Ognjanović: Pišem horor, ali nijesam “sijač straha”

            Sredinom juna bio sam gost na regionalnom festivalu fantastike, Refesticonu, u Bijelom Polju (Crna Gora). Tamo sam držao predavanje na temu „Srednji vek kao inspiracija u horor filmu“ (sa video-insertima) i promovisao ediciju „Poetika strave“ koju uređujem kod Orfelina (Novi Sad).

            Bilo je to sasvim lepo organizovano, što i ne čudi jer je organizator ovog festivala Radio Bijelo Polje (i njegov direktor, Dragić Rabrenović), a sve to ima značajnu podršku i CG Ministarstva kulture i lokalne zajednice, tako da su gosti bili pristojno ugošćeni.

            Bila je to prilika i za druženje sa piscima iz regiona (od poznatijih, bili su tu Skrobonja i dr Zoća),

            gledanje niških vitezova kako se mlate pred nezaštićenom publikom,

            posetu obližnjim starim crkvama,

            i još svašta ponešto.

            Tom prilikom sam upoznao i jednog poštovaoca mog rada iz Podgorice, koji je samo zbog mene potegao u B. Polje, i iskoristio sam priliku da poštom pošaljem par najnovijih knjiga zainteresovanim Crnogorcima koji ih, nažalost, u svojoj zemlji ne mogu kupiti, a ako bi se uračunale preterane cene poštarine, carine i plaćanja za slanje Srbija-CG, one se i ne isplate tako uvoziti, nego jedino ovako...

            Povodom ovog gostovanja dao sam intervju za Radio Bijelo Polje, tačnije za emisiju „Bestseler Refesticon“. Autorka tog razgovora je Sanja Čujović. Izvadak našeg podugačkog razgovora imate, u vidu hajlajtova, u tekstualnom obliku, u donjem članku.

Ispod njega imate i link da se to sve ucelo presluša, ko želi (traje oko 45 minuta).

Ognjanović: Pišem horor, ali nijesam “sijač straha”

Jedan od najvrsnijih domaćih poznavalaca horor žanra, pisac i urednik brojnih izdanja, Dejan Ognjanović, svojim radom "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti" napravio je prvi korak u srpskoj teoriji definišući i objašnjavajući horor.

Prvi doktor horora u Srbiji već godinama radi na popularizaciji i afirmaciji horora, a kako je istakao gostujući u emisiji Bestseler Refesticon, istakao je da je ovaj žanr zavolio još kao dječak.

“Od najranijih dana djetinjstva preko filmova i literature zainteresoavao sam se za horor. Uživao sam slušajući priče bake i deke, koje su imale jezovitu sadržinu i prijao mi je taj osjećaj specifične jeze. Nikada se nijesam plašio ili imao fobije, već sam odmah zavolio tu vrstu priča. Naučio sam da čitam zahvaljujući fantastičnim pričama u stripovima, svi ti fantastični džinovi, patuljci i čudesa su na mene posebno djelovali”, prisjetio se Ognjanović.

ova KUĆA STRAVE uslikana je upravo u ŠPAJU gde će, preko 30 godina kasnije, biti smešten moj ZAVODNIK

Kako je kazao hororu je prišao kao ljubitelj, konzument, slušalac i gledalac, a kako je rastao i sazrijevao imao je potrebu da promišlja svoju strast prema ovom žanru.

“Prestao sam da se zadovoljavam čitanjem knjiga i bio sam frustriran što na našim jezicima nije bilo literature koja se bavila time. Horor se eventualno pominjao kao neka fusnota, uzgred u knjigama o fantastici. Zato sam odlučio da se bavim hororom i kao teoretičar, otuda se i proizašle moje teorijske knjiga o hororu poput Faustovski ekran: đavo na filmu, Studija strave: eseji o horor žanru, članaci o Barouzu, Lavkraftu”, kazao je Ognjanović ze Bestseler Refesticon.

Ognjanović se dokazao i kao pisac, autor je knjiga “Naživo” i “Zavodnik”, koje se zapravo meta-horor romani.

“Moj prvi roman “Naživo” napisao sam prije magistrature i doktorata i to zapravo moj prvi pokušaj da odgovorim samom sebi koji je smisao moje fascinacije hororom, želio sam da samom sebi pokažem da li sam ja poremećen ili je takvo vrijeme u kojem živimo. U njemu sam koristio diskurs i pornografije i horora i dokumentarizma, jer to je roman koji se bavi jednom pomjerenom verzijom osvrta na ‘proklete’ devedesete na ovim prostorima . Sa druge strane, moj drugi roman “Zavodnik” vraća me na teren iz koga se moje interesovanje za horor i rodilo, a to su priče moje bake i djeda”, rekao je pisac iz Niša.

Kako je istakao kao piscu mu je najvažnije da izrazi nešto do čega mu je intimno stalo.

“Iako većina pisaca horora svojim djelom žele da zaplaše, meni to nije primarni cilj, jer smatram da bi bilo jeftino i prizemno baviti se plašenjem kao takvim. Nisam ja neki sijač straha, ja govorim o temama koje mene blisko pogađaju i tište i koristim se tim horor jezikom zato što mi je on najbliži. Moje poimanje života je možda malo mračnije nego prosječnog čovjeka”, istakao je Ognjanović, koji je i autor bloga Cult of Ghoul.

Komentarišući književnu scenu u Srbiji i regionu on je istakao da žali što nema više horora i fantastike, ali je uvjeren da će se takva situacija promijeniti i to zahvaljujući manifestacijama i festivalima, kojih je sve više i koji imaju za cilj da popularizuju fantastičnu književnost, a samim tim i horor, kao srodni žanr.

***

            Ceo razgovor preslušajte strimovanjem, kliknuvši na Saundklaud, OVDE.

VASTARIEN – Magazin za Mračnjake

            U proleće 2018. izašao je u SAD prvi broj novog književnog magazina pod imenom VASTARIEN. Ova publikacija knjiškog formata, na oko 250 strana u mekom povezu, posvećena je najcrnjoj tami i nekonvencionalnom, nekomercijalnom, ligotijevskom filozofskom hororu i uopšte temama, nazorima i autorima srodnim Tomasu Ligotiju. Velika mi je čast, ali i zadovoljstvo što sam se i ja našao među njegovim saradnicima.

Naziv potiče od istoimene, vrhunske priče Tomasa Ligotija iz njegove prve zbirke, SONGS OF A DEAD DREAMER (čitaćete i nju na srpskom u narednim godinama, bez brige!). Odlomak koji sledi može vam dati bližu ideju i o magazinu nazvanom po njoj:

Vastarien.  The forbidden tome. The impossible otherworld. A textual entryway into a place where everything was transfixed in the order of the unreal. . . . Each passage he entered in the book both enchanted and appalled him with images and incidents so freakish and chaotic that his usual sense of these terms disintegrated along with everything else. Rampant oddity seemed to be the rule of the realm; imperfection became the source of the miraculous — wonders of deformity and marvels of miscreation. There was horror, undoubtedly. But it was a horror uncompromised by any feeling of lost joy or thwarted redemption; rather, it was a deliverance by damnation. And if Vastarien was a nightmare, it was a nightmare transformed in spirit by the utter absence of refuge: nightmare made normal.

            Urednici magazina su Džon Pedžet i Mat Kardin, a obojica su dobitnici Zlatnih Gulova; Pedžet za svoju izuzetnu debi zbirku The Secret of Ventriloquism (koja ima moj blurb!)

...a Kardin za non-fiction dvotomnu mega-enciklopediju Horror Literature through History (o kojoj sam pisao izdašan članak za RUE MORGUE).

            Ovaj magazin naročitu pažnju posvećuje sledećim temama:

Supernatural horror (both fiction and film)

Philosophical pessimism

Gnosticism

Buddhism

Nihilism

Surrealism

Decadent and fin de siècle literature

Pessimistic and morbid poetry (Trakl, Thomson, Brennan, Leopardi, Larkin, Wiloch, Barnitz, etc.)

Aberrant psychology (depression, bipolar disorder, anxiety disorders, anhedonia, depressive realism, etc.)

Euthanasia/Right to Die

Horror in the visual arts

Antinatalism

L’école Belge de l’étrange

Corporate degradation

The architecture and topography of Detroit and its suburbs

Horror and pessimism as it relates to most any field (geography, psychology, astronomy, music, film, etc.)

Any crossovers or hybrids of these categories/writers

            Pisci čija dela i nazori naročito zanimaju ovaj magazin su navedeni ispod (a ja sam stavio zvezdicu onima koje ja naročito volim):

Charles Baudelaire*

Thomas Bernhard*

Aloysius Bertrand

Jorge Luis Borges*

William S. Burroughs*

Angela Carter*

Louis Ferdinand Celine*

E. M. Cioran*

Charlotte Perkins Gilman

Douglas Harding

Shirley Jackson*

U. G. Krishnamurti*

H. P. Lovecraft*

Vladimir Nabokov*

Emile Nelligan

Michael Persinger

Edgar Allan Poe*

Maurice Rollinat

Arthur Schopenhauer*

Bruno Schulz*

Paul Valery

Peter Wessel Zapffe

            Pa, lepo. A šta tačno ima u prvom broju? Evo sadržaja:

            Velika mi je čast što sam i ja bio u prilici da dam svoj skromni doprinos ovom broju, jer su urednici prihvatili dve moje umetnine nastale još u 1990-im, u vreme kada sam se intenzivno bavio crtanjem, za svoju dušu i bez ikakvih daljih ambicija, i ne pomišljajući na objavljivanje. Evo ih:

STONED

BLACK UNIVERSE

            Tomas Ligoti mi je, povodom ovih crteža, nedavno napisao:

„I agree with you that Vastarien was excellent in every way. I noticed that you had artwork in the journal and thought it enhanced the general atmosphere of the magazine. Since I first started reading small-press horrorzines in the 1970s it always seemed to me that their art was as important as their written works in establishing an overall tone.“ 

Da stvar bude još lepša, zahvaljujući neočekivano uspeloj kraudfanding kampanji, sakupljeno je sasvim dovoljno novca da ovo izdanje bude u prilici da pristojno plati svoje saradnike, na iznenađenje svih, pa i mene, koji se tome nisam nadao ni kada sam ovo crtao, pre 20-ak godina, a ni kada sam inicijalno slao za magazin krajem prošle godine.

            Eto, nije sve baš tako crno. Bar ne sve vreme.

            Dapače, ovih dana izlazi već i drugi broj – evo korice i spiska kontributora.

Ja nisam stigao da nešto pošaljem za ovaj, ali možda ću uspeti za treći, videćemo. Evo sadržaja:

Vastarien Vol. 1, Issue 2 – Contents

Commencement
Joanna Parypinski

Patent for an Artificial Uterus
Max D. Stanton

The Crafter of the World
Ashley Dioses

Bequeathing the World to Insects
Christopher Mountenay

Trigger
Julie Travis

The Master Gardener
Nicole Vasari

Parasitic Castration
Amelia Gorman

The November House
Charles Wilkinson

Lacan on Lynch: Viewing Twin Peaks through a Psychoanalytic Lens
Rob F. Martin

soul of a mannequin
Justyna Bendyk

Shirley Jackson and That Old Black Magic
Jill Hand

How to be a Horror Writer
Tim Waggoner

            U svakom slučaju, snažno preporučujem ovaj magazin koji je, u mnogo čemu, ostvarenje nekih mojih snova još od pre više od 20-ak godina, kada sam zamišljao časopis koji bi slavio dekadenciju, propadanje, mrak, nihilizam itsl. Potražite ga po Amazonima, Bukdepozitorijima i srodnim mestima i nabavite dok ima – jer imati ga vredi!

            Ako mislite da imate šta priložiti Vastarienu – proza, eseji, artwork – bacite pogled OVDE pa pratite kad raspišu potraživanja za treći broj! Ali prvo se upoznajte pomno sa onim što su objavili do sada...

PS: Svi vi koji ste se kasnije uključili, ili ste zaboravili, moje crteže i srodne umetnine možete videti na ovom blogu, ako kliknete na odrednicu ARTWORK.

CHEMICAL WEDDING (2008)

Povodom vesti da Brus Đokinson igra samog sebe (tj hevimetalskog morona) u novom Četnixploitation filmu SCREAM FOR ME SARAJEVO (2017) shvatio sam da na blog nisam okačio ovaj moj sočni rivju njegovog smehotresnog treša o Alisteru Krouliju, pa zato - evo ga!

Izvorno izašlo pre 10 godina na Popboksu.

CHEMICAL WEDDING - Julian Doyle

HEMIJSKA SVADBA ZA 48 SATI

Ili: kako je heavy-metal legenda oskrnavila seni okultne legende i napravila ultimativni trash proizvod

Dejan Ognjanović

ocena: 4/10

Originalni naslov: CHEMICAL WEDDING
Scenario: Bruce Dickinson, Julian Doyle

Uloge: Simon Callow, Kal Weber, Lucy Cudden, Jud Charlton, Paul McDowell

Žanr: SF Horor Travestija
Trajanje: 103 min
Proizvodnja: Engleska, 2008.

Dve velike pop-ikone 20. veka sudaraju se u ovom filmu: u levom uglu ringa je privremeno vaskrsli Aleister Crowley, za prijatelje Zver 666 (umro 1947. ali danas življi no ikad!), čuveni mag, špijun, bonvivan, blefer, planinar, poeta, jebač, narkoman, nimfoman, mistik i Prorok Novog Eona; u desnom uglu je Bruce Dickinson, frontmen mega-popularne heavy metal grupe Iron Maiden, poznate, pored ostalog, po koketiranju sa satanističkom ikonografijom i tematikom (npr. pesma "The Number of the Beast"). U pitanju je čeoni sudar iz koga oba učesnika izlaze oštećena mozga.

Chemical Wedding je nastao po scenariju Đokinsona koji se na vrlo slobodan način bavi post-životom Puzavca. Ukratko, ludi engleski naučnici uspevaju da duh Crowleya inkarniraju u telo smušenog, mucavog profe (Simon Callow), koji naprasno postaje Prorok Poroka (čitaj: pred amfiteatrom punim studenata on vadi Dickinsona i poliva štrebere iz prvih redova). To mu nije dosta nego, prema zahtevima hororčića koji su bili zastareli još 1970ih, traži i devicu za žrtvu kojom će kompletirati svoje mračne planove.

U pitanju je žanrovski miš-maš gde se drugorazredni SF meša sa trećerazrednim hororom. Zamislite sudar najpreteranijih kvazi-naučničko-metafizičkih delova filmova Prince Of Darkness, The Lawnmower Man i Altered States, ali bez strave onog prvog, zabavnih efekata ovog drugog ili antologijskih maski i vizuelnih ekstravagancija ovog trećeg! U tonalnom smislu Chemical Wedding je bez presedana: malo je nesrpskih filmova koji deluju toliko amaterski i beslovesno a da, istovremeno, to sve čine ozbiljnih lica i intencija! Nenamerna parodija, smehotresna u svojoj nesvesti, najbolje bi se mogla opisati kao Mel Brooks's Crowley: Wicked And Loving It!

Scenario je spoj infantilne metalske fascinacije okultizmom i klišetiziranog viktorijanskog moralizatorstva iz gothic-occult filmića Hammer-produkcije. Ova Hemijska svadba za 48 sati najbliže prilazi komediji kroz pokušaje da bude šokantna i ogavna. Avaj! Najstrašnije što je Gvozdeni Devac uspeo da smućka jeste nešto malo akademskog pišanja, 2-3 para sisa, jedna patetična orgija (u trajanju prosečnog srpskog sex acta, dakle, negde oko 15 sekundi i 3-4 kadra), malo mazohističkog bičevanja po guzi, par skoro beskrvnih i irelevantnih ubistava i, kao krem, slanje semenom-ulepljenog texta putem fax mašine!

Gluma je užasna, ali za to je pretežno kriv scenario. Simon Callow kao Velika Zver ne igra istorijskog Crowleya, već njegovu farsičnu tabloidnu verziju koja do danas "živi" kroz neupućene novinare i senzacionalističke medije, te kroz stripove i heavy metal – dakle, to je Crowley for dummies. Poznavaoci materije možda će se zabaviti određenim ezoteričnim aluzijama – ali je tim bezveznije što Dickinson zauzima senzacionalističku vizuru koja u svom junaku vidi oličenje ZLA, a storiju ne ume da organizuje ni u šta zanimljivije od klasične gradacije ka prinošenju krvne žrtve skarletne žene (sic!) i ka njenom vitezu koji upada u poslednji čas (uz munje i gromove, kao da je ovo i dalje Hammer circa 1963-će!).

Čak i tehnički, film smrdi po amaterštini, jer je montiran i režiran za zaprepašćujućom neukošću: rampe se preskaču, kadrovi se mešaju, scene traju prekratko kao da nije snimljeno dovoljno pokrivanja pa se nije imalo šta izmontirati na smislen način, dešavanja su nabacana a ne ukomponovana, to nema ni tempo unutar scena a kamo li na makro-planu – shit happens po proizvoljnim principima dok ne dođe vreme da puste odjavnu špicu, i to je to.

Ali, to ne znači da Chemical Wedding ne treba gledati zbog ovakvih tričavih zamerki! Ne očekujte dobar, već zabavno loš film, i garantovano ćete se dobro provesti! Svaka šuša može da snimi loš trash film, ali ovaj (nenamerni?) trash je vrhunski! Pored toga, dinamika je pristojna i nema dosade – iako se dešavaju pretežno gluposti, to biva brzo i stalno, tako da će vam film pružiti 103 minuta unikatne zabave!

Šta sam lepo na Grosmanu gledo

            Ovca mi se jagnji, Orfelin mi se koti, nema vremena za Tuluz, krećem odmah u, nadam se, jezgrovit, osvrt na overenu ponudu filmova sa ovogodišnjeg Grosmana!

THE CABINET OF DR. CALIGARI / DAS CABINET DES DR. CALIGARI
            Germany; 1920

Live music performance: VEN

Festival je otvoren zanimljivim promašajem: naime, lepo je bilo pokušati nešto novo i prikazati vanvremeni klasik od pre 100 godina praćen novim, živim (?) elektronskim skorom, izvođenim na bini kraj platna – ALI šteta što je verzija filma koja je uz to išla bila oskrnavljena imbecilnim, misguided, sasvim besmislenim CGI intervencijama (koje je valjda naručio isti ovaj mađarski bend on nekih Hrvata?) – sa docrtanom publikom ispod, kao da gledaš MST3000 nekog treša a ne i dalje vitalni remek, sa povremenim upadanjem nekakvih Ktulua i čuda, i sa neprestanim puzanjem nacrtanih paukova preko platna (valjda da bi se i najretardiranijem pripadniku publike naglasilo da je sve što gleda – u umu ludaka). Muzika je bila vrlo dobra, ali ovu verziju filma ne želim nikada više da vidim; dapače, glasam: SPALITE JE!

TIGERS ARE NOT AFRAID / VUELVEN
             Mexico; 2017

**

2+

Tugaljivo patetična pričica o grupici dečurlije – siročadi koju su bez roditelja ostavili lokalni mexički gangsteri – koja opstaje nekako na ulicama velegrada i sukobljava se sa gangsterima koji ih jure zbog nekakvog Mekgafin telefona koji su ovi ukrali. Upleteni su i duhovi žrtava, a naročito mame glavne devojčice. Ovo je toliko ziheraški, toliko napadno gudi violinama, toliko grubo i nevešto (ženski!) navija za svoje likove umesto da ih pusti da rade to što rade bez rediteljskih komentara da je to naprosto odvratno – kao neki srpski film gde reditelj tradicionalno ne veruje svojoj publici pa mora sve da im sažvaće, nacrta, podvuče i više puta ponovi. Odvratno!

Osećao sam se kao gledajući onog blasfemičnog Kaligarija – kao da mi rediteljka sve vreme stoji sa štapom u uglu ekrana i pokazuje na ovo ili ono, povremeno svirajući violinu ili izbacujući krupnim slovima napisane transparente. Ukratko – ne verujte hajpu morona koji sipaju opšte obožavanje na ovu zaboravljivu tiradicu. Ovoliko odsustvo suptilnosti trebalo bi da je nekako kažnjivo! U redu, deca su, u redu, siročad su, okej, oni pate, nije im lako, život ih nije mazio; jeste, oni preživljavaju, hrabri su, neuništivi! I GET IT! Nemoj mi to macolom nabijati u glavu, ženska glavo!

ERREMENTARI

Spain, France; 2017

***

3

Vrlo dobar spoj Gilijama, del Tora i klasičnog de la Iglesije (koji je ovo producirao) u ovoj srednjevekovnoj horor bajci zasnovanoj na baskijskim legendama – o kovaču i njegovoj nagodbi s Đavolom, i o devojčici koja se umeša u to... Visok nivo vizuelne kulture, odlična kamera, scenografija, maske, kostimi, režija, gluma... Jedna od najboljih glumačko-maskerskih interpretacija Đavola još od Tima Karija u Legendi... Vickasta horor fantazija sa vrlo zabavnim epilogom u Paklu, zanimljivo dizajniranim (baš kao i tamošnji groteskni Đavoli) na osnovu prastarih, srednjevekovnih gravira.

Reditelj-debitant, Paul Urkijo Alijo, bio je gost festivala i drago mi je što sam ga upoznao i sočno se ispričao s njim. Bićemo u kontaktu. Upamtite to ime: ovaj baja zna znanje i o njemu ćete tek slušati. Obožava čudovišta i u narednim filmovima planira slične i još spektakularnije horror-fantasy-monster parade.

PARTY HARD DIE YOUNG / DIE LETZTE PARTY DEINES LEBENS
            Austria; 2018

**(*)  

3-

Malo je falilo da preskočim ovaj austrijski slešer, ali drago mi je što sam ga ipak overio: mogao bi se zvati Znam šta ste radili prošlog leta u Hrvatskoj (dešava se na nekom ostrvu gde drogirana i pijana belosvetska omladina orgija uz tehno NC-NC-NC). Jeste, lokalni kolorit je mogao i morao snažnije da zaigra (kako čujem, izvorno je trebalo da se dešava u Turskoj, pa u zadnji čas uskočili Hrvati; ali mesto je praktično nebitno), i jeste, ovo je bar 15-ak godina zakasnilo za post-Scream trendom, ALI – ALI, režirano je fascinantno dobro, čak zadivljujuće na nekim mestima (besprekorno logistički uklopljeno sa mega-party dešavanjima) a likovi i gluma su, baš kao i režija, mnogo bolji nego što ova vrsta priča zahteva – ili nudi. Ubistvo iznad bine gde se upravo odigrava „koncert“ je odličan set-pis, a ima ih još nekoliko. Fora s flašom u ustima je super, ali ono s flašom u dupetu moralo je detaljnije da se razradi: if you go THERE – go all the way!

VIDAR THE VAMPIRE / VAMPYRVIDAR
            Norway; 2018

**(*)  

3-

Vrlo duhovit norveški film o nesrećniku koji ima problem sa ženama sve dok ne postane vampir, i dok mu sajdkik ne postane Džizus Krajst lično! Ima tu zabavnih situacija, srcu-uvek-drage blasfemije, zezanja itd. – samo nema KRAJA. Šteta što finalna scena nije bolje pripremljena i osmišljena. Ipak, ovo je sasvim fina i zabavna horor komedija. Low budget, siromašno snimljeno, ali ima dovoljno varničenja duha da se donekle nadoknadi odsustvo vizuelnog spektakla.

            Gost je bio glavni glumac i reditelj, Thomas Aske Berg – vrlo topao i drag lik za jednog Nordijca, a i šire. Pratiću šta će dalje da radi.

HAGAZUSSA – A HEATHEN'S CURSE / HAGAZUSSA - DER HEXENFLUCH
           Germany, Austria; 2017

**

2+

Od jednog od najočekivanijih filmova ove godine ispade – grdno razočmarenje! Ovaj test izdržljivosti, naaameeernooo uspoooooreeeenooooog riiiitmaaaaa, zaista izgleda prelepo kad se gledaju izolovani kadrovi ili trejler, ali fuck, izdržati ovo ucelo, od početka do kraja – ovu sporu, uninvolving, eliptičnu, zahtevnu a nenagrađujuću storiju o jednoj „veštici“ u alpskim šumama u srednjem veku – pa to je podvig za orden! Predugački, prenadrkani studentski film iz kojeg bi se moglo što izbaciti što ubrzati jedno 25% materijala, ako ne i više. A ni to što bi ostalo nije baš da se ubija od zabave i pameti. THE WITCH this ain't! Mada, ako reditelj ovoga napravi još nešto, daću mu još jednu šansu, jer to što je pokušao i samo djelomice uspeo nije bez Đavla.

TRAUMA

Chile; 2017

**

2

Ovaj film je skoro sve ono za šta su površniji gledaoci optuživali SRPSKI FILM: parada mučenja, morbidnosti, torture i splatera koja se krajnje površno opravdava nekakvim društveno-političkim satiričkim intencijama i parabolama. Ovde: u prologu jednog momčića tiranski mučitelji iz vremena diktature u Čileu nateraju da, s injekcijom nekakve vijagre za bikove ili tako nečega, siluje sopstvenu već izmrcvarenu krvavu i vezanu majku pre nego što joj pucaju u glavu a ovaj nastavi i sa njenim lešom... Četvrt veka kasnije on je povučeni psiho koji živi sa svojim sinom-ljubavnikom (koji tatici rutinski puši ispod stola).

Kada u okolinu dođu četiri ženske, od toga dve eksplicitne lezbijke, a dve vrlo otvorene za tu mogućnost, tata i sin dođu u njinu kuću da ih nadugačko siluju i muče, a onda one sticajem okolnosti završe u njihovom leglu, tražeći osvetu. VRLO krvavu.

Dakle, ogavan i mučan film koji nema nikakvog opravdanja za svoje postojanja osim ako volite da se valjate u najogavnijim slikama i idejama vezanim za ljudsku prirodu. Čista eksploatacija sa neopravdano preeksplicitnom scenom lezbijskog seksa na početku (full frontal & all), neumerena u najgorem smislu reči, jer kako odmiče sve je usiljeniji i neverovatniji splet okolnosti i ponašanja likova, a Psiho poprima odlike nekog čileanskog neuništivog Džejsona... Ah, da, to je sve zapravo parabola o neuništivosti nacionalne traume i o tome kako jučerašnje žrtve postaju današnji mučitelji. Hau jes not.

Efekti maske su odlični, ni režija nije loša, ali... ovaj film je gadan na pogrešan način. Kad vam JA to kažem, primite k znanju.

RENDEL

Finland; 2017

*(*)

2-

Kompetentno skockani ali bolno zaboravljivi superherojski film sačinjen od toliko otrcanih klišea da je reditelj morao da zaplet i pripovedanje zakomplikuje elipsama, skokovima u prošlost-sadašnjost, paralelnim dešavanjima i drugim pripovedačkim glupostima da je to na ivici neshvatljivosti – i nebitnosti (ko tu koga, zašto, kako...). Posebno je gadan cinizam i nihilizam s kojim se ljudi ubijaju ovde: kunem se da je više likova besmisleno pobijeno u ovom SF-akcijašu negoli u ijednom hororu viđenom ove godine! Eto šta biva kad mišićavoj paljevini od reditelja (koji je verovatno odrastao na video igricama i stripovima) date goleme pare da vizuelno reciklira svoje trećerazredne uzore.

ISKRA

Montenegro, Serbia; 2017

*(*)

1+

Antipatični polućelavi tatko traga za svojom prezaslađeno naivnom ćerkom-novinarkom koja je nestala kad je počela da čačka Mečku koju nije trebalo, a na kraju, suprajz, ispadne da je njegov Kum, iz Službe, umešan u to... Tanušan scenario, prepun otrcanih i self-evident dijaloga i fraza, nema hrabrosti da se eksplicitno politički angažuje nego u rukavicama i na prstićima bi nešto kao da prošapuće o kriminalnom Divljem Zapadu u današnjoj Crnoj Gori. Slabunjavi glumci (a naročito mladunac koji igra Iskrinog kolegu-i-možda-dečka, koji se priključi potrazi), pešačka režija i banalna fotografija koja čini da ovo izgleda kao prozaični pilot neke nezanimljive TV serije.

CHARISMATA

UK; 2017

Iako je plot potencijalno zanimljiv – istraga nekakvih gadnih ritualnih ubistava – likovi su toliko antipatični (i loše glumljeni) a dijalozi toliko iritantni (svi se, sve vreme, takmiče u podjebavanju svih: one-lineri samo pršte, cajperi se dele levo i desno, pa ljudi moji, ovo nema ni u Porodičnom blagu ovako natrpano!) da nisam uspeo da izdržim dalje od prvih 20ak minuta. Pokušaću u nekom trenu, možda.

ONCE UPON A TIME IN THE WEST / C'ERA UNA VOLTA IL WEST
            Italy, USA; 1968

*****

5

S velikim uživanjem sam na velikom platnu overio jedan od retkih vesterna koje zaista snažno volim. Arđento + Bertoluči + Leone – pa gde to može da ne valja? Pa još horror-creepy Henri Fonda i misty-creepy „Harmonika“ Bronson...