Najveći dnevni list u Republici
Srpskoj, Glas Srpske, objavio je nedavno – tačnije, 14. juna – intervju sa
mnom. Razgovor je inicirao i vodio urednik kulture u tim novinama, Danko Kuzmanović. Evo kako je to
izgledalo u novinama, naživo.
Evo čitkije verzije, iz pdf-a.
Evo toga i na sajtu, ako vam je
lakše čitati – na
ćirilici.
ALI – kao što to obično biva, u
štampanom, pa onda i net izdanju, nije izašla potpuna verzija, neka skraćivanja
morala su da budu načinjena. Zato sada na blogu možete ekskluzivno čitati neosunećenu
verziju ovog intervjua.
U kakvom stanju je horor
književnost danas? Postoji li neki novi Lavkraft, ili Blekvud?
Lavkraft je u svoje vreme, i mnogo decenija posle smrti,
bio maltene nepoznat, odnosno znan samo uskom kultu čitalaca. Teoretski, moguće
je da danas, neznan od većine, negde piše i u kakvom opskurnom fanzinu ili
samizdatu objavljuje neko kome će trebati decenije da ga mase prepoznaju i
prisvoje. Ipak, imajući u vidu sve medije na raspolaganju, a pre svega
internet, teško je verovatno da neko zaista vredan danas može toliko dugo
obitavati u opskurnosti a da ga niko, na nekom blogu, na fejsbuku, ne otkrije
širem čitalaštvu.
Blekvud je, s druge strane, za života bio prilično
popularan, donekle zahvaljujući i svojim čestim pojavljivanjima na radiju i
televiziji. Ipak, on danas nastavlja da živi zbog dubinskih kvaliteta svojih
priča a ne zbog medijske pompe. Nažalost, pisci horora koji danas dominiraju
medijima ne mogu se po kvalitetu meriti ni sa Blekvudom a još manje sa
unikatnim, neponovljivim Lavkraftom. Ukratko, danas ima mnogo više vrlo dobrih
i odličnih pisaca, ali skoro da nema izuzetnih, genijalnih, poput pomenutih.
Vaš roman Zavodnik je doživio i drugo izdanje. Da
li to svjedoči o dobroj recepciji tog romana kod nas?
Može se tako reći: savim dobro je prošao za jedan horor
roman, koji se upravo kao takav i izdavao, a ne, npr. kao natprirodni triler
ili istorijski roman sa elementima fantastike, što su češće floskule kod nas,
gde se na termin „horor“ još uvek gleda s podozrenjem. Nakon što se prvi tiraž
od 500 primeraka, rađen pomalo „underground“, kao samizdat, bez ičije pomoći
sem vernih pretplatnika i čitalaca, prodao za godinu dana, drugo izdanje, u
1000 primeraka, uradio je Orfelin iz Novog Sada, i ono se još uvek može naći u
boljim knjižarama. Fidbek koji sam dobio od čitalaca, i još uvek ga dobijam
preko mejla i fejsbuka, ali i na mom blogu „The Cult of Ghoul“, prevazišao je
sva moja očekivanja.
Ovaj žanr je u našoj
javnosti i dalje veoma zapostavljen. Šta je stvorilo lošu reputaciju hororu?
Mislim da su za loš imidž horora presudne dve stvari:
prvo, ovdašnji ljudi navikli su na tzv. realizam kao na jedini validni i zreli
odnos prema stvarnosti, kao jedini mogući izraz u narativnoj umetnosti (pre
svega u književnosti i na filmu). Na ovim našim prostorima posezati za
natprirodnim motivima smatra se nezrelim, detinjastim, neozbiljnim; ukratko,
horor se vidi kao infantilna varijacija „bapskih priča“ koja zrelom čitaocu
nema šta da pruži. Sa ovom predrasudom borio sam se upravo u romanu Zavodnik, koji predstavlja moj pokušaj
da pružim omaž pričama moje bake o vampirima i duhovima, ali modernizovan,
prikladan vizuri skeptičnog i ironičnog 21. veka.
Za drugi žig na licu horora krivi su horor filmovi: zbog
svojevremene dominacije tzv. koljačkih filmova (slasher), i zbog slabe
upućenosti prosečnog čoveka u raznolikost i bogatstvo horor filma (koji uopšte
ne mora da ima prosute krvi da bi bio strašan), stvorena je predrasuda da je
horor sadistički, bolestan, morbidan žanr u kojem se ljudi neprestano kolju i
čereče na komade. Moj odgovor na tu predrasudu je moj prvi roman, Naživo, koji tematizuje estetiku
eskplicitnosti i dovodi je u vezu sa „hororima“ naše nedavne istorije, tačnije
sa užasima iz 1990-ih: konkretno, smešten je u avgust 1995, između pada Knina i
NATO bombardovanja republike Srpske.
Spremate li neka nova
iznenađenja, neke nove romane? Šta se desilo sa Prokletijama, najavljivanim nastavkom romana Naživo?
U poslednje četiri godine više sam
posvećen uredničkom poslu, jer za pomenuti Orfelin priređujem ediciju „Poetika
strave“, posvećenu klasicima horor književnosti dosad neobjavljivanim kod nas,
za koju povremeno i prevodim, i za svaku knjigu pišem obimne i, nadam se,
stručne pogovore. Upravo nam je izašla deseta knjiga u toj ediciji, Glas u noći V. H. Hodžsona, a u pripremi
su još tri do Sajma knjiga u oktobru, kao i ultimativno izdanje Lavkraftovog Nekronomikona.
U svetlu toga, imam vrlo malo
vremena za pisanje sopstvene proze, pa su tako i Prokletije privremeno odložene, delom i zato što taj roman zahteva
opsežno istraživanje raznih oblasti (arheologija, geologija, mitologija,
okultizam, vojne veštine i strategije itsl). U skorije vreme možda se mogu
očekivati moje priče i treće izdanje davno rasprodatog i stalno traženog romana
Naživo, a Prokletije će doći kad za njih kucne čas.
Planinski masiv Prokletije sa geološke strane ima sve preduslove za stvaranje podsticajnog ambijenta za građenje romaneskne strave. Pre svega zbog ledničke erozije koja je u doba glacijacije bila izraženija nego na Alpima. Cirkovi i sipari niz koje su lednici u vidu morena parali stenovitu podlogu (onu izgrađenu od krednih krečnjaka - lakše, jer je mekša, a onu od dijabaz-rožnjačke formacije ili paleozojskih škriljaca - teže, jer je tvrđa), formirali su testeraste, nazubljene oblike reljefa sa stenovitim gromadama, čiji vrhovi su često u obliku igle, koplja, a litice odsečene, gotovo vertikalne. Ovi fantastični oblici glacijalne erozije u kombinaciji sa tipičnim oblicima kraške erozije (škrape, vrtače, uvale, prerasti) grade jedinstvene pejzaže u Evropi.
ОдговориИзбришиAko mi ne verujete potražite na netu foto-galerije Prokletija i videvši ih osetićete, ako ne stravu, a ono bar strahopoštovanje. Gul je dobro izabrao lokaciju, pa ne sumnjam da će uz pridodate arheološke, mitološke i dr. aspekte ovim geomorfološkim, napisati "strašan" roman.