Autošovinizam u Luzitaniji?

  

            Početkom jula u Nišu sam učestvovao na književnoj večeri povodom NINO-nagrađenog romana LUZITANIJA. O tom romanu sam već ranije pisao na blogu (OVDE) a ovaj događaj sam najavio OVDE.

            A sada, napokon, kad su smirile strasti (?), okačiću i audio snimak tog razgovora (vidi dole). Inače, sve fotke sa promocije preuzete sa NKC fejsbuk stranice. hvala!

U pogledu posete, nisu se obrukale Nišlije - bilo je bar 40-ak posetilaca, i dobar deo toga je i kupio knjigu posle večeri. Ipak, skoro niko u publici nije čitao roman. Veče nije bilo loše a bilo bi bolje da su osobe u publici -bar neke!- roman već pročitale, umesto što su nagađale, pretpostavljale, i zapitkivale ono što su odavno mogle da saznaju, da su se samo malo potrudile.

            Veče je proteklo relativno ravno i neupečatljivo: voditeljica programa je postavljala udžbenička pitanja, pisac je na njih ravno odgovarao i povremeno čitao odlomke iz romana, dežurni kritičar je odgovarao to što ga se pitalo, letargična publika je ćutala i slušala... i tako...

Uostalom, ima raznih utisaka. Npr. evo izveštaja jednog posetioca koji je bio oduševljen ovim dešavanjem – OVDE. S druge strane, neki su bili veoma razočarani, recimo jedan čitalac ovog bloga koji je svoj komentar ostavio ispod najave te večeri na ovom blogu, ali ću ga citirati u celosti i ovde jer se s njim malo više slažem, a i zato što je njegov komentar, vrlo fino sročen i obrazložen, možda nekome promakao, a vredi ga pročitati. Dakle:

Vladimir Jovanović, 06. јул 2018. 15:06

Bejah na promociji, zbog Ognjanovića, tj. zbog tebe Dejane, ne zbog Luzitanije. Moj je utisak da je atmosfera bila mučna i uštogljena. Organizatori iz NKC-a očito nemaju sluha za ovakve razgovore. Nemaju sluha za duh vremena u kome se ovakvi razgovori dešavaju. Organizuju ih nekako eks katedra, kao da okupljaju ljude na akademska predavanja. 

Trebalo je da rasterete razgovor i da puste Ognjanovića i Atanackovića da pričaju bez posrednika, ili bar uz minimalno učešće istog. Umesto toga, imali smo posla s moderatorkom koja sa papira sričući čita spomenarska pitanja tipa: šta vam je, oh vaše spisateljsko visočanstvo, bila inspiracija za pisanje romana. Ako pitanje nije takvo, onda je nekakvo dubokoumno, na šta nije ni moguće dati smislen odgovor. U trenucima kada moderatorka nije čitala pripremljena pitanja (sve cakleći okicama), čitao je Atanacković iz svoga romana. Odmerenim tonom, iz neboplave upeglane košulje na kragnu (bio si u pravu Dejane; to je zaista jedan sit, skockan, lepo vaspitan i zdrav autor anemične književnosti). 

Između toga je traljavo filozofirao o nekim opštim mestima i izokola kritikovao/komentarisao srbijansku dnevnu politiku i freak-likove koji diktiraju istu. Budući da je moderatorka bila odveć očarana kobajagi šmekerskom aurom autora romana, Ognjanovića se malo šta pitalo. Jedva da je uzeo učešća u razgovoru. Bio je to dozlaboga dosadni one man show. Na kraju su se u razgovor uključilo nekoliko oduševljenih i odavno ocvalih gospođa iz prvih redova, koje nisu čitale roman, ali su itekako imale mišljenje o istom, kao i o knjiženstvenosti uopšte. Ali one nisu progovorile pre veleumnog niškog lumena Sigme, koji je obnarodovao svoje uvide o paralelama između romana i ovoga te onoga. 

Mlađi ljudi su se za to vreme sramežljivo držali po strani, jer im je valjda posve odbojan taj eks katedra vajb. Može da ih čak navede na krivu pomisao da nisu dorasli takvoj visokoparnoj diskusiji. Elem, taman kada je Ognjanović postavio pitanje na temu "autošovinizma" u romanu i kada je diskusija na tu temu zapretila da se fino rasplamsa, naprasno je ponestalo vremena, jer radni narod mora da ide kući da odmara... 

Sve u svemu, očajno veče koje me je utvrdilo u ubeđenju da ne želim čitati "Luzitaniju". Ali, to je samo moj utisak. Cheerleadersice iz prvih redova verovatno su razgrabile ponuđene primerke romana i misliće o njemu sve najbolje kada ga budu pročitale. 

Ipak, zašto preporučujem da poslušate ovaj audio snimak?

            Kao prvo, u jednom trenutku osetio sam potrebu da malo uzburkam stvari i postavim pitanje autoru a propos njegovog navodnog „autošovinizma“, o čemu se pisalo ovde i onde po netu: ukratko, zatražio sam njegovo mišljenje o tim optužbama, i eventualno pojašnjenje tih momenata u njegovoj knjizi koji se kod nekih mogu shvatiti tako.

Autor je dao izvestan odgovor – koliko zadovoljavajuć, čućete ako poslušate. Ja bih rekao: moglo je to i bolje i ubedljivije. Takođe ga je i potkrepio zabavnom ad hominem anegdotom o Slobodanu Antoniću, koji je svojim tekstom i započeo tu lavinu priča (i šerovanja) oko „kolonijalne književnosti“ itd.

Drugi razlog da ovo oslušnete jeste da čujete beslovesna pitanja i komentare tetaka iz publike, od kojih ni nakon sve fame oko NINO-a krajem prošle i početkom ove godine nijedna od njih, više od pola godine kasnije, još nije bila pročitala tu knjigu, ali ih to nije sprečilo da sa nama podele svoje opširne utiske, asocijacije i tokove (ne)svesti potaknute odlomcima i razgovorom.

Takođe, u isto vreme dok one pričaju, a i šire, možete slušati MRTVI MUK TIŠINE oko niške omladine, studentarije i tako nekih mladih osoba koje su došle tu da rade ono za šta ih ovaj sistem od rođenja uspešno i sve uspešnije priprema: da ćute i slušaju i da ne postavljaju nikakva pitanja.

Dakle, poslušajte fajl (wav format, 22 mb) koji možete skinuti OVDE – pa dajte zatim svoja pitanja, komentare, utiske!