izabrana dela

izabrana dela

петак, 24. август 2018.

Tvrđava MAGLIČ


            Kao što je dobro poznato, kad god odem u neki kraj, a naročito ako mi je relativno nov i neistražen, smesta tražim šta ghouloslikovito ima da se vidi tu ili u razumnoj blizini. Tako je bilo i prilikom nedavnog boravka u Vrnjačkoj banji.  
Snimak iz auta u pokretu: tako to izgleda gledano s puta

Nakon uspešne promocije knjige VIŠE OD ISTINE, Kadijević i drugi gosti iz Beograda otišli su u prestonicu, a ja ostao još dan-dva duže, ne bih li obišao neka interesantna mesta u okolini.
Pogled sa zidina tvrđave
            Odavno već na oku imam tvrđavu Maglič: bio sam već neko vreme unazad fasciniran njenim slikama koje sam viđao ovde-onde i vrebao priliku da je overim...
Kad sam shvatio da se ona nalazi na samo sat vremena vožnje kolima od V. banje, zamolio sam mog domaćina, Srđana, da vidi može li se organizovati kakva ghoulexkurzija.
Srđan se, zbog vrtoglavice, držao po strani i na nižim nivoima tvrđave
On je angažovao svog drugara Slobu, i njegovim smo se autom zaputili u jedan od najintenzivnijih i najbogatijih dana koje pamtim u novijoj istoriji. Prvo (ali nikako jedino!) odredište na tom putu bila je – tvrđava Maglič.
Dan je bio sunčan i topao, ali ne nesnosno. U prijatnom razgovoru spustismo se ka jugu dolinom Ibra i dospesmo podno fascinantne tvrđave na vrhu brda, koja izgleda kao iz bajke ili iz filma.
Do nje se dolazi visećim mostom preko zahuktale reke – mostom koji su prolećne poplave oštetile, zbog čega je proglašen nebezbednim za prelaz.
Istina je da daske ne deluju naročito čvrsto, dapače, ali pogledajte koliko me je to snažno pokolebalo!
Nakon mosta sledi gruba, strma i nesigurna staza, a nešto sređeniji prilaz tvrđavi počinje nešto više, kad ste oko 1/3 uspona već prešli.
Taj prilaz je sačinjen od kamenih ploča, vide se i lampe (mada ne deluje mi da su baš sve u radnom stanju), a ima čak i klupica ili dve, jer uspon uopšte nije naivan.
Odmorište nam je dobro došlo da načas odmorimo škripave kosti i popijemo nešto tekućine pod ovde već ozbiljno upeklom zvezdom.
Ipak, kad dođete na vrh, vidite ono u šta još u podnožju nije bilo sumnje – da se trud isplatio; svaka eventualna muka je vredela.
I time ne mislim samo na prijatan lahor koji je na ovoj visini osvežavao uspaljene lobanje, nego na sveopšti prizor koji je izlišno rečima opisivati kad su tu slike koje sam načinio na licu mesta, uz pomoć kompanjona kojima zahvaljujem na društvu i asistenciji.
Umesto mojih impresija sa ovog impresivnog mesta – evo nešto malo (kontroverznih, protivrečnih, nepouzdanih) podataka o ovoj tvrđavi koje nađoh na netu.


Zamak čije ostatke danas vidimo podigao je arhiepiskop Danilo Drugi, srpski plemić-monah, arhijerej, ratnik, državnik i književnik, moćan i poštovan na dvorovima Nemanjića u 13. i 14. veku. Noseći i mač i mantiju, bio je komandant odbrane Hilandara i desna ruka kralja Milutina.
Međutim, arheološka istraživanja su pokazala da je pre Danilovog postojalo i starije utvrđenje sazidano na ovom surovom mestu.
Prema ostacima keramike iz tog starijeg grada, sličnih onima pronađenim u tvrđavi Ras, pojedini naučnici pretpostavljaju da je Maglič mogao da sazida Stefan Prvovenčani, kao zaštitu srca srpske države od prodora Huna i Bugara iz pomoravske ravnice.
Osvajanje tvrđave na juriš ili opsadnim spravama je bilo nemoguće sa strmih padina pod kojima teče Ibar i iz duboke klisure rečice Maglašnice.
Za sprečavanje brzog upada s jedine strane, koja je pružala priliku za takav napad, sa vrha Mali sto iznad Magliča, stena na kojoj je zamak sagrađen presečena je jarkom, glatkih ivica kao da su napravljene jednim udarcem divovske oštrice.

Bio je i čuvar drevnog puta koji je još od praistorije vodio dolinom Ibra, između rudom bogatih planina i spajao jadranske luke s Pomoravljem i Podunavljem.
Takva strateška vojna uloga Magliča objašnjava njegovih osam kula, visoke debele zidine i dve duboke cisterne za vodu ukopane u živi kamen, koje su omogućavale gradu da izdrži dugu opsadu.
Međutim, arheologe zbunjuju ostaci velike palate, centra dvorskog života srednjevekovnog grada, prostrane crkve posvećene Svetom Đorđu i rezidencijalne zgrade za stanovanje.
Takva zdanja su u ta vremena bila primerena nekom vladarskom zamku u srcu države, a ne tvrđavi usamljenoj među surovim planinskim obroncima.
Maglič je 1979. godine proglašen spomenikom kulture od izuzetnog značaja.
Veći konzervatorski radovi izvedeni su krajem 1980-ih, kada su postavljene i drvene stepenice, ograde, spratovi i drvena terasica na 8. kuli. Sa raspadom SFRJ prestali su dalji napori da se zaustavi propadanje i dovrši obnova tvrđave koja monumentalno deluje svima koji pored nje prolaze putujući Ibarskom magistralom.
2010. godine su neki Italijani, u saradnji sa Kraljevom (20 km odatle) pomogli da se to renovira.

            Kažu mi moji novi drugari da se u Magliču i oko njega odigrava nekakav „viteški festival“ ili tako neka cirkuzijada, sa starim zastavama, pojezijom, borbama „vitezova“ u oklopima, itd.
            Bio bih rad znati na šta to liči – mada si mogu misliti – ne verujem da bih tome voleo naživo prisustvovati: prostor je ipak tesan i za prilaz i za boravak, gužva na ovom mestu ne može biti prijatna, kao ni čekanje u redovima za sve, za svaki korak ovde ili onde, a naročito na super-strmim drvenim stepenicama.
            Lepše je i bolje ovo divno mesto overiti nasamo ili u što malobrojnijem društvu, kao što to nas trojica učinismo: valja oslušnuti tu tišinu i osetiti samotnost kakvu samo vrhovi pružaju...


            Više detalja o Magliču imate OVDE.

            Od mene – supersnažna preporuka: ako se nađete u blizini, pa i ako ne, na ovo mesto vredi potegnuti i izdaleka. Znači: na 20 km južno od Kraljeva, s vaše leve strane ako idete ka jugu, preko Ibra, sa krhkim, nesigurnim visećim mostom kao trenutno jedinim putem... Sreća prati hrabre!
 






Нема коментара:

Постави коментар