THE VOID (2017)

  

 ** 

 2+ 

            Svaki put kažem: „E, ovo je poslednji put da sam se primio na hajp: sad, i nikad više!“ I (skoro) svake godine, uz sve moje mere predostrožnosti, uz svu skepsu i cinizam, dopustim bar jednom filmu da mi preskoči sve odbrambene barijere i ubedi me kako Nema Šanse Da Ne Valja – dapače, kako Mora Da Se Radi O Izuzetnom Filmu! A onda ga pogledam, i ispadne ćorak, i ja kažem: „Sad ste me zajebali i nikad više: od sad više NI OD ČEGA ne očekujem ništa dobro, nego samo LOŠE.“ Ali, isto tako i kad mi neka ljubav propadne, kažem: „Sad sam se ponadao, i zajeb'o, al' nadalje više od ljudskih bića NIŠTA dobro neću da očekujem,“ a onda – dođe neko, i preskoči barijere, i – opet Jovo nanovo. Naravoučenije: prirodno je, i lepo, nadati se Dobrom, iako sve to, ranije ili kasnije, manje ili više, na ovaj ili onaj način, završi Loše.

            Što me dovodi do ove PRAZNINE, iliti Vojda.

            Belosvetski hajp je radio u sve tri smene: te Lavkraft pipci ovo, te Karpenter Fulči iracionalno ludilo ono, te praktični efekti maske i kreatura (ništa CGI!), te mnogo krvi u spoju sa useravanjem od straha, te moderni kult klasik, te tamte, te vamte... A onda – patka. Mlitava, mala, ružna, mračna patka.

            THE VOID je, ukratko rečeno, jedan nesuvisao, misguided, prazan i glup film – kome sve to ne bi bilo uzeto za zlo da je makar napravljen sa zadovoljavajućim nivoom tehničke (zanatske) kompetencije. To što je zaplet besmislen nedokuvan bućkuriš po sebi nije dealbreaker: kao prvo, elementi od kojih je smućkan su maznuti iz nekih od najdražih mi filmova (NAPAD NA POL. ST. 13, PRINC TAME, THE BEYOND, HELLRAISER...) pa to, u načelu, i u fotokopiji fotokopije i dalje može da me radi; kao drugo, besmisao je ne samo podnošljiv nego se pretvara u kvalitet po sebi kad je primenjen kao kod pomenutog Fulčija, ili Arđenta, i uopšte kod sledbenika oniričke škole horora (Italijani, Japanci itd).

            Avaj, ovde od Oniričkog nije ostalo ni O: besmisao se trpa na bezveznost, ali bez elementarnog smisla za ritam, za inscenaciju, za vizuelnost, a kamoli za set pis. Da nacrtam: nije strašno što je scenario besramni pačvork daleko boljih filmova, nego što to nije skrpljeno iole vešto i zanatski-žanrovski kompetentno.

            Ovaj film je jebeno tehnički neispravan!

Novo lice užasa: LEĐA!

Kad sam ga pogledao pre tri meseca (dobio sam skriner kako bih pisao o njemu za RUE MORGUE) nisam odmah hteo da pišem rivju, prvo jer sam bio besan time koliko je to loše, drugo zato što nisam hteo da bljujem po filmu koji sam dobio „preko Firme“ kako bih ga, je li, promovisao u magazinu, i treće – jer sam odbijao da poverujem da je film toliko nevešto slikan koliko mi se činilo. Mislio sam, šta ga znam, možda je skriner lošeg kvaliteta, sačekaću blu rej rip da to opet overim. I overio sam ga nedavno opet. I jebi ga, to je isto ono mračno govno razmazano po ekranu, blurej ili neblurej. Tačnije, ovo je BLUR-RAY!

            OVDE SE NIŠTA JEBENO NE VIDI!

Ovo je mrljavo slikano, delom zbog malog budžeta (osvetliti scenu kako treba – to, deco, košta!) a delom zbog vrlo misguided ideje da će se stvoriti mračnija atmosfera ako svi, sve vreme, bauljaju u nekakvoj jedva-osvetljenoj TMUŠI u kojoj nećemo kako valja videti ni lica glumaca (što je, u ovom slučaju, čak i prednost, sa ovakvim kastom!) a kamoli da iole osmotrimo te izvikane i na sva zvona hvaljene kreature, demone, leševe i čudesa!

            Ceo film izgleda kao da je sniman pod vodom, ili kroz prljavu žensku čarapu (tzv. unihop)! Možda je to nečija ideja „sumornosti“, „atmosfere“, „jezovitosti“ – ali, ja se izvinjavam, ja to ne kupujem. To je sranje. To se tako ne radi. MAJSTORI na koje se tvorci ovoga nominalno pozivaju to NISU tako radili. Svi su oni snimali u užasno ograničenim uslovima, sa malo para, u „seci uši, krpi dupe“ produkcijama, i od štapa i kanapa su pravili ČUDA! I ovo ne važi samo za wannabe-horror prizore – nego za skoro svaku jebenu dijalošku, običnu, ekspozicijsku ili kakvu god scenu. Ljudi stoje ili sede u hodniku i nešto kenjaju, a lica im se jedva raspoznaju u polumraku!

Ne pitajte ko je tatko

            Ni NAPAD NA POL. ST. 13, ni PRINC TAME, a kamoli predivni THE BEYOND (nikad dovoljno pohvaljenog Serđa Salvatija, vrhunskog direktora fotografije, prva liga po talentu iako je mahom snimao u drugoj i trećoj!), a nekmoli bajoslovno barokni HELLRAISER (Robin Vidžn!) ne izgledaju kao teturanje crnaca u tunelu, u nekakvim prozaičnim hodnicima i sobičcima. Pogledajte kulminaciju BEYONDA, u bolnici, i uporedite sa ovom ovde VOID „bolnicom“: to su Nebo i Zemlja. Gledajte kako je pravljena klaustrofobija u skučenim uslovima u Karpenterovoj STANICI 13, pa vidite šta rade ovi nevešti nesrećnici. Da, nije u redu upoređivati smrtne ljude sa božanstvima, ali jebote, ako već radiš nekome nešto kao OMAŽ – pa daj se barem potrudi da malo ZAVIRIŠ u to što navodno respektuješ, da vidiš na šta to LIČI, kako izgleda, nemoj da kradeš samo motive i teme, mazni bar neku trunku STILA!

            Veliki reditelj može sebi dopustiti da za glavnog lika ima nekog smušenjaka, i da to ne šteti mnogo filmu: pogledajte samo onog smešnog Kako-se-zvaše iz STANICE 13! Pa gle'jte bre onog bezličnog, praznookog Kako-se-zvaše brku u PRINCU TAME!  

Da ne pričam o Fulčijevom Dejvidu Vorbeku, koji zapravo čak i ima zametak šarma i, ajd da ne kažem baš harizme, ali nešto kao poor man's charisma – čovek koji je svestan da se našao usred nekakvog italijanskog besmisla, i barem ima jezik u obrazu, i zeza se.  A onda, u ovoj PRAZNINI, u ovoj ŠUPLJINI, u ovom VAKUUMU, dobijemo za glavnog glumca – OVO:

            Pa jebote, ja ne znam da li bi i Karpenter mogao s OVIM film da snimi! Ne vredi što ga, kao i većinu kasta, uglavnom drže u polumraku ili slikaju sleđa... Ovo je mrtvo puvalo u odosu na koje bi čak i da su angažovali Vuka Jugodrvo Kostića postigli značajan napredak na glumačkom planu!

Hvala Jog-Sototu što je soba mračna

            Povrh toga, jedinog dobrog glumca u ekipi – baju kojeg ja, istina, nisam baš mnogo gotivio u II sezoni Tvin Piksa, gde je igrao karikiranu verziju horor mastermajnda i slikovitog ubice, Vindoma Erla – vajni „reditelji“ bacaju u mrak, slikaju ga sleđa, a čak i kad ga bace pod helrejzerovsku masku – čak i tad jedva da ga osvetle i uslikaju tako da se nešto VIDI!

            Što se tiče famoznih efekata maske – evo, uživajte u ovom divnom samosakaćenom licu, ako nešto tu uspete da razaznate

i plačite sećajući se slične scene, slikane kako treba, u NIGHTBREEDU:

            Hoćete da gledate kreature od lateksa, gume, plastike i koječega – ne nacrtane u kompu, nego nešto sa teksturom i pokretima živog stvora, kao u starim dobrim 1980-im? Evo, feast your eyes, glut your soul upon THIS accursed ugliness!

Spot the Monster!

            Bolje guglajte pa po netu tražite fotke sa snimanja, na kojima se, za razliku od samog filma, MOGU lepo videti divotalne i sasvim solidno zamišljene i realizovane kreature i osakaćeni leševi i mutanti. Guglajte pa gledajte, jer u filmu su ili blink'n'miss---

---ili su tutnuti u mrak, kao da ne valjaju pa se nedostaci moraju sakrivati, iako to ovde nije bio slučaj. Nisu imali čega da se stide, imali su šta da pokažu, samo nisu ZNALI ni UMELI da barataju time šta su imali u rukama.

THE BEYOND!

Ponavljam: nije ovde stvar u malom budžetu. Uzmite bilo koji B-hororčić iz 1980-ih, pravljen za manje od milion dolara, i setite se kako je to bilo slikano. Kako je tamo mrak izgledao. Nije to bilo sve na dnevnom svetlu, ne. Bilo je i mračnih hodnika, i podruma, i tavana, i tmuše – ali su tamo talentovani reditelji i direktori fotografije to umeli da osvetle po propisu, tako da bude atmosferično i mračno, a opet jebeno VIDLJIVO!

Fala Šub-Niguratu da je neko bar jednom upalio svetlo!

Ne govorim o poznim nastavcima ELM STREETA, koji su imali neki srednji budžet – govorim o B produkciji: uzmite bilo koji film producenta Čarlsa Benda, ne morate čak ni vrhunske primere koje je režirao majstor, Stjuart Gordon, ne, nego pogledajte Dejvida Šmelera ili tako nekog odradeka. U 1980-im je svaki jebeni ODRADEK umeo da postavi scenu i iz te šake jada koju ima – da izmuze maksimum. Možda nisu svi bili ne znam koliko talentovani (a mnogi i jesu – hej, pa odakle je došao Din Kandi? Odakle Žak Hajtkin?) – ali su barem uglavnom bili profesionalci! Filmove su pravili ljudi koji su se razumeli u svoj posao. Ovi ovde mučenici u VOJDU imali su na raspolaganju mnogo više, imali su ČUDA da prave s ovim što su napravili – ali nisu umeli da to uslikaju kako valja.

Plus, film je nesnosno letargičan, dosadan, ima premalo dešavanja, mnogo se kenja uprazno, mnogo se cunja tim hodnicima i maše lampama a kad se najzad nabasa na nešto – to je opet trepni-i-propusti, odnosno: „Šta to jebeno beše što mrdnu u mraku?“

I dalje ništa ne vidim

Kao, fill in the blanks. Kao, ono što ne vidiš mnogo je strašnije. Pa, da, u teoriji, kod majstora koji umeju da DOZIRAJU informacije adekvatnom montažom i adekvatnim elementarnim fotografisanjem kadra. Ali kad u startu nisi snimio NIŠTA, ne možeš mnogo to ni da doziraš, možeš samo da prospeš te vizuelne pomije i da se moliš Azatotu da će neko u tim Roršah-mrljama da prepozna neka, kao, čudovišta!

FUCK THAT!

Pored toga, ovi nesrećnici su uspeli da u zadnjih pet minuta ukradu fore iz završnica čak tri odlična filma. Prvo imamo mahanje sekirom i skakanje zajedno sa zlikovcem kroz ogledalo-portal iz PRINCA TAME.

A onda imamo i glavni par u nekakvoj Onostranosti kako zvera po tmuši – iz THE BEYOND.

A ono što vide veoma podseća na Levijatana iz HELLBOUNDA.

Ne zna se ko smo ni šta smo al smo mnogo jezivi, dok stojimo.
Kad treba da potrčimo, e, to je već druga priča.

A opet, i uz sve to, VOID uspeva samo da „isporuči“ kraj toliko letargično ravan i MEH da je to da čovek poželi sebi od muke da počne da kida kožu s lica i da si buši oči! Evo, tri meseca kasnije, i dalje me nervira koliko su ove neznalice imale solidan materijal – sveže povrće, dobro B+ meso, solidne začine – a koliko im je to što su smućkali na kraju ispalo zagorelo, pocrnelo, nedosoljeno, bljutavo i žilavo.

Inače, moj članak o filmu – afirmativan, jer to je poenta te rubrike za koju je pisan (dakle, ne kritika, nego najava, uz obilate izjave autora) – imate u majskom broju RUE MORGUE magazina, pa tu možete da se smejete čitajući samozavaravanja i zablude dvojice „reditelja“. Tačnije, jedan je scenograf a drugi majstor za efekte, ali vrhunac bizarnosti je da su oni odlični u tim kategorijama, ali jednom kad su obukli „rediteljske“ mantile, oni su se efektivno pokenjali po svom sopstvenom scenografsko-maskerskom radu, jer od toga što su mukotrpno pravili u filmu se ništa jebeno NE VIDI!

Dakle: nemamo nikakve šarmantne glumce kakvi bi – kao u tradicionalnim B-hororima – nosili nešto malo duše, nego samo mrtva puvala i neupečatljive odradeke; nemamo memorabilan skor – fuck, nemamo nikakav skor koji se uhom može registrovati a da je pamćenja vredan; nemamo vickaste replike, ili upamtljive monologe, izjave, išta, makar jednu rečenicu da nije otrcani tukijevski kliše, ama jedna da je vredna citiranja - jok; nemamo set pisove o kojima bi se moglo pričati, jer su kilavi pokušaji toga prekratki i premračni da bi se tu išta registrovalo; nemamo ništa ni za jezu ni za stravu ni za gađenje. Ono što imamo je jedan maltene vrtlog PRAZNINE koja zjapi iz ove žućkaste tmuše u govnima do guše.