Najveći dnevni list u Republici
Srpskoj, Glas Srpske, objavio je nedavno – tačnije, 14. juna – intervju sa
mnom. Razgovor je inicirao i vodio urednik kulture u tim novinama, Danko Kuzmanović. Evo kako je to
izgledalo u novinama, naživo.
Evo čitkije verzije, iz pdf-a.
Evo toga i na sajtu, ako vam je
lakše čitati – na
ćirilici.
ALI – kao što to obično biva, u
štampanom, pa onda i net izdanju, nije izašla potpuna verzija, neka skraćivanja
morala su da budu načinjena. Zato sada na blogu možete ekskluzivno čitati neosunećenu
verziju ovog intervjua.
U kakvom stanju je horor
književnost danas? Postoji li neki novi Lavkraft, ili Blekvud?
Lavkraft je u svoje vreme, i mnogo decenija posle smrti,
bio maltene nepoznat, odnosno znan samo uskom kultu čitalaca. Teoretski, moguće
je da danas, neznan od većine, negde piše i u kakvom opskurnom fanzinu ili
samizdatu objavljuje neko kome će trebati decenije da ga mase prepoznaju i
prisvoje. Ipak, imajući u vidu sve medije na raspolaganju, a pre svega
internet, teško je verovatno da neko zaista vredan danas može toliko dugo
obitavati u opskurnosti a da ga niko, na nekom blogu, na fejsbuku, ne otkrije
širem čitalaštvu.
Blekvud je, s druge strane, za života bio prilično
popularan, donekle zahvaljujući i svojim čestim pojavljivanjima na radiju i
televiziji. Ipak, on danas nastavlja da živi zbog dubinskih kvaliteta svojih
priča a ne zbog medijske pompe. Nažalost, pisci horora koji danas dominiraju
medijima ne mogu se po kvalitetu meriti ni sa Blekvudom a još manje sa
unikatnim, neponovljivim Lavkraftom. Ukratko, danas ima mnogo više vrlo dobrih
i odličnih pisaca, ali skoro da nema izuzetnih, genijalnih, poput pomenutih.
Vaš roman Zavodnik je doživio i drugo izdanje. Da
li to svjedoči o dobroj recepciji tog romana kod nas?
Može se tako reći: savim dobro je prošao za jedan horor
roman, koji se upravo kao takav i izdavao, a ne, npr. kao natprirodni triler
ili istorijski roman sa elementima fantastike, što su češće floskule kod nas,
gde se na termin „horor“ još uvek gleda s podozrenjem. Nakon što se prvi tiraž
od 500 primeraka, rađen pomalo „underground“, kao samizdat, bez ičije pomoći
sem vernih pretplatnika i čitalaca, prodao za godinu dana, drugo izdanje, u
1000 primeraka, uradio je Orfelin iz Novog Sada, i ono se još uvek može naći u
boljim knjižarama. Fidbek koji sam dobio od čitalaca, i još uvek ga dobijam
preko mejla i fejsbuka, ali i na mom blogu „The Cult of Ghoul“, prevazišao je
sva moja očekivanja.
Ovaj žanr je u našoj
javnosti i dalje veoma zapostavljen. Šta je stvorilo lošu reputaciju hororu?
Mislim da su za loš imidž horora presudne dve stvari:
prvo, ovdašnji ljudi navikli su na tzv. realizam kao na jedini validni i zreli
odnos prema stvarnosti, kao jedini mogući izraz u narativnoj umetnosti (pre
svega u književnosti i na filmu). Na ovim našim prostorima posezati za
natprirodnim motivima smatra se nezrelim, detinjastim, neozbiljnim; ukratko,
horor se vidi kao infantilna varijacija „bapskih priča“ koja zrelom čitaocu
nema šta da pruži. Sa ovom predrasudom borio sam se upravo u romanu Zavodnik, koji predstavlja moj pokušaj
da pružim omaž pričama moje bake o vampirima i duhovima, ali modernizovan,
prikladan vizuri skeptičnog i ironičnog 21. veka.
Za drugi žig na licu horora krivi su horor filmovi: zbog
svojevremene dominacije tzv. koljačkih filmova (slasher), i zbog slabe
upućenosti prosečnog čoveka u raznolikost i bogatstvo horor filma (koji uopšte
ne mora da ima prosute krvi da bi bio strašan), stvorena je predrasuda da je
horor sadistički, bolestan, morbidan žanr u kojem se ljudi neprestano kolju i
čereče na komade. Moj odgovor na tu predrasudu je moj prvi roman, Naživo, koji tematizuje estetiku
eskplicitnosti i dovodi je u vezu sa „hororima“ naše nedavne istorije, tačnije
sa užasima iz 1990-ih: konkretno, smešten je u avgust 1995, između pada Knina i
NATO bombardovanja republike Srpske.
Spremate li neka nova
iznenađenja, neke nove romane? Šta se desilo sa Prokletijama, najavljivanim nastavkom romana Naživo?
U poslednje četiri godine više sam
posvećen uredničkom poslu, jer za pomenuti Orfelin priređujem ediciju „Poetika
strave“, posvećenu klasicima horor književnosti dosad neobjavljivanim kod nas,
za koju povremeno i prevodim, i za svaku knjigu pišem obimne i, nadam se,
stručne pogovore. Upravo nam je izašla deseta knjiga u toj ediciji, Glas u noći V. H. Hodžsona, a u pripremi
su još tri do Sajma knjiga u oktobru, kao i ultimativno izdanje Lavkraftovog Nekronomikona.
U svetlu toga, imam vrlo malo
vremena za pisanje sopstvene proze, pa su tako i Prokletije privremeno odložene, delom i zato što taj roman zahteva
opsežno istraživanje raznih oblasti (arheologija, geologija, mitologija,
okultizam, vojne veštine i strategije itsl). U skorije vreme možda se mogu
očekivati moje priče i treće izdanje davno rasprodatog i stalno traženog romana
Naživo, a Prokletije će doći kad za njih kucne čas.