih kosmičkih
fenomena i pojava – ali njihova proizvoljna priroda i niđe-veze veza sa bilo
čime postaje izluđujuća, frustrirajuća, a u krajnjoj instanci, povremeno,
zaista i dosadna (iako je roman vrlo kratak, jedva nekih 150-ak strana;
subjektivni osećaj je drugačiji).
Ono
što je bizarno jeste da bi meni, u načelu, trebalo da imponuje taj aspekt
kosmičke strave i da mi to bude draži deo knjige; ali sreću mi kvari njegova
totalna proizvoljnost, ali i narativna nezanimljivost, jer u tom delu knjige
narator postaje pasivni posmatrač
prolaska nesagledivih vremenskih perioda, vekova i milenijuma koji jure oko
njega dok on stoji i gleda... i gleda... i gleda... a to vrlo brzo postane
zanimljivo koliko i gledanje farbe kako se suši na zidu. OK, za 1908. su
svakako bili revolucionarni i neviđeni ti prikazi Sunca koje mahnito juri po
nebu s kraja na kraj horizonta a dan i noć se smenjuju u jednoj sekundi; ali
nama koji smo milion puta videli te ubrzane snimke dan-noć-dan-noć-itd. stranice
i stranice toga i varijacije na to zaista mogu vrlo brzo da dosade.
Tim
pre što, ponavljam, u svim tim pasivnim posmatranjima i pasivnim lebedenjima po
ovom i drugim svemirima narator ne vidi bogzna šta zaista upečatljivo i
zanimljivo – ne, ne očekujte nešto nalik fanastičnim vizijama koje Lavkraft
opisuje (verovatno i pod uticajem ovog romana, ali u daleko unapređenom,
superiornijem vidu, na svakom nivou) u pričama kao što su „Snovi u veštičjoj
kući“ i „Kroz kapije Srebrnog ključa“.
Lavkraft je umeo da ode u apstrakciju, u
ONOSTRANO, u totalno tuđinsko nezemaljsko, a da održi pažnju i dinamiku i
zanimljivost i vizuelno bogatstvo opisanih prizora; Hodžson se hrabro trudi u
tom pravcu ali, uglavnom, ili ne uspeva ili ne doseže ni izbliza tako daleko.
Ipak, njegovi pionirski pokušaji u tom smislu vredni su hvale i pažnje. Međutim,
za ediciju „Poetika strave“ mislim da ću ovog svakako značajnog i dobrog pisca
predstaviti kroz njegove kratke priče i novele...
E,
sad – kako je sa svim ovim nakraj izašao Korben?
Ukratko
rečeno, sasvim junački i respektabilno.
Podrazumeva
se – pošto je ovo strip, i pošto je ovo Korben – da će akcija na svakom mogućem mestu biti naglašena, a gde je izvorno nema – izmisliće se (npr. makljaža i jurnjava s irskim seljacima na
početku); da će krvopljus biti
daleko detaljniji i razrađeniji nego u izvorniku; da će se ubaciti golotinja i tamo gde je u originalu
nema ni u nagoveštaju.
No,
mora mu se čestitati što je uspeo da prenese većinu važnih scena iz romana na
svoj urođeno genijalan način, sa unikatnim smislom za pompezno i spektakularno
i veće od života (što ovaj roman
svakako traži!); što je drugu, apstraktniju i dosadniju polovinu knjige uspeo
da sažme i očisti od ponavljanja i rastezanja, a da ipak prenese ponešto od
kosmičkog ludila i onostranosti; i što je sve to zaokružio na način koji možda
jeste nešto konvencionalniji (ludilo!) nego što je to u knjizi, ali barem ova
strip verzija ima početak, sredinu, kraj i nekakav privid uzročno-poslednične i
konotativne veze između disparatnih događaja, likova i lokacija, što se za
roman ne može baš reći.
Ipak,
u zaključku, moram nacrtati ovo: ne treba iz ovoga zaključiti da je Korben
nužno unapredio roman, odnosno da je roman slab a strip odličan. Istina je
negde oko sredine. Bolje bi bilo reći da je Korben pružio vrednu alternativnu
verziju (ili varijaciju) na Hodžsonove teme, filovanu bogatim dozama svoje
standardne sklonosti grotesknom ali, takođe, i svojim unikatnim talentom da pruži
upečatljive (i vrlo opipljive, telesne) ekvivalente čistog košmara. I jedna i
druga KUĆA imaju ozbiljne kvalitete i nezanemarljive mane, i stoga se zapravo
odlično nadopunjuju umesto da se uzajamno poništavaju.
Zato vam preporučujem da ne
padate u standardne ograničavajuće ILI/ILI okove, nego da prihvatite I/I
filozofiju, tj. da čitate i roman i njegovu strip verziju. I jedan i drugi
nude obilje košmarnih ideja i prizora i ludila kakvi moraju da imponuju svakom
ljubitelju strave i užasa, a ona se ovde ispoljava u punoj paleti, u rasponu od
„najprizemnijeg“ klanja i kasapljenja i krvoliptanja i pesničenja sa
čudovištima pa do rečima skoro nedostupnih, neopipljivih kosmičkih vizija
onostran svega ljudskog...
Inače, ovo je drugi od nedavno izašlih albuma iz Darkvudove horor edicije JEZOVNIK. O prvome, posvećenom LAVKRAFTU, već sam pisao na blogu OVDE.
Ako nekome moje reči i slike nisu bili
dovoljni, privju sa prvih 20-ak strana ovog albuma možete pogledatiOVDE.
Postoji li prevod romana?
ОдговориИзбришиNe postoji. Rekoh u tekstu: "Nosio sam se mišlju da ga uvrstim u ediciju Poetika strave“, a ona objavljuje (uglavnom) neprevođena dela.
ОдговориИзбриши"Dovede sa sobom i sestru, s kojom je u čudnom, dominantnom odnosu; ona pasivno i ćutke trpi njegova ludila, eto, tako."
ОдговориИзбришиPa to je divno! Što se mene tiče nisi morao ništa više da objašnjavaš.
Odusevljen sam romanom. Ovo mi je sigurno omiljeni horor roman, a i medju omiljenima uopste.
ОдговориИзбришиSad se dvoumim sta sledece- the boats of the "glen carrig" ili the ghost pirates. O ovom drugom koliko se secam nisi nista opsirnije pisao u pogovoru za "Glas u noci", pa me interesuje da li ti se svideo?