уторак, 19. децембар 2017.

JAGNJEĆI BAL

  
            Ovih dana u Srbiji se uveliko proslavljaju Saturnalije – jedino što, za razliku od starorimskih, ove srpske ne traju samo 7 dana (17-23. decembra), nego kojih 40-ak, otprilike od tzv. sv. Nikole (19.12.) do tzv. sv. Save (27.01.). 
To je vreme za obilato Ždranje, neumereno Lokanje i „sveto“ Orgijanje, od preslave do slave preko patarice, neretko uz tzv. „slava-hopping“ tj. skakanje sa slave na slavu: 
ono kad se prvo obžderete na jednoj slavi, a onda pravo sa nje idete kod nekog drugog slavljenika, kako biste se tamo dodatno obždrali i oblokali, po principu „preko leba pogače“, a sve vreme kanda prizivajući hristijanstvo i njegove vrline smernosti, krotkosti, suzdržanosti, asketizma i odmicanja od ovozemaljskog...
A onda još kad dođu tzv. Nova godina, pa Repriza Nove godine, pa tzv. „srpska“ (što će reći, tzv. „pravoslavna“), pa onda kineska, keltska, ciganska i svaka druga „nova“ godina odavde do večnosti dok više niko ne zna ni šta se slavi ni zašto, samo nek se loče, ždere i, ako je bog tako hteo, jebe, i sve je u redu sa svetom, vozi, Miško, i udri brigu na veselje!
            S tim u vezi, mada ne direktno niti eksplicitno, jeste moja pesma koju vam ispod stavljam na uvid. Full disclosure: ne smatram sebe nadarenim za pisanje poezije; u dosadašnjem životu napisao sam jedva tuce pesama, od toga 4-5 u baš ranoj mladosti (sa 18 godina), i one ne valjaju ama baš ništa (srećom, videlo ih samo nekoliko očiju), i nekolicinu tokom 1990-ih, koje su takođe pretežno slabe i srednje-žalosne at best. Poslednji put kad sam u novije vreme (čak u ovom veku!) posegao za stihoklepanjem bilo je pre šest godina, iz zajebancije, kada sam pod naprasnim napadom pijanih Muza sročio pjesmicu „Volesmo se ludo u Egiptu mi“.
            Što se tiče pesme koju kačim dole, čini mi se da ona ima nešto dublje konotacije, odnosno da, uprkos elementu zezanja, sadrži i nešto više ozbiljnosti, kako u ambicijama tako i u postignuću. Dugo vremena je nisam ni pogledao, skroz sam i zaboravio da postoji, ali tokom nedavnog iščitavanja mojih dnevnika iz 1990-ih naiđoh na ovaj biser iz 1996. (dakle, kad sam imao 23 godine), i iznenadih se koliko je to... pa, presentable. Nije to ne znam šta, ali – čini mi se da u dovoljnoj meri Nije Loše da se može ponuditi širem čitateljstvu, za razliku od njenih koleginica koje su i dalje prikladnije da zasluženo čame u mojim neobjavljenim spisima.
            Kratka uvodna napomena: ovu pesmu inicirao je mali oglas – ili beše promo-članak? – u niškim Narodnim novinama početkom marta 1996. koji je pozivao čitaoce na nešto što su tvorci izvoleli nazvati JAGNJEĆI BAL. Živo se sećam tog momenta, dok sam pripaljivao vatru tim novinama (jer za bolje i nisu), i naleteo na članak koji me zove na JAGNJEĆI BAL.  
Čim sam video tu frazu – smesta mi se rodila ideja, dapače nužda, da napišem pesmu o tome. Bilo je nešto hipnotičko u frazi JAGNJEĆI BAL, uopšte u ideji da postoji nešto što se zove JAGNJEĆI BAL, a uz to je mrtvo-ozbiljno, nimalo ironično ili parodijsko. Dakle, kao neka od ovih danas popularnih slaninijada, kobasicijada, buregdžijada, belmužijada, pihtijada, klinčorbijada, kuracpalacijada i ostalih ilijada po srpskim kasabama, selima i zaseocima koji bi preko stomaka, linijom najmanjeg otpora, da pronađu kraći put do srca (i novčanika) halapljivih turista.
Počeo sam da zamišljam neke od mojih suseda i rođaka, svi odreda paganski „hrišćani“, nominalno hristoljubivi a suštinski oblaporni, kako se kinđure i spremaju da pođu na JAGNJEĆI BAL, i kako se jagnjeći zabavljaju tamo, i kako ih sutra komšike pitaju: „I, kako se provedoste na taj JAGNJEĆI BAL?“

            Sve to i još ponešto videćete, nadam se, u ovoj pesmi.



  JAGNJEĆI BAL  
(c) Dejan Ognjanović

 


Povedi me, dragi, na jagnjeći bal
Od heklanje me oči bole;
Glavu mi mori zemaljski kal
Hoću i ja ono što svi ljudi vole.
Želim i ja da budem sa svima
Pa zato hoću na bal jagnjeći
- U masi gde nikad nije zima,
Da budem sa svima, da budem sa svima
Da ćaskam i jedem meso stojeći.
Na jagnjeći bal, na jagnjeći bal
Da jedem i pijem i igram i pevam
Da ne znam za svoj svednevni žal
Da žvaćem ono o čemu snevam.
Jagnjeće meso, jagnjeće meso,
Ne školjke, kavijar, jastoge i dagnje
Ja samo hoću meso od jagnje.
Od ono jagnje što nevino gleda
Što prazno mu zuri okruglo oko
Što ne zna šta je zemaljska beda
Što zaklano na drvu od ražnja počiva.
Samo od to jagnje ja meso hoću
Od toga živog zemaljskog stvora
Što danju se igra a spava noću –
Koj' će mi đavo ribe iz mora.
Povedi me zato na jagnjeći bal,
Na jagnjeći bal, na jagnjeći bal,
Pa makar mi to bilo zadnje;
Samo da mrdnem iz ovaj kal
I probam i ja meso od jagnje.

3.3.1996.




            Eto, Po je napisao „Gavrana“, Lavkraft je za sobom ostavio „On the Creation of Niggers“ a ja, dakle, budućim potkoljenjima ostavljam – „Jagnjeći bal“! Malo li je?!

            P.S. Srećne Saturnalije svima koji slave!

            P.P.S. Nemojte ni za trenutak misliti da je slučajno što baš na tzv. „posnu slavu“ (kakav oksimoron!) kačim pesmu o ždranju jagnjetine!


            S.P.S. Ako to ikoga zanima i ako je bitno: iako sam zadrti mesožder, ne volim jagnjetinu, ma kako spremljenu.


3 коментара:

  1. Ko zna, možda ipak nešto ima i u hrišćanstvu? Pravoslavni post se završava 6.1.2018. a ni posle ne mora da dođe do prežderavanja, nije to baš toliko neophodno.

    ОдговориИзбриши
  2. Kad moj ćale odluči da napravi jagnjeći bal (šta ćeš, voli čovek) ja kameru u ruke pa da iskoristim kad je već žrtvovano:
    Silence of a lamb

    ОдговориИзбриши
  3. Lepo prozno i poetski, edukativno napisano!

    Od tzv. hrišćanstva poštujem, ne baš dosledno, viševekovnu tradiciju prožetu gomilom paganštine (koje zaslade i razblaže svaku sektu-veru) i drugih teizama koji su se skućili na ovim prostorima kroz vekove, ostavši kroz sećanje po sistemu "u mojE selo mi ovakoJ toJ rabotimo" i "svako selo svoj običaj za sebe". Kao i svaki omnivorni heterotrof, uživam u krkanju povrća, masnih mesurdi i raznih zaponjaka, lokanje mi je sekundarno, često strpam dezert pa navalim iznova na slano, kao svaki drčni, evolucijski srodnik svinja, čije se evolutivne grane nisu mnogo razmakle milionima godina. Kad nema šta da se krka, žalim što nisam autotrof da fotosintetišem hranu, uz hedo-trip žvakanja ukusnog jela.

    Uz slavske astale ne držim pridike o smernosti i asketizmu hrišćanstva uz ambijent reš-pečenih, rasčerečenih svinja i živina, kao i potprdljivih i nateklih guzica od ždranja. Poštovanje predaka, slavska sveća je ipak nešto sakralno, odvojeno od mentalnih komora za ždranje. PREZIREM POSNE SLAVE! Obično gricnem nešto masno u samoći, kao jedan pop što ga zatekli sa gurmanskom u naručju na Veliki Petak. Za posnim stolom smažem sve što ima najprisnije veze sa holestorolom i gliceridima generalno a sutradan ide doza kajanja i obzirnost prema zidovima arterija. Pečurke, ah Fungi, superfood i halucinogen, su mi ostrvo spasa u moru bljuntave posne hrane, u njihovu čast pišem zasebnu priču.

    Hrišćanstvo vidim kao neki puritanizam koji se uvukao u podneblju drevnih i nejasnih sila, pa o tome povremeno i pišem. Naprimer, lepotu Badnje Večeri doživim kroz gacanja po blatnjavim ili snežnim dolovima pozamašne doze strave, gde se uz badnjak okupljene rulje muškaraca iz zaseoka, sviju najbizarnije priče u toj memljivoj atmosferi gde poneko, najtrezniji od lokanja grejane rakije i nabadanja glavica kiselog kupusa, podseti da postoji hrišćanstvo. Gradovi su više za to uštogljenije hrišćanstvo, što je i logičnije, jer efekat smernosti treba biti jači tamo gde je humanoidni nakot i najgušće naseljen.

    Srećne Saturnalije! Jer svi smo mi pomalo svinje, demoni, Kelti, Tračani, Sloveni, pagani i hrišćani.

    ОдговориИзбриши