***
3+
Dugočekani
Novembar dolijao je na samom kraju
maja a ja ga overio 1. juna, čim sam fizički postigao, pošto je procurio tik
pred moj polazak na put u Negotin, Bugarsku, Beograd itd.
Naravno, kao što to
inače biva, ispalo je da je film nešto slabiji od hajpa koji ga je pratio i od
slutnji koje sam na osnovu rivjua i trejlera i drugih pokazatelja imao, ali to
uopšte ne znači da je slab ili daleko bilo loš, nego da je „samo“ vrlo dobar dok sam se ja nadao da bi
mogao biti čak i, jbg, odličan.
Po
pitanju vizuelnog ugođaja – tu nema greške: crnobela fotografija je
fascinantna, izvanredna, spektakularna, vrhunska, istančana, atmosferična,
suptilno nadrealna gde treba u svom oneobičavanju stvarnosti i u stvaranju
ubedljivog sveta u kojem duhovi hodaju među živima a mađije (i magijski
oživljeni predmeti) vladaju i delaju na sve strane.
Dakle,
ako želite ugođaj folk-horora, odnosno folklorne fantastike i strave, sa
umereno-zabavnim i tek mestimično baš-baš interesantnim inscenacijama
raznoraznih estonskih narodnih verovanja (iliti sujeverja), a naročito
vezanih za komunikaciju sa mrtvima i za ljubavnu magiju („ja ga volim a on bi
za drugu...“), onda će vas ovaj mistično-magličasti golograni skorozimski
sivonebasti Novembar prijatno
osvežiti na ovu letnju žegu i sparinu.
I sve
je to sasvim prijatno za oko, i sadrži obilje svežeg, egzotičnog folklora i
ideja-stvorova-pravila koje možda do sada niste susreli, a koji imaju neku
svoju prepoznatljivu logiku. Meni najzabavnije jesu oživljene metalne kreature
(načinjene od otpada, šipki, poluga, sečiva, raznog alata + sa životinjskom
lobanjom) koje seljani, naročitim postupcima, uprežu u svoju vlast i koje im
služe kao neki familijari-poslušnici.
I sve
je to lepo videti i čuti i pratiti. Donekle.
Šta
mi ovde sreću kvari? Ukratko, dve stvari.
Prvo, iako se u srži zapleta krije ljubavna priča – seljanka bi da zavede
seljačića, al njemu se digo na gospu iz obližnjeg zamka koja je sklona
mesečarenju i ima jezivog nagejičavog tatka i njega, naravno, ne registruje –
film je previše distanciran i stilizovan i prepun digresija da bismo ove likove
i njihove strasti percipirali i osetili kako treba, tj. dublje od lepih slika/likova.
Njihove
težnje, i radnje koje preduzimaju u pravcu njinog ostvarenja (a oboje posežu za
mađijom kako bi zarobili srce osobe koja ih ne zarezuje), nisu dovoljno
akcentovane, nego su utopljene u masu drugih zbivanja koja s tim imaju malo ili
nimalo veze. Na sreću, ta druga zbivanja dovoljno su slikovita i intrigantna po
sebi, ali ipak odvlače pažnju od onog što bi trebalo da je emotivno središte,
da ne kažem – srce filma.
Drugim
rečima, nisam se našao emotivno taknut prikazanim zbitijima, niti su mi
zatrebale maramice na kraju, kad stvari, naravno, ne pođu po planu i čak se
tragično završe. Film je izuzetan kao stilska vežba iz građenja prelepih folk-gothic slika, pa čak i kao vežba iz
atmosfere i ugođaja...
...ali storiteling je previše nedisciplinovan a emocionalna
distanca je (nenamerno?) prevelika, pa je stoga ovaj Novembar previše hladan i maglovit za ono što bi, nominalno, hteo
(?) da govori i bude. Pomilovao mi je, nežno, svojim ledenim prstima, i oko i
mozak, ali, avaj, srce mi ostade hladno.
Drugo, a možda i ozbiljnije od
gorepomenutog – ova tematizacija
sujeverja nema dublji razlog za svoje postojanje od upravo toga: da
inscenira i pokaže, i u neku kao dramsku celinu uobliči, svojevrsnu
mini-antologiju estonskih folklornih verovanja. Sad, ne kažem da to nije
zanimljivo po sebi, da nije pažnje vredno za one koji to vole (a ja sam svakako
taj!) ali – ALI, fali mi nadgradnja
koju očekujem od jednog zrelog filma 21. veka.
Za
moj groš, nije dovoljno samo da mi neko naslika – pa makar i nekim fascinantnim
očnim bombonicama – to što su neki ljudi tamo negde tamo nekad verovali i
radili. Umetnička nadgradnja te tematike je, u ovom filmu, za mene, nedovoljna,
i svodi se na jednostavni moralitet tipa „Bolje vrabica u ruci nego golubica na
grani“, ili „Uzmi curu koja te 'oće umesto što glavu gubiš zbog one koja te
neće“, ili – na kraju krajeva – „Ko s Đavolom tikve sadi, tikvenik će na i nos
i na uši i na dupe da mu izađe.“
U
pokušaju da artikulišem taj ž ne se kua
koji mi ovde fali prisetio sam se mudrih reči Đorđa Kadijevića, iz našeg prvog intervjua, koji možete naći u
knjizi VIŠE
OD ISTINE. Ta knjiga ionako može da se koristi kao svojevrsni
srpski JI ĐING, za proricanje ili barem objašnjavanje svega i svačega u životu:
sve što vas buni ili vam nije jasno šta i kako i zašto u životu, budite sigurni
da se negde u ovoj knjizi krije odgovor i objašnjenje – pa tako i objašnjenje
toga šta mi fali u Novembru.
Kada
sam Đorđa, razgovarajući o njegovom SVETOM MESTU, pitao kako mu se čini ruski
VIJ (1967), rađen po istoj Gogoljevoj priči, on mi je kazao ovo:
„Toj vrsti misticizma ja
nisam sklon. To sujeverje... Mislim, ako mogu da se usudim da kažem tako nešto,
ako smem da nešto zamerim Gogolju u “Soročenjskom sajmu”, onda je to suviše pregnantna tematizacija sujeverja.
Ja od sujeverja nikad ne bih pravio literaturu. Ja znam da od toga može da
se pravi, kao što je on pravi, i ne samo on, od toga mogu da se prave i
filmovi, ali ja nisam hteo da mi osnovu
filma čini stanje duha koje se identifikuje sa pojmom sujeverja. Ovo što
sam ja radio je nešto sasvim drugo, izvan tog konteksta. U tome je i bio taj
moj rizik. Gogolj uvek može da kaže: „Ovo nisam ja izmislio, ovo je narodna,
folklorna mašta, ruske narodne priče...”
Ruski film je, zapravo, i rađen pre kao bajkovita, benigna fantazija.
Da, dok moj film uopšte
nije bajka, ovo je anti-bajka, i baš
na toj poziciji anti-bajke, na tom akcentualnom
negativizmu, u stvari opet u smislu dejstva povratne sprege se definiše
cela moja strategija. Cela se zasniva na tome.“
Novembar se, dakle, zadovoljava time da tematizuje sujeverje, i to na uglavnom
benigan, bajkovit način, ali fali mu dovoljno autentičnog, svog, autorskog,
umetničkog (a ne samo zanatskog) mesa da tu sirovu materiju preobrazi onako
kako je to Kadijević pametno i zrelo uradio još pre 45 godina u LEPTIRICI,
a onda, još bolje i zrelije i dublje i žešće – pre 28 godina u SVETOM
MESTU.
Otud bizarni paradoks, da
je jedan u svetu skoro nepoznat reditelj, kao Kadija, vrlo pametna i slojevita
i moćna čuda na polju folklorne fantastike i njene umetničke obrade pravio pre
mnogo decenija u mučenoj neznanoj opskurnoj Srbiji, tako da za njih izvan SFRJ
granica skoro niko i ne zna.
Dok, s druge strane, ovaj Estonac, Rainer Sarnet (kojem želim sve najbolje
i sa zanimanjem ću pratiti šta će dalje da radi), danas, sa većim budžetom i
boljim marketingom, žari i pali po svetskim festivalima i dobija rave reviews za film koji je zaista
skoro u svakom pogledu – sem fotografije – inferiorniji od jednog SVETOG MESTA.
Son cosas de la vida! Tu
smo gde smo i šta da se radi?
Gledajte Novembar – lepo je to i pažnje vredno,
ali ne očekujte čuda niti mađije najvišeg ranga.
