понедељак, 23. јул 2018.

Šta sam lepo na Grosmanu gledo



            Ovca mi se jagnji, Orfelin mi se koti, nema vremena za Tuluz, krećem odmah u, nadam se, jezgrovit, osvrt na overenu ponudu filmova sa ovogodišnjeg Grosmana!


Live music performance: VEN
Festival je otvoren zanimljivim promašajem: naime, lepo je bilo pokušati nešto novo i prikazati vanvremeni klasik od pre 100 godina praćen novim, živim (?) elektronskim skorom, izvođenim na bini kraj platna – ALI šteta što je verzija filma koja je uz to išla bila oskrnavljena imbecilnim, misguided, sasvim besmislenim CGI intervencijama (koje je valjda naručio isti ovaj mađarski bend on nekih Hrvata?) – sa docrtanom publikom ispod, kao da gledaš MST3000 nekog treša a ne i dalje vitalni remek, sa povremenim upadanjem nekakvih Ktulua i čuda, i sa neprestanim puzanjem nacrtanih paukova preko platna (valjda da bi se i najretardiranijem pripadniku publike naglasilo da je sve što gleda – u umu ludaka). Muzika je bila vrlo dobra, ali ovu verziju filma ne želim nikada više da vidim; dapače, glasam: SPALITE JE!


TIGERS ARE NOT AFRAID / VUELVEN
             Mexico; 2017
**
2+
Tugaljivo patetična pričica o grupici dečurlije – siročadi koju su bez roditelja ostavili lokalni mexički gangsteri – koja opstaje nekako na ulicama velegrada i sukobljava se sa gangsterima koji ih jure zbog nekakvog Mekgafin telefona koji su ovi ukrali. Upleteni su i duhovi žrtava, a naročito mame glavne devojčice. Ovo je toliko ziheraški, toliko napadno gudi violinama, toliko grubo i nevešto (ženski!) navija za svoje likove umesto da ih pusti da rade to što rade bez rediteljskih komentara da je to naprosto odvratno – kao neki srpski film gde reditelj tradicionalno ne veruje svojoj publici pa mora sve da im sažvaće, nacrta, podvuče i više puta ponovi. Odvratno!
Osećao sam se kao gledajući onog blasfemičnog Kaligarija – kao da mi rediteljka sve vreme stoji sa štapom u uglu ekrana i pokazuje na ovo ili ono, povremeno svirajući violinu ili izbacujući krupnim slovima napisane transparente. Ukratko – ne verujte hajpu morona koji sipaju opšte obožavanje na ovu zaboravljivu tiradicu. Ovoliko odsustvo suptilnosti trebalo bi da je nekako kažnjivo! U redu, deca su, u redu, siročad su, okej, oni pate, nije im lako, život ih nije mazio; jeste, oni preživljavaju, hrabri su, neuništivi! I GET IT! Nemoj mi to macolom nabijati u glavu, ženska glavo!


Spain, France; 2017
***
3
Vrlo dobar spoj Gilijama, del Tora i klasičnog de la Iglesije (koji je ovo producirao) u ovoj srednjevekovnoj horor bajci zasnovanoj na baskijskim legendama – o kovaču i njegovoj nagodbi s Đavolom, i o devojčici koja se umeša u to... Visok nivo vizuelne kulture, odlična kamera, scenografija, maske, kostimi, režija, gluma... Jedna od najboljih glumačko-maskerskih interpretacija Đavola još od Tima Karija u Legendi... Vickasta horor fantazija sa vrlo zabavnim epilogom u Paklu, zanimljivo dizajniranim (baš kao i tamošnji groteskni Đavoli) na osnovu prastarih, srednjevekovnih gravira.
Reditelj-debitant, Paul Urkijo Alijo, bio je gost festivala i drago mi je što sam ga upoznao i sočno se ispričao s njim. Bićemo u kontaktu. Upamtite to ime: ovaj baja zna znanje i o njemu ćete tek slušati. Obožava čudovišta i u narednim filmovima planira slične i još spektakularnije horror-fantasy-monster parade.


PARTY HARD DIE YOUNG / DIE LETZTE PARTY DEINES LEBENS
            Austria; 2018
**(*)  
3-
Malo je falilo da preskočim ovaj austrijski slešer, ali drago mi je što sam ga ipak overio: mogao bi se zvati Znam šta ste radili prošlog leta u Hrvatskoj (dešava se na nekom ostrvu gde drogirana i pijana belosvetska omladina orgija uz tehno NC-NC-NC). Jeste, lokalni kolorit je mogao i morao snažnije da zaigra (kako čujem, izvorno je trebalo da se dešava u Turskoj, pa u zadnji čas uskočili Hrvati; ali mesto je praktično nebitno), i jeste, ovo je bar 15-ak godina zakasnilo za post-Scream trendom, ALI – ALI, režirano je fascinantno dobro, čak zadivljujuće na nekim mestima (besprekorno logistički uklopljeno sa mega-party dešavanjima) a likovi i gluma su, baš kao i režija, mnogo bolji nego što ova vrsta priča zahteva – ili nudi. Ubistvo iznad bine gde se upravo odigrava „koncert“ je odličan set-pis, a ima ih još nekoliko. Fora s flašom u ustima je super, ali ono s flašom u dupetu moralo je detaljnije da se razradi: if you go THERE – go all the way!


VIDAR THE VAMPIRE / VAMPYRVIDAR
            Norway; 2018
**(*)  
3-
Vrlo duhovit norveški film o nesrećniku koji ima problem sa ženama sve dok ne postane vampir, i dok mu sajdkik ne postane Džizus Krajst lično! Ima tu zabavnih situacija, srcu-uvek-drage blasfemije, zezanja itd. – samo nema KRAJA. Šteta što finalna scena nije bolje pripremljena i osmišljena. Ipak, ovo je sasvim fina i zabavna horor komedija. Low budget, siromašno snimljeno, ali ima dovoljno varničenja duha da se donekle nadoknadi odsustvo vizuelnog spektakla.
            Gost je bio glavni glumac i reditelj, Thomas Aske Berg – vrlo topao i drag lik za jednog Nordijca, a i šire. Pratiću šta će dalje da radi.


HAGAZUSSA – A HEATHEN'S CURSE / HAGAZUSSA - DER HEXENFLUCH
           Germany, Austria; 2017
**
2+
Od jednog od najočekivanijih filmova ove godine ispade – grdno razočmarenje! Ovaj test izdržljivosti, naaameeernooo uspoooooreeeenooooog riiiitmaaaaa, zaista izgleda prelepo kad se gledaju izolovani kadrovi ili trejler, ali fuck, izdržati ovo ucelo, od početka do kraja – ovu sporu, uninvolving, eliptičnu, zahtevnu a nenagrađujuću storiju o jednoj „veštici“ u alpskim šumama u srednjem veku – pa to je podvig za orden! Predugački, prenadrkani studentski film iz kojeg bi se moglo što izbaciti što ubrzati jedno 25% materijala, ako ne i više. A ni to što bi ostalo nije baš da se ubija od zabave i pameti. THE WITCH this ain't! Mada, ako reditelj ovoga napravi još nešto, daću mu još jednu šansu, jer to što je pokušao i samo djelomice uspeo nije bez Đavla.


Chile; 2017
**
2
Ovaj film je skoro sve ono za šta su površniji gledaoci optuživali SRPSKI FILM: parada mučenja, morbidnosti, torture i splatera koja se krajnje površno opravdava nekakvim društveno-političkim satiričkim intencijama i parabolama. Ovde: u prologu jednog momčića tiranski mučitelji iz vremena diktature u Čileu nateraju da, s injekcijom nekakve vijagre za bikove ili tako nečega, siluje sopstvenu već izmrcvarenu krvavu i vezanu majku pre nego što joj pucaju u glavu a ovaj nastavi i sa njenim lešom... Četvrt veka kasnije on je povučeni psiho koji živi sa svojim sinom-ljubavnikom (koji tatici rutinski puši ispod stola).
Kada u okolinu dođu četiri ženske, od toga dve eksplicitne lezbijke, a dve vrlo otvorene za tu mogućnost, tata i sin dođu u njinu kuću da ih nadugačko siluju i muče, a onda one sticajem okolnosti završe u njihovom leglu, tražeći osvetu. VRLO krvavu.
Dakle, ogavan i mučan film koji nema nikakvog opravdanja za svoje postojanja osim ako volite da se valjate u najogavnijim slikama i idejama vezanim za ljudsku prirodu. Čista eksploatacija sa neopravdano preeksplicitnom scenom lezbijskog seksa na početku (full frontal & all), neumerena u najgorem smislu reči, jer kako odmiče sve je usiljeniji i neverovatniji splet okolnosti i ponašanja likova, a Psiho poprima odlike nekog čileanskog neuništivog Džejsona... Ah, da, to je sve zapravo parabola o neuništivosti nacionalne traume i o tome kako jučerašnje žrtve postaju današnji mučitelji. Hau jes not.
Efekti maske su odlični, ni režija nije loša, ali... ovaj film je gadan na pogrešan način. Kad vam JA to kažem, primite k znanju.


Finland; 2017
*(*)
2-
Kompetentno skockani ali bolno zaboravljivi superherojski film sačinjen od toliko otrcanih klišea da je reditelj morao da zaplet i pripovedanje zakomplikuje elipsama, skokovima u prošlost-sadašnjost, paralelnim dešavanjima i drugim pripovedačkim glupostima da je to na ivici neshvatljivosti – i nebitnosti (ko tu koga, zašto, kako...). Posebno je gadan cinizam i nihilizam s kojim se ljudi ubijaju ovde: kunem se da je više likova besmisleno pobijeno u ovom SF-akcijašu negoli u ijednom hororu viđenom ove godine! Eto šta biva kad mišićavoj paljevini od reditelja (koji je verovatno odrastao na video igricama i stripovima) date goleme pare da vizuelno reciklira svoje trećerazredne uzore.


Montenegro, Serbia; 2017
*(*)
1+
Antipatični polućelavi tatko traga za svojom prezaslađeno naivnom ćerkom-novinarkom koja je nestala kad je počela da čačka Mečku koju nije trebalo, a na kraju, suprajz, ispadne da je njegov Kum, iz Službe, umešan u to... Tanušan scenario, prepun otrcanih i self-evident dijaloga i fraza, nema hrabrosti da se eksplicitno politički angažuje nego u rukavicama i na prstićima bi nešto kao da prošapuće o kriminalnom Divljem Zapadu u današnjoj Crnoj Gori. Slabunjavi glumci (a naročito mladunac koji igra Iskrinog kolegu-i-možda-dečka, koji se priključi potrazi), pešačka režija i banalna fotografija koja čini da ovo izgleda kao prozaični pilot neke nezanimljive TV serije.


UK; 2017
Iako je plot potencijalno zanimljiv – istraga nekakvih gadnih ritualnih ubistava – likovi su toliko antipatični (i loše glumljeni) a dijalozi toliko iritantni (svi se, sve vreme, takmiče u podjebavanju svih: one-lineri samo pršte, cajperi se dele levo i desno, pa ljudi moji, ovo nema ni u Porodičnom blagu ovako natrpano!) da nisam uspeo da izdržim dalje od prvih 20ak minuta. Pokušaću u nekom trenu, možda.


ONCE UPON A TIME IN THE WEST / C'ERA UNA VOLTA IL WEST
            Italy, USA; 1968
*****
5
S velikim uživanjem sam na velikom platnu overio jedan od retkih vesterna koje zaista snažno volim. Arđento + Bertoluči + Leone – pa gde to može da ne valja? Pa još horror-creepy Henri Fonda i misty-creepy „Harmonika“ Bronson...