Kada sam nedavno bio u Vrnjačkoj
banji radi promocije knjige VIŠE OD ISTINE, i kad mi je glavni krivac za to
dešavanje, Srđan, omogućio da posetim neke slikovite lokacije u bližoj i daljoj
okolini, moj prvi izbor bila je spektakularna srednjovekovna tvrđava Maglič. Moj slikoviti zveštaj
iz nje imate OVDE.
E, a kad smo se nauživali tog
predivnog ambijenta, shvatili smo da se nalazimo na samo 40-ak km od manastira
Studenica, i nekako spontano, iako to nije bilo zacrtano na mapi kojom smo tog
jutra krenuli iz V. banje, odlučili da se spustimo još malo na jug, još bliže
granici sa pokrajinom Kosovo, kako bismo posetili i ovo mesto.
Ako je to uopšte potrebno reći i
eksplicirati, ja nisam religiozan, ali jesam religiozno zainteresovan u smislu donekle
sličnom onome koji opisuje Đorđe Kadijević, upravo u razgovoru sa mnom, u knjizi
VIŠE OD ISTINE, gde kaže:
„Ali, što se mene lično tiče, daleko sam od
sklonosti prema bilo kakvoj konfesiji. Ja neću reći da sam ateista, jer ateista
je zagrižen čovek koji tvrdi da zna kako Boga nema. On je podjednako smešan kao
i religiozni fanatik, koji tvrdi da zna kako Boga ima. Mogu reći da sam
religijski zainteresovan, ali da sam religiozan u pravom smislu reči, to nisam.
Imam averziju prema konfesijama, pored ostalog i zbog svega onoga što smo zbog
njih preživeli.“
Za razliku od Đorđa, ja sam nešto bliži ateizmu,
ali otvoren sam za mogućnost da NEŠTO nalik „bogu“ postoji – samo što je to hipotetičko
nešto, ako ga ima, sigurno radikalno različito od tzv. bogova bilo koje
oficijelne konfesije, a naročito tzv. hrišćanskog boga, a bliskije Lavkraftovom
Azatotu, recimo...
Stoga, nije me na ovo mesto vodio religiozni žar,
niti išta slično, već pre svega moja ljubav prema svemu što je staro, a opstalo
kroz vekove, i što na sebi tragove prošlosti junački i prkosno-ponosno nosi.
Crkve i manastiri, da baš nacrtam, za mene nemaju
nikakvo religiozno značenje, ne vidim ih kao „kuće božje“, pa čak ni kao „sveta
mesta“ (opet Kadija izbija u ovoj priči!) – vidim ih, pre svega i iznad svega
kao estetske fenomene, i zanimaju me skoro isključivo iz estetskog ugla.
U tom duhu sa vama delim ove slike sa vama: kao
lepe beleške sa jednog lepog mesta koje sam posetio jednog prelepog letnjeg
dana u avgustu ove godine (tačnije, 18.08.).
Da budem iskren, drugačije sam ja to zamišljao, vizuelno,
mnogo pompeznije – otprilike, kao Pećku patrijaršiju – ali ambijent je veoma
prijatan, i to čitavo okruženje manastira a ne samo građevine i dvorište koji
ga čine, i veoma mi je drago što sam i ovo mesto obišao.
Najveće razočarenje – unutrašnjost je uglavnom
uništena, nema se bogzna šta videti jer su freske upropašćene delom turskim
zulumom, a delom glupošću tadašnjih monaha (iz vremena I srpskog ustanka) koji
su, nakon spaljivanja manastira, oštećene freske prekrečili i naslikali nove,
inferiorne.
Sad je sve to u procesu restauracije koja će
trajati ko zna koliko dugo: samo jedna ili dve freske mogu se videti u
obnovljenom izdanju, a ostatak u vrlo tužnom i jadnom obliku.
Plus, svuda su skele i najloni. Plus,
fotografisanje je zabranjeno – valjda kako posetioci ne bi uzeli „mustru“ pa
kod kuće kopirali freske koje se ionako nalaze u svim udžbenicima, a ima ih i
onlajn...
A budući da je zabranjeno, uspeo sam da načinim
samo ovih nekoliko fotki unutra, gde su mi pažnju smesta privukli nekakvi
grifoni i gulovi...
Zahvaljujem i ovom prilikom Srđani i Slobi na
druženju.
Sve ovdašnje fotke načinio sam ja: (c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul
Inc.
U idućem nastavku: Žiča, i još ponešto...
PS: Za slučaj da neko misli da je moja majica, sa motivom iz ISTERIVAČA ĐAVOLA, bogohulna u ovom kontekstu, podsetiću vas da se radi o jednom od najhrišćanskijih filmova ikada snimljenih, što su potvrdili i brojni biskupi i srodno sveštenstvo koji su taj horor preporučivali verničkom stadu. Prema tome, DaBogMe!
