STRANGER THINGS 2 (TV, 2017)

*** 

3

            Drugi put manje boli! A, da budem pošten, nešto su malo to i popravili u nastavku u odnosu na debi-sezonu, i sad je ovo doseglo nivo jedne sasvim slatke serijice koju ću rado gledati svake godine ako je budu dalje pravili, a verovatno hoće.

            Kad sad, sa ove distance, gledam moj rivju prve sezone (evo OVDE!), vidim da sam bio nešto namrgođen i čangrizav zato što je ta serija ono što jeste – boza zaslađena obilatim dozama nostalgiasploitationa, a ne lavkraftovski kosmički horor. Sad sam već prihvatio to što jeste, nisam na ovo gledanje od nje ni tražio da bude nešto drugo od toga što je namerila, plus više mi ne zuje oko ušiju dosadne mušice kako je ovo najbolja stvar u univerzumu još od nastanka Gunisa, pa je vreme da se to nešto realnije sagleda.

            Neke stvari su mi, u drugoj sezoni, bolje legle jer sam oguglao: npr. onaj tršavi vrfkavi bucko mi više ne igra po nervima, a čak me je naglas nasmejao kad je prvi put proizveo onaj „rrrrrr“ zvuk; ogavni tinejdžeri ovog puta imaju nešto manje vremena na ekranu, ili je barem to bio moj subjektivni utisak jer su me njihovi sabplotovi manje nervirali. 

Neke stvari su malkice popravili: Vinona više ne igra jednu istu notu, nego su je pustili da se razmahne svim bogatstvom svog skromnog talenta; retkonovali su neoprostiv tretman one nesrećne buckonejdžerke (Barb?) i, naknadnom pameću (i budnim praćenjem javnog mnjenja po internetima) dali joj nešto podnošljiviji Good Bye; plus, dali su malo više prostora ostalim klincima, a pre svega token crnoputom, itd.

            Takođe, zaplet je nešto prihvatljiviji – iako je oličenje neinventivnosti: elem, prčkanje po dimenzijama naših trapavih naučnika proizvelo je nekakav RIFT u prostor-vremenu kroz koji preti da u naše carstvo od čokolade i marmelade prodre Ktuluov brat od strica – mada, on se čuva za kraj, a pre njega sranja uglavnom prave mini-Demogorgoni iliti Doggoni, ili tako nešto.

            Dobro je što je Mili Bobi Braun dobila nešto više prostora (i nešto više kosice!), praktično je sad glavna junakinja. Njen talenat i dalje sija u sve jačem sjaju, tu nema greške, Mili je milina za gledati: šta ona radi svedenom mimikom to neki (khm-Vinona-khm) ne umeju ni uz sve kreveljenje. A kad na kraju, u deus-ex-machina kulminaciji, stane da čeneluje Keri (mada ima kraći hint toga i ranije, kad baca stvari po kolibi) – pa to je da se naježiš! To još od Sisi Spejsik nismo ovako dobro i krvoledeće videli!

            U međuvremenu je Majk (Fin Vulfhard) malko gurnut u stranu – može biti da je bio prezauzet paralelnim snimanjem filma IT, pa su morali da mu malo srežu ulogu zbog prečih poslova – što je šteta, jer se on pokazao (pre svega u filmu, a manje u ovoj seriji) kao ipak ozbiljan glumac na kojeg valja računati i koji će tek da izraste u relevantnu glumačku pojavu. U svakom slučaju, lepo je dramaturški izvedeno to što su Majk i Eleven razdvojeni skoro celo trajanje ove sezone, pa onda kad se na kraju napokon nađu oči u oči, to je stvarno eksplozija emocija, i to su oboje besprekorno odigrali. Baš baš baš moćna scena!

            Veću ulogu ima i onaj šerif, ujedno najbolji (odrasli) glumac u seriji i, ako niste znali, naš novi Helboj-posle-Helboja (Perlmana). Jeste, u predstojećoj reimaginiciji Paklenog Dečka na filmu, Dejvid Harbur uskače pod crveni lateks – biće to vredno pažnje, sudeći po ovome što je u seriji pokazao. 

Šteta samo što je scenaristički za njega vezano više rupa – jer ispada 1) da šerif malog mista može godinu dana da živi neprimećen usred šume i niko ni dim kolibe da mu vidi a kamoli da svrati i zapita se šta će naš šerif usred šume sa preteen curicom u kolibi; 2) pa još, može mu se da nestane na više dana a da policija to i ne registruje a kamoli da reaguje (niko od pod- i nadređenih da kaže: Kam' nam ga šerif?!), plus 3) toliko se nagutao onih alien sranja u tunelima dok su ga pipci grlili i lascivno mazili da je prosto morao da bude zaražen onim od čega mnogo mekše tikve trule širom okruga – a ne da se izvuče iz toga kao Zagor, malo otrese prašinu sa sebe i iskašlje sve ko ništa.

            Lepo je što je ulog povećan: kao prvo, umesto jednog humanoidnog monstruma sa rascvetavajućom glavom sad ovde imamo čopore sitnih čuda, plus tog Ktuloida. Kao drugo, ubačeno je malo više mraka u psihologiju i odnose likova: veće su stvari na kocki, ozbiljniji bolovi i patnje su na delu, što u najavi, kao pretnja i realna mogućnost, što realizovani (od porodičnog abjuza do vrlo plastičnih bolova kroz koje onaj Vinonin mališan i dalje prolazi – tj. ne i dalje nego sad još mnogo gore pati zbog zaostale veze sa OnimTamoNaopačke, ili kako se zvaše).

            Naravno, ovo i dalje jeste boza i mi znamo da će dečica ostati živa i zdrava na kraju, ali je zaplet malkice zategnut i zamračen, taman od PG do PG-13 nivoa, tako da povremeno tvorci uspeju da proizvedu saspens i nedoumicu i „ma neće valjda na đecu udarit'“ (iako znamo da neće). Plus, to što će ostati živi ne znači da neće dobiti neke ozbiljne ožiljke – mada se, predvidivo, na kraju, naravno, priča o Kraju Sveta Kakav Poznajemo neosetno svede na Dal Će Ona Igrati Sa Mnom Na Školskoj Igranki.

            Sve u svemu, druga sezona mi je bila zabavnija za gledanje na mikro planu: tu su zanimljiviji odnosi između likova (ljubavna priča između razdvojenih Majka i 11; ljubavni trougao između crnog, vrfkavca i nove džindžer curice), zabavnije situacije i više dobrih creepy i scary scena, sa vrhuncem u prolongiranom set-pisu kad čudovišta upadnu u ono leglo ludih naučnika koji Čačkaju Gde Ne Treba. Ta scena može da se meri sa najjezivijim i najboljim horor scenama u bilo kom horor filmu ovog veka, i zapravo, donekle je šteta što ova serija nije FILM, jer daleko bolje hvata sve ono što bi IT hteo da bude, a nije, i mnogo više zaslužuje da zgrće te nenormalne količine para koje IT ovih dana širom sveta mlati!

            Znači, STVARI su ovog puta ČUDNIJE, mračnije, hororičnije, veće, zrelije, zabavnije, duhovitije, sa više sluzi i pipaka i, ako ih bude JOŠ, sigurno ću ih dalje pratiti.