POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ (2019)

**

2

            POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ (odnosno, u originalnom naslovu na hrvatskom: POSLJEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ) je SF, ali ne zato što ima par kratkih scena na nekakvoj haj-tek dobar tek svemirskoj stanici, i što se, kao,  dešava u vrlo bliskoj budućnosti, nego zato što u njemu osoba srpskog podrijetla, a u Hrvatskoj, postane basnoslovno bogata tako što proda neku svoju zemlju (nekretninu, ne državu). I sad taj asimilirani, za Hrvatsku spreman kvazi-Srbin (u ormaru glede toga i pred sobom i pred drugima) živi životom bogatog skorojevića imbecilnog imidža. Prava znanstvena fantastika! A to nam je još i glavni junak ovog filma.

Lepo žive ovi ostaci zaklanog naroda u Lijepoj njihovoj...

            POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je horor, jer ima neke, kao, zombije, i nešto malo, kao, krvi. Ali, ako se u ovaj film upuštate zbog zombija – nemojte, jer to je najtanji, najkonvencionalniji i najnebitniji njegov aspekt. Zombi imidž je kranje lenj i sveden, ne krivicom maskera M. Lakobrije već zbog svedenog rediteljevog koncepta i njegove ciljne grupe (rulja! masa! prosečan puk a ne žanrovci!). Dakle, nema truleži ni raspadanja (uostalom, ovo nisu pravi živi mrtvaci, tj. zubati zombi ustali iz dubokih katakombi – nego zaraženi besnici), nema složenih maski ni zahtevne protetike (kakve je Miki mogao da deliveruje, da mu je to neko tražio, i platio), nego samo neki ljudi nešto malo našminkani puderom, sa nacrtanim žilicama, i eventualno sočivima u očima. Opcionalno, s malo kečapa oko usta. 

Šminkeraj

Još gore, zombi-akcija je isto tako konvencionalni deža vi. Istina, u tom prenapučenom i sve dosadnijem podžanru stvarno je rocket science smisliti i prikazati nešto što nije već 10 tisuća puta viđeno! Jedino što ovom po svemu lokalnom uratku daje privid svežine jeste – što se dešava kod nas, ili bar „tu negde“, akterima koji govore (i psuju) na regionalnim inačicama srpskoga jezika. Nekima će i to biti dovoljno.

"Zombi"-hipster

            POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je komedija / parodija / satira sa „društvenim angažmanom“ – tj. sa ambicijom da se podsmehne lokalnim ograničenostima, ksenofobijama, nacionalizmima itsl. U teoriji, lepo; u praksi – jezivo neduhovito, a u angažmanu duboko otprilike kao ŠOVINISTIČKA FARSA. S tim što je ŠF, pre 30-ak godina, bila i dublja i hrabrija i duhovitija (ne, nisam fan tog uratka, niti bio niti ostô, ali u poređenju s ovim filmom zaista mi se ukazuje kao neznatno superiorniji).

            Šta je pošlo po zlu? Scenarist i redatelj Ličina mi je FB frend već neko vreme (barem je to bio do ovog rivjua; videćemo za nadalje!), i mogao sam da se uverim da je duhovit: smisao za humor nesumnjivo ima. Pa gde mu je onda u ovom filmu? Zašto sve ovo nije duhovitije i zabavnije? Imam nekoliko teorija, koje su moje, i ja sam im vlasnik, i pripadaju meni, pa ću ih sad podjeliti s vama.

            1) Ličina nije naročit pripovedač, barem u ovom filmu (inače, izašla mu nedavno i zbirka priča i novela s lepim naslovom: BLJUZGA U PRASKOZORJE, koja deluje zanimljivo). Humor mu je kratkog daha, prečesto se svodi na dosetke i dobacivanja, male gegove. Malo toga se razvije u nešto veće. Dapače, čitav film bi se dao opisati kao gomila potencijalno zabavnih dosetki koje nisu adekvatno razvijene, i uglavnom su ostale na nivou semena i pelcera. Ali OK, i sa takvim pristupom moguće je biti vickast, što ovaj film uglavnom nije. Osim za najšire mase.

Likčina: scenarista i reditelj

            2) A u masama bi (kako to obično biva) mogao biti ključ neuspeha: naime, za razliku od, recimo, srpskih žanrovskih filmova, koji se pre svega obraćaju žanrovskoj publici, pa tek onda, eventualno, i ponekome od dalekobrojnije rulje (ali bez očekivanja značajnijeg krosovera), Ličina kao da je pišući i praveći ovo na umu imao najniži zajednički imenitelj srpskohrvatskog puka, pa su stoga dosetke izrazito sirove, prenaglašene, podvučene crvenim, u boldu, da nekom slučajno ne promaknu. Zato je gledanje ove „komedije“ nalik slušanju nekog kakti duhovitog lika koji vas, na svaku svoju „foru“, muva laktovima u rebra i viče: „Vic!“ i „Humor!“

Hristijan Milić i Likčina ilustruju da smo na ovim prostorima svi ista govna, i da puka promena kape, šajkače ili kečeta znači krupnu razliku; odnosno - ne znači

            Dobar primer vulgarne neduhovitosti su bezveznjačke parole koje se čuju tokom filma koje bi trebalo da parodiraju našu zatucanost (npr. „Zombija do Tokija!“ i sl), ili sramotno preterano glumatanje odnedavnog precednika nekakvog Pokreta Građana, ili tako nečega, Sergeja Trifunovića, koji ovde igra drečavu karikaturu američkog trigger happy generala, koji proždire scenografiju ovog skromnog filma kao da neće Puknuti Zora novoga dana. 

Intruzija SRPSKOG FILMA u hrvatski film x 100

          Ili prvoloptaške patetične fore, tipa, da se srpska familija u Hrvatskoj preziva Drakula (wow, kako maštovito!), jer bi, recimo, Savanović – ili, ne dô bog, Blagojević – bilo previše ezoterično i elitistički! Ciljna grupa ne bi to shvatila...

Hrvatski trigger happy Srbi, tj. Drakule

            Ovakve sirovosti, istina, nisu smetale nekim mojim nominalnim „kolegama“: na pres projekciji na FEST-u često se čuo smeh novinarske rulje, što će reći da neku elementarnu komunikaciju ovaj film postiže – pitanje je samo sa kojim slojevima publike. Avaj, ja sam se osmehnuo samo par puta tokom celog trajanja. Ghoul is not amused! I horor i komedija - nasuprot popularnom mišljenju - zahtevaju više suptilnosti od ovde ispoljene.

            3) Glede toga kome je ovaj SRBIN namenjen: krupan deo problema počiva u tome što se on, kako izgleda, pre svega obraća kretenima, odnosno računa na kretenske reakcije. Konkretno, ono čime on „provocira“ – može da isprovocira samo potpune idiote. Treba da ste srbonaci dizelaš, ili Blajburg-voršiper, ili zadrti za dom spremni katolik, ili bradati četnik, pa da se skandalizujete sitnim i zatupastim „žaokama“ ovog filma. Ako niste ništa od toga, ako NE robujete tim sitnim zadrtostima i predrasudama, ovaj film vam se ne obraća, ne deluje na vas – tj. deluje kao bičevanje mrtvog konja.

            4) POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je iznenađujuće blag i lejm u svojoj kakti provokativnosti, idući na siguricu uravnilovke: žaokica Srbima, žaokica Hrvatima, al' nijedna duboka, nijedna da zaboli, nego sve neko sitno peckanje, drugarsko zezanje, bratstvo i jedinstvo, mir mir niko nije kriv, a kamoli krivlji od drugih, nego svima pomalo, nikome ništa previše. Zezanje Slovenaca je, zapravo, najbliže što se ovde priđe nečem nadahnutom i duhovitom; a to je bezbedno, lako se sa malima zezati.

            Možda se radi o kalkulaciji, kako bi se dobile pare od Filmskog Centra Srbije (kao što se i jesu dobile), mada to je bila neiskusna strategija, ako je uopšte bila, jer FCS odavno ima track record davanja para izrazito antisrpskim filmovima, od dosadno-zlog ORDINARY PEOPLE pa do onog negledljivo dosadnog i fejk govneta od TERETA, tako da Srbe uopšte nisu morali da štede. (Neko bi rekao da i nisu, ali ne bih ulazio u cepidlačenje ko je više „žaoka“ i ocrnjivanja u ovoj travestiji dobio.)

Hrvatski naci koji otkrije da ima bar pola srpske krvi u sjebi

            A možda je „humor“ celog filma u rukavicama zato što je autor srpskoga podrijetla a tjelesno nastanjen u rodnoj mu Hrvatskoj, pa je mudro procenio da mu nije uputno biti previše provokativan, i previše čačkati HR-Mečku, nego sve uzdržano, blago, infantilno, kao dobacivanje nekog osnovnoškolca iz zadnje klupe, da se nitko osim baš najvećih retardiranih ustašoidnih navijača ne uvrijedi i ne pošalje mu zombi Oluju na vrata!

Autentični snimci ispraćaja Srba iz HR tijekom "Oluje"

            U svakom slučaju, za moj groš ova ŠOVINISTIČKA FARSA sa zombijima niti je dovoljno farsična, niti je dovoljno šovinistička, a i zombiji su, kao što rekoh, lejm.

Sve vam je jasno ako je OVAJ - najbolji

            Mali plus za upotrebu „Masovne sarane“ Horor Bišketa, mada je čak i u tome film neumeren i oseća za potrebu da to podvuče i naglasi toliko da, maltene, smori i sa tom divnom pesmom, tj. njenim neumornim vrćenjem.

            PS: Ne volim kad me naslov filma laže. Naime, moglo bi se reći da je naslov jedan od retkih zaista dobrih elemenata ovog filma – ali čak i on je kompromitovan činjenicom da je besmislen, odnosno da NIKO u ovom filmu nije POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ. Niti je to glavni junak, onaj cheesy SF Srbolid s ćubom i parama, niti je ijedna druga osoba u ovome filmu – poslednji pripadnik srpske nacionalne manjine u Republici Hrvatskoj. Dapače, po onome što vidimo na djelu, reklo bi se da ih tamo ima poprilično još koji nisu ni zaklani, ni proterani, ni pokatoličeni. Možda se u podsećanju (Hrvata) na tu činjenicu sastoji najveća provokacija ovog filma.

Hrvatski glumac koji igra Srbina posmatra srpsku glumicu koja igra Hrvaticu (baš kao u zlatno doba SFRJ)