Intervju za Glas Srpske

  

            Najveći dnevni list u Republici Srpskoj, Glas Srpske, objavio je nedavno – tačnije, 14. juna – intervju sa mnom. Razgovor je inicirao i vodio urednik kulture u tim novinama, Danko Kuzmanović. Evo kako je to izgledalo u novinama, naživo.

            Evo čitkije verzije, iz pdf-a.

            Evo toga i na sajtu, ako vam je lakše čitati – na ćirilici.

            ALI – kao što to obično biva, u štampanom, pa onda i net izdanju, nije izašla potpuna verzija, neka skraćivanja morala su da budu načinjena. Zato sada na blogu možete ekskluzivno čitati neosunećenu verziju ovog intervjua.

U kakvom stanju je horor književnost danas? Postoji li neki novi Lavkraft, ili Blekvud?

            Lavkraft je u svoje vreme, i mnogo decenija posle smrti, bio maltene nepoznat, odnosno znan samo uskom kultu čitalaca. Teoretski, moguće je da danas, neznan od većine, negde piše i u kakvom opskurnom fanzinu ili samizdatu objavljuje neko kome će trebati decenije da ga mase prepoznaju i prisvoje. Ipak, imajući u vidu sve medije na raspolaganju, a pre svega internet, teško je verovatno da neko zaista vredan danas može toliko dugo obitavati u opskurnosti a da ga niko, na nekom blogu, na fejsbuku, ne otkrije širem čitalaštvu.

            Blekvud je, s druge strane, za života bio prilično popularan, donekle zahvaljujući i svojim čestim pojavljivanjima na radiju i televiziji. Ipak, on danas nastavlja da živi zbog dubinskih kvaliteta svojih priča a ne zbog medijske pompe. Nažalost, pisci horora koji danas dominiraju medijima ne mogu se po kvalitetu meriti ni sa Blekvudom a još manje sa unikatnim, neponovljivim Lavkraftom. Ukratko, danas ima mnogo više vrlo dobrih i odličnih pisaca, ali skoro da nema izuzetnih, genijalnih, poput pomenutih.

Vaš roman Zavodnik je doživio i drugo izdanje. Da li to svjedoči o dobroj recepciji tog romana kod nas?

            Može se tako reći: savim dobro je prošao za jedan horor roman, koji se upravo kao takav i izdavao, a ne, npr. kao natprirodni triler ili istorijski roman sa elementima fantastike, što su češće floskule kod nas, gde se na termin „horor“ još uvek gleda s podozrenjem. Nakon što se prvi tiraž od 500 primeraka, rađen pomalo „underground“, kao samizdat, bez ičije pomoći sem vernih pretplatnika i čitalaca, prodao za godinu dana, drugo izdanje, u 1000 primeraka, uradio je Orfelin iz Novog Sada, i ono se još uvek može naći u boljim knjižarama. Fidbek koji sam dobio od čitalaca, i još uvek ga dobijam preko mejla i fejsbuka, ali i na mom blogu „The Cult of Ghoul“, prevazišao je sva moja očekivanja.

Ovaj žanr je u našoj javnosti i dalje veoma zapostavljen. Šta je stvorilo lošu reputaciju hororu?

            Mislim da su za loš imidž horora presudne dve stvari: prvo, ovdašnji ljudi navikli su na tzv. realizam kao na jedini validni i zreli odnos prema stvarnosti, kao jedini mogući izraz u narativnoj umetnosti (pre svega u književnosti i na filmu). Na ovim našim prostorima posezati za natprirodnim motivima smatra se nezrelim, detinjastim, neozbiljnim; ukratko, horor se vidi kao infantilna varijacija „bapskih priča“ koja zrelom čitaocu nema šta da pruži. Sa ovom predrasudom borio sam se upravo u romanu Zavodnik, koji predstavlja moj pokušaj da pružim omaž pričama moje bake o vampirima i duhovima, ali modernizovan, prikladan vizuri skeptičnog i ironičnog 21. veka.

            Za drugi žig na licu horora krivi su horor filmovi: zbog svojevremene dominacije tzv. koljačkih filmova (slasher), i zbog slabe upućenosti prosečnog čoveka u raznolikost i bogatstvo horor filma (koji uopšte ne mora da ima prosute krvi da bi bio strašan), stvorena je predrasuda da je horor sadistički, bolestan, morbidan žanr u kojem se ljudi neprestano kolju i čereče na komade. Moj odgovor na tu predrasudu je moj prvi roman, Naživo, koji tematizuje estetiku eskplicitnosti i dovodi je u vezu sa „hororima“ naše nedavne istorije, tačnije sa užasima iz 1990-ih: konkretno, smešten je u avgust 1995, između pada Knina i NATO bombardovanja republike Srpske.

Spremate li neka nova iznenađenja, neke nove romane? Šta se desilo sa Prokletijama, najavljivanim nastavkom romana Naživo?

            U poslednje četiri godine više sam posvećen uredničkom poslu, jer za pomenuti Orfelin priređujem ediciju „Poetika strave“, posvećenu klasicima horor književnosti dosad neobjavljivanim kod nas, za koju povremeno i prevodim, i za svaku knjigu pišem obimne i, nadam se, stručne pogovore. Upravo nam je izašla deseta knjiga u toj ediciji, Glas u noći V. H. Hodžsona, a u pripremi su još tri do Sajma knjiga u oktobru, kao i ultimativno izdanje Lavkraftovog Nekronomikona.

            U svetlu toga, imam vrlo malo vremena za pisanje sopstvene proze, pa su tako i Prokletije privremeno odložene, delom i zato što taj roman zahteva opsežno istraživanje raznih oblasti (arheologija, geologija, mitologija, okultizam, vojne veštine i strategije itsl). U skorije vreme možda se mogu očekivati moje priče i treće izdanje davno rasprodatog i stalno traženog romana Naživo, a Prokletije će doći kad za njih kucne čas.