COLD SKIN (2017)

**(*)

3-/2+

Ovaj španski film na engleskom jeziku i sa eng. glumcima mu dođe kao ne-baš-oskarovski deo dabl-bila sa OBLIKOM VODE: ovog puta Zli Beli Muškarac (TM) je taj koji jebava porobljenu Amfibijku (dakle, Ženku). Za razliku od one mutave kod del Tora, ovaj čiča barem ima alibi za ovu miscegenaciju jer to čini budući da nema nijedne žene u blizini, na pustom ostrvu gde mu je posao da održava svetionik.

Plus, amfibije u ovom filmu izgledaju daleko čovekolikije i glatkije, nežne bele kože, bez krljušti, peraja, mazne su, da ne kažem znatno jebežljivije od onog čudovišnog akva-mena koji je smuvao mutavu čistačicu. Makar i po cenu da ovde imamo vodozemicu sa sisama (!) - sad, šta će žabi sise, to nam film ne govori, valjda da doji svoje punoglavčiće, il' tako nešto. 

Voleo bih da mogu reći kako je ovo bolji film od BEZOBLIČNE VODE ali, avaj, on je samo isto tako slab na neke sasvim drugačije načine; odnosno, nudi užitke koje onaj nema, ali i probleme odsutne kod del Tora.

Ambijent pustog ostrva zapljusnutog besnim talasima, gole beživotne stene, svetionik, gusta atmosfera pustoši – sve je to prelepo i prekrasno, savršen ambijent za dobru horor priču, ali likovi su slabi.

Osim zlikovca na ostrvo dođe još jedan, dobričina, nekakav učenjak, kojeg napad amfibija na kolibicu natera da se pridruži ovome na svetioniku, i onda pola filma prođe u njihovom svakonoćnom odbijanju napada tih stvorova.

Ovi im se penju po zidovima svake noći, a ovi ih skidaju puškama na desetine i desetine: i ginu amfibije ko Švabe Onih Dana pred Batinim šmajserom, na buljuke naviru, Dagon te pita odakle, ko da imaju po 9 života svaki, baš ih briga što ih ovi kose, oni samo izleću sve iznova i iznova, iz noći u noć, jebeš opstanak (i Opstanak), gologrudi na bajonete i metke srljaju ovi bledoliki žapci ko da nema sutra...

...A što je najgore, sutra ne vidimo njihove telesine, kojima bi svetionik trebalo da je zatrpan barem do prvog sprata. Niti vidimo ovu dvojicu „naših“ da ih sklanjaju (a i gde bi? svakog jutra da kopaju novu masovnu grobnicu, ništa drugo tu ne bi radili!), niti njihove suvrsnike kako ih čiste odatle, kao da su ovi baloni koji, kad ih metak stigne, samo urade PUF i iščeznu istog časa...

Anyway, protraćen je predivan ambijent na priču nevrednu truda i, na kraju, nepotrebno zamuljanu nekom, kao, melodramom i romansom i tragedijom. Pritom su amfibije jezivo nedorečene – ko su, šta su, odakle su, zašto samo tu, šta uopšte hoće...? – a i njihova simbolika je nedokuvana i nejasna.

Naime, sve se ovo dešava na pozadini I svetskog rata, pa bi nekakva parabola, metafora, šta god, trebalo da se nalazi u njihovom međuodnosu sa ljudima, ali meni sasvim izmiče poenta baš te epohe i baš ove priče, ovako proizvoljno skockane. Zli Momak ima genocidne namere, doslovno hoće da istrebi amfibije – ali Prvi Svetski Rat nije imao takav oblik niti ambicije.

Ukratko, njegova psihologija i motivacija je a) previše karikirana po sebi, on je prosto Zlikovac iz stripa (i to iz Zagora), a b) on, takav kakav jeste, ni na koji smislen način se ne može povezati sa tendencijama koje su dovele do I sv. rata. Truća se tu nešto o tome kako „mrzimo ono što ne poznajemo“ a poster veli da „nikad nismo daleko od onih koje mrzimo“... ali sve je to nedomišljeno prvoloptaško praznoslovlje u kontekstu ovog narativa i ovog odnosa snaga (likova).

Uprkos tome, ovo je dovoljno drugačije, dovoljno atmosferično i vizuelno zanimljivo da vredi pogledati, ali ne primajte se baš na to da je film mnogo bolji od del Torove šećerne VODICE. Drugačije – jeste; manje ljigavo i proračunato – jeste. Ali je i nedomišljeno na više nivoa, i ostavlja utisak umereno slikovite jedva-polovičnosti. I ne, nema tu ništa lavkraftovsko, za slučaj da ste se pitali.